Nekako svake godine u zimsko vreme bude po onoj narodnoj „ko o čemu, baba o uštipcima“, a ribolovci o dozvolama i stanju na vodama. Uglavnom se bune, ali ne toliko na cene koliko na prazne vode. I prete, strašno prete! Kao, ove godine neće kupiti dozvolu... ali će pecati?! A smetaju im krivolovci. Ajde?!

Prijatelji, braćo, kolege ribolovci: postoje samo dva rešenja, svega dva, trećeg nema:

1. Bojkot. Ne kupiti dozvolu – ali i ne pecati.

2. Demonstracije – ali treba da se sakupi kritična masa.

Znači, znajući kakvi smo, od ovog drugog nema ništa. Ali ni od prvog predloga, jer su mnogi „rođeni da pecaju, prisiljeni da (ne) rade“ – ne mogu oni bez ribolova. A da država (vlast) sama, dobrovoljno uredi stanje na vodama je iluzija,ima prečeg posla a sportski ribolov je „deveta rupa na svirali“. Vlast brine brigu kako da poveća poreze a da se narod ne (po)buni. I ne samo ova sada, tako beše od vajkada.

Ne znam tačno za koga se veže ova anegdota, pominju se i Miloš Obrenović i Nikola Pašiš, ali i nije toliko bitno jer su obojica vodili dosta sličnu „pragmatičnu“ politiku. Uzmimo stoga da je Pašić ovako „osluškovao“ glas naroda. Elem:

Nikola Pašić je često je pitao sekretara šta kaže narod.

Psuje vlast – odgovori sekretar.

Dobro je, povećavaj porez – naredi Pašić.

Šta sad radi narod – opet pita.

Strašno psuje vlast, ali najviše Vas, gos’n precedniče – odgovori sekretar.

Dobro je, još povećaj – reče Pašić.

Šta sad radi narod – upita Pašić..

Ćuti, čak i ne psuje – odgovori sekretar.

Popuštaj, hitno smanjuj porez – naredi Pašič.

------------------------------------------------------

"- Zašto ne loviš ribu? Izgleda velika ludost, što i jest, ali postane najveća strast. I brani čovjeka od njegovih ludosti. Svijet se može rušiti, a ti ćeš, nepomičan, buljiti u vodu.

Najveća mudrost u životu je da čovjek pronađe pravu ludost.

Da je vlast pametna, naredila bi svima: udicu u šake, pa na rijeku, lovi ribu! Ne bi bilo buna ni nereda. Kažem ti: lovi ribu, Ahmete Šabo!

- Ne mislim dizati bune, nije mi potrebna nikakva ludost. Miran sam, kao što vidiš.

- Isuviše. Toga se i bojim. Bojim se šta će biti kad se probudiš. Lovi ribu, Ahmete Šabo!"

--------------------------------------------------------

Eh da su Pašić ili Miloš pročitali „Trđavu“... ali nisu – Meša Selimović je to napisao tek 1970. godine. Istina, i da je roman pre napisan Milošu ne bi vredelo jer je bio nepismen, ali bi Pašić sto posto dozvolio besplatno pecanje – pa povećao poreze.

Danas pecanje nije besplatno ali narod peca – mnogi ribolovci su čuli za „lovi ribu, Ahmete Šabo“. Poneki čak i za: „najveća mudrost u životu je da čovjek pronađe pravu ludost“, ali je malo ko više čitao, dalje nije išao od citata sa Fejsbuka. Stoga psuju... a pecaju?! Psuju vlast koja im je omogućila da pecaju. Iako ribolovce bije glas da ćute, mnogi psuju i dok pecaju.

Ali ne pecaju svi! I tu je kvaka: kako što više naroda neterati da peca? Kako oterati penzionere, studente, nezaposle... na vodu? Jer dozvola za pecanje košta, za hjihove prihode previše. A njih je baš mnogo, opasno mogo!

Dozvoliti pecanje bez ribolovačke dozvole! Odneseš ček od penzije, indeks, ili potvrdu s biroa da si nezaposlen i u udruženju ribolovaca dobiješ gratis dozvolu. Jeste da bi država ostala bez dodatnih prihoda, ali gubitak je mali koliko je dobitak veliki – nema opasnosti. Osvane divan sunčan dan, ubio se za demostracije, ali na ulicama nikoga – svi su na vodi, pecaju...

Oni drugi, zaposleni kod privatnika ili u državnim firmama nisu čak ni potencijalna pretnja: em su malobrojni, em ne dižu glavu od posla ni vikendom, em u državnim firmama ćute ko ribe. Tako bi dozvole za pecanje kupovali jedino vlasnici firmi i zaposleni na državnim jaslama – ako im je do pecanja. Stoga bi trebalo dozvola da poskupi, da se tako korisnicima voda bar delimično nadoknadi gubitak zbog brojnih gratis dozvola.

I tako bi Srbija zanemela, pecala i ćutala – ali to ćutanje više ne bi nikoga brinulo, jer Srbi ćute da ribu ne poplaše a ne da vlast zaplaše. I ćutali bi mesecima, godinama, decenijama... sve dok ribe bude u vodama. A ako se riblja populacija bude smanjivala oni će još više, još upornije pecati... i puštati! Srećom pa je „Uhvati i pusti“ već postala masovna pojava...

Eto. Prema tome prijatelji moji, kada mi citirate Mešu (s Fejsa) i terate na vodu „da se lečim“ znajte da sam ja pročitao „malo“ više (knjiga). Stoga ne ćutim, jer je ćutanje odobravanje. A ja se ne slažem. Stoga pišem. Da bih mogao da dišem.

Pišem u nadi da će opet doći vreme kada će dozvola za pecanje biti svima lako dostupna, ma koliko koštala. Tada ćete pecati kao mi nekada – vikendom, kampovati za vreme godišnjeg odmora, a radnim danima tek ponekad eventualno „proluftirati pribor“ – pred veče prošetati do vode i gledati penzionere kako pecaju. Među njima ću buti i ja... ako preteknem dotle. 

Dragan Jovanov Glod