Razgovaraju penzioner, student i filozof. Penzioner progovara: Imam sa kim, imam gde, ali nemam sa čim! Student: Imam sa kim, imam sa čim, ali nemam gde! Filozof: Imam sa kim, imam sa čim, imam gde, ali ZAŠTO?

Gledam ove prekookeanske kasete. Sedi američki brka na pramcu svog plovila sa nečujnim motorom, vitla američkim štapom od metar i žilet. Baca vobler malo kraći od štapa i hvata američku štuku. Čovek bi rekao: sve američko. Onda počinju urlici koji, kada bi se preveli, i ne odgovaraju baš reakciji na lovinu. Brka je privlači, hvata pod škrge, pa pravo pred objektiv! Čudo od ribe, mora se priznati. Ovako nešto, kod nas, retko se sreće. A i ako se vidi, izostaju vokalni detalji. Mi ribu izgleda zamaramo u tišini. Izostaje i nastavak priče: brka zelenu lepoticu spušta nazad, u njenu prirodnu sredinu. Iskren da budem, ne znam kakav je osećaj vratiti ribu od desetak kila, ali nisam nešto primetio da se dernja dok je pušta, kao dok je izvalačio. A onda, sa postkoitalnim osmehom dođe kući, stavi šlem na glavu, pa krene da bombarduje one što bacaju bombe na ribu.

Voli čovek prirodu, pa to ti je.

PROLEĆE, A MI ŽIVIMO U SRBIJI

Ranije, kada se riba ne upeca, nametalo se pitanje - „zašto? Vodostaj sam redovno pratio. I pritisak. I temperaturu, i celivao lunarnu teoriju. Pa kad neće, uvek se nađe opravdanje. Mora da joj zvezde nisu naklonjene. A danas?

Više se ne čudim što je nema. Lošoj ribi i dlaka smeta, jel' tako beše? Nije riba kriva, nego je sirota istrebljena. Ni Mesec me više ne interesuje. Ne zato što ne utiče na ulov, naprotiv. Muka mi je više od Oriona, horoskopa i Vidovitih Branki. Pustili su svoje prste i u reke.

Danas? Danas se zapitam zašto sam danas upecao? Šta je to nagnalo izgladnelu, iztraumiranu ribu da pojede nešto što će joj doći glave? Mislim da želi sebi da prekrati muke.

Hodam obalom Save. Lep kamenjar, možda mi se posreći. Kad, žena u plavoj uniformi, sa belom kapicom i keceljom, izlazi iz obližnjeg restorana. Nosi tri džaka. Naravno da nisu puna riblje mlađi. Prođe pored mene i prosu ono đubre u vodu. Nije ni trepnula. „Gospođo, pa vaša deca piju ovu vodu“. Nešto je promrmljala, jako mi je krivo što nisam uspeo da je čujem. Verovatno nešto u vezi dece, đavo bi ga znao. A đubre i dalje plovi...

Pričam sa drugarom sa vode, ogorčen zbog svega što nam se dešava. A on, miran čovek kakav je, progovori: „Vidi, svako od nas da uzme po neki instrument. Evo, recimo ja. Ja bih uzeo gitaru. Pa da im ljubavlju i pesmom predočimo greške“. Gledam čoveka - ne mogu da verujem. Pa zamislite grabuljaše dok cimaju onim kuketinama, a iza njih „Tamburica 5“ pod sjajem zvezda. Romantika na nivou. Batina je, bre iz raja izašla!!! Teško će ovaj narod da se promeni. Jako teško.

ČETIRI NOGE DOBRE, DVE LOŠE

Grabuljaši, mrežaroši, bombaši i ostali „ši“. To nije hobi, nije zanimanje, to je - DIJAGNOZA! A razmnožavaju se prostom deobom. Iznenadim se kada nekog od njih ne sretnem na vodi. U početku sam pokušavao da shvatim njihove mutne poglede. A i ja naivan. Svaki put se jadaju kako nemaju šta da jedu, kao, deca im pište kući. Pa zar je dotle došlo, da se izlovljavanjem ribe zadovoljava jedan od nagona - za preživljavanje? Pa, davno smo izašli iz paleolita. Ljudi, nemojte da se lažemo, nismo deca. Pouzdano znam da su ti lopovi kola menjali, i stanove adaptirali, od prodate ribe.

A čija je to riba? Ne, nije ona naša, nije ni državna. Riba je svoja, riba je deo prirode, a mi smo ti koji treba da pomognemo da tako ostane.

Nekako mi najviše smetaju ovi sa čerencima. Bezobrazni su, ne vode računa ni o „suverenitetu i teritorijalnom integritetu“, već ‘ladno oru teren po kome se varaličari. Nikad im nisam prećutao. Dva puta su vadili pištolj na mene. Na pecanju!? Ja i dalje držim čas.

Pre par godina smuđ je „bahato“ napadao gumu. Nas trojica smo lepo odrađivali svoj deo posla, dok se nije pojavio čerenčar. E, ovog puta mu je problem bio što je na s trojica, a on sam. I problem mu je bio što je u čamcu imao neku Germinicu i par tvistera. Na trenutak je čoveku proradio glas razuma. Tada sam video kako se osećao Buridanov magarac. Pošto je čerencom bezuspešno obradio teren oko nas, dohvatio se štapa. Opet ćorak. Pa onda opet čerenac. I tako par puta, bez rezultata. Ne znam da li su to frustracije iz detinjstva, ali je činjenica da su to jako nesretni ljudi. Takođe je činjenica da svojom nesrećom unesrećuju ostale.

TRPEN - SPASEN?

A kako se mi borimo? Kupujemo skup pribor. Pecamo preko časopisa i kaseta. Šta ćeš, takav nam je odbrambeni mehanizam. Navikao narod da trpi.

Vratite ribu što češće možete. To kažem i sebi i vama. Nije samo mrest u pitanju, nije riba ispod mere. Ako mi to ne uradimo, nema ko drugi. Siguran sam da nećete zbog toga gladovati. Apelujem da se ovakvi potezi nagrađuju bolje nego kapitalni ulovi. Pa ti izlovljeni kapitalci su okrnjili vrstu, njih više nema. Ostaje samo pun stomak. Za kratko. Vratite ribu, a nagrada neće izostati - ni iz reke, ni od strane ovog časopisa. Bolje uložite u dobar foto aparat nego u preskup pribor. Sa solidnim priborim i bogatim vodama bićete zadovoljniji nego da je obrnuto. A kada se vode obogate, doći će do izražaja pročitan i odgledan materijal - i skup pribor! To je nagrada. Svedoci za vraćenu ribu vam ne trebaju. Smešno mi je kada ispod ulova stoje imena svedoka. Imam za primer zemlju prepunu svedoka kojoj niko ne veruje. Mi smo sami sebi najveći svedoci!

Danas imate vode na kojima pecate. Imate i sa kime, imate i sa čime. Samo, kako se stvari razvijaju, sve se više nameće filozofsko - „zašto“. Razmislite, hoćete li promeniti vode? Ili ćete promeniti hobi? Ili zemlju?

Ili ćete početi da menjate sve ono što menja vas i vašu okolinu?