Petak, 23 sata. U zadimljenom lokalnom kafiću pada dogovor da ujutru u pet sati krenemo u ribolov, jer je Pero čuo da “na Dunavu grizu šarani”. Još po jedno pivce - za rastanak - pa na spavanje.
U 4 sata budilica zvoni nemilosrdno, a supruga me izbacuje iz kreveta. Glava mi je kao bundeva - da nisam preuzeo obavezu da ću voziti, zaboravio bih i na društvo i na šarane i nastavio spavati. Kava s nogu, trpanje stvari u ruksak. U dvorištu Zlatko čeka, nervozno pocupkujući. Trpamo opremu u “Ladu”. Žalim se na glavobolju. Zlatko se svoje rješio šljivovicom i insistira da i ja povučem cug iz čuturice. Da li me je morao dugo moliti?!
Nešto malo poslije pet smo ispred Perine kuće. Sve je još u mraku. Na zvono ne reagira. Dok nam je pošlo za rukom da ga probudimo već je cijeli komšiluk bio na nogama. Napokon izlazi, a u rukama - gajba piva! Utovarismo i njegov pribor, trgosmo još po jednu i napokon krećemo.
Sat kasnije truckamo se po posljednjih 5 km makadama. Rupa na rupi. Čudimo se da nam guma nije pukla?! Zlatku to ne smeta da otvori “flašicu” piva. Dobro promućkana, sve nas tušira. Nema veze, samo da mjesto nije zauzeto. To je zaista prekrasno mjesto, auto se može uparkirati uz samu vodu. Stižemo. Srećom nema nikoga.
Raspakujući stvari uviđamo da je svaki ponešto zaboravio. Nemamo rašlje, čuvaricu (“neće nam ni trebati”) i - ni kap vode! Pero odlazi da sjekirom nasječe rašlje, Zlatko raspakiva preostale stvari iz auta. Pri tome svaki čas otvara i zatvara vrata ko da ih “Lada” ima stotinu. A pri svakom tresku vrata na stotinu kedera zapršti po vodi.
Palimo vatru. Pogađate, zaboravili smo i “Autan” a komaraca milijarde!
Najzad su i kukuruzi u vodi. Dva sata provodimo prekraćujući dosadu šljivom i pivom naizmjence. Trešti auto radio. Tu i tamo po koji raub, mora da je štuka. Pero baca keder-sačmu između štapova. Kedera koliko čovjek poželi. Naravno da nemamo ni keder kantu, ali dobra je i plastična boca.
Premontiravamo na plovak pola štapova - ali nema više rauba... I opet prekraćivanje dosade pivom (šljive je ponestalo). Odlučujemo nešto prigristi. Domaća slanina i kobasica na žaru, luk i toplo pivo - ima li što ljepše?
Odjednom nas trgnu snažan pljusak iz pravca štapova. Primjećujemo samo valiće, i jedne iskrivljene rašlje. Nestao je najbolji Perin štap namamčen kukuruzom! Kuknjava, potraga i polusatno oranje po dnu “cetom” nije urodilo plodom - samo smo pokidali još i po par blinkera.
Turobno raspoloženje na obali potkrepljuju i krepani kederi u plastičnoj flaši. Sunce nemilosrdno prži, i gajba je “pukla”! Slana slanina u trbuhu, te popodnevna utakmica, samo pojačava želju za kućom. Pakujemo pribor, a smeće bacamo u vatru. Rašlje ostavljamo da ih poslije blinkeraši vade.
Opet smo na makadamu, tačnije - na rupi do rupe! Kod prve birtije stajemo i ulećemo kao da smo se upravo vratili iz Sahare. Ima televizor, a utakmica upravo počinje. Naši postižu gol - runda rundu stiže. Opijeni čistim zrakom i pivom, a veseli zbog pobjede naših, zaboravljamo na izgubljeni štap...
Stižemo pred naš gradić. Na ulazu nas dočekuju razdragani “momci u plavom”, mašući balonom!
O dočeku kod kuće bolje da ne pišem…
Saša Valentić – El Sale
Od silnih tekstova o ribolovu u Trofeju, meni je ovaj jedan od “najpitkijih”, svaki put se smeškam dok ga čitam – kao da je opisao moje ribolovačke početke. I od najpoučnijih. Jer je put od Saše do El Saleta bio dug i naporon. Videli ste da je počeo kao “šarandžija” a sada je legendarni vodič i poznati ribolovac na Ebru u Španiji. No, suština je u sledećem: ma koliko upecao još lepše je opisao.
Ne znam koliko ste svi vi, dragi prijatelji, ribe upecali, i kolike, ali sam ubeđen da su mnogi od vas slično započeli sopstvenu pecarošku karijeru. U to ime: živeli!
D. Jovanov
