Čovek voli i to je bogatstvo. A ljubavi ima raznih. Volimo svoju izabranicu/izabranika, decu, roditelje, prijatelje, cveće u sobi, kućnog ljubimca... Podeliću s vama priču o posebnoj feli ljubavi. O onoj koja se nalazi i radja u prirodi.
Da li ste možda ikada pomislili da je tanak pecaroški najlon koji s vrha štapa uranja u vodu dodirna tačka sveta i simbol saživota ribolovca i žitelja vodenog prostranstva? Jer, baš zahvaljujući njemu ribolovac u prirodi učestvuje u neobičnim druženjima, kako sa pticama, tako i s divljim životinjama. Naravno, tu je uvek prisutna i doza opreza, kojeg u divljini nikad nije naodmet. A da li ste još nešto primetili – da sama pojava ribolovca na obali u očima divljih stvorenja ne izaziva ni trunku straha. To potkrepljuje bezbroj primera iz pecaroškog života. Evo ih nekoliko!
Na Lavaču, na Dunavu kod Apatina, imao sam jednog kormorana, koji se daleko izdvajao iz jata, redovno doplivavao do mog pecaroškog mesta i gnjurao na metar i po ispred mojih štapova. Jednom sam štopericom merio – i ako me sećanje ne vara - čak je preko dva minuta bio ispod vode. Dakako, zabrinuo sam se za njega. Govorio sam mu da pokuša da lovi na nekom drugom mestu, ali moj drugar, pernati ribolovac, nije mario za prijateljske savete. Za njega je deo Dunava, ispred vrhova mojih štapova, bio najbolje lovište. A da me je poslušao, moram priznati, nedostajao bi mi.
Poseta divlje svinje
S komšijom i pecaroškim drugom čika Janošem Maracijem pecao sam na peščanoj plaži Lavač 2. Sedeli smo četiri metra udaljeni jedan od drugoga. Pomno smo pratili i najmanje pomeranje štapova, jer nam je bio cilj da prevarimo pozamašne deverike koje nisu bile preterano agresivne u uzimanju ponudjenih poslastica te su jedva drmale vrh štapa. U trenutku zanesenosti oko kontre, pogledao sam prema čika Janošu i imao šta da vidim. Na pola metra iza njegovih ledja dostojanstveno je stajala poveća divlja svinja i radoznalo nas posmatrala. Skamenio sam se! Jest da smo prolazeći kolima preko uzanih stazica kroz dunavske šume mnogo puta videli i veprove i divlje svinje, pa i njihovu mladunčad u pidžami, ali takav blizak susret, bio je nešto sasvim drugo.
Da ne bi uplašio čika Janoša i da ne uzrujam neočekivanog gosta, šapatom sam mu saopštio šta nas je snašlo. I on se skamenio. A divlja svinja? Malo je njuškala nas, malo oko nas, zatim se okrenula i nezainteresovano, laganim koracima, kako je i došla, nestala u šipražju podunavske šume. Naravno, nas dvojica smo se oduzeli od straha, ali kad se sve smirilo, bili smo ponosni, jer smo sve vreme držali konce u rukama i zadržali pribranost. No, da se situacija iskomplikovala, verovatno bismo se istog momenta našli u Dunavu. Kasnije je bilo i drugih susreta sa divljim svinjama na obali Dunava – na Dondou, i na Lavaču, ali nikad više nije bilo stresno kao prvi put.
Vodeni pacov
Ili veče na kanalu Dunav-Tisa-Dunav kod Mihajlova. Mrak se već odavno spustio, i samo je moje pecaroško mesto u otvoru trščanog zida bilo osvetljeno. I to blagom žutom svetlošću fenjera. Mrak je odneo žagor kasnoletnjeg dana, žabe su ućutale, danju aktivne ptice otišle su na počinak, a noćne još se nisu oglasile.
Odjednom, u tišini od koje tutnji u ušima, tik pored mene iz dubine trščanog zida začulo se pucketanje. Na momenat je prestalo, pa se ponovo začulo. Šta li mi se to približava? Dok sam nepomično sedeo, u mom vidokrugu pojavilo se malo četvoronožno stvorenje. Stane, posmatra me, pa nastavi da se primiče. Bio je to vodeni pacov sa patkastim nožicama, i uopšte nije bio ružan. Braonkasta životinjica došla je skroz izmedju mojih čizama i tu se zaustavila. Lepo se video odsjaj fenjera u njenim okicama. Na moj najmanji pokret strahovitom brzinom je nestala u trščanom zaklonu, da bi se kasnije ponovo pojavila i čak maznula ribicu koju sam joj ostavio.
Pecajući na kanalu Dunav-Tisa-Dunav kod Bačkog Monoštora, na tri metra od mog čamca izronila je vidra. Znatiželjno smo se ispitivali, gledali oči u oči, a onda je svako nastavio svojim putem - kao da se ništa nije dogodilo. Ne znam šta je vidra mislila, ali kada se nije pojavila na vodi pri mom sledećem pecanju, zabrinuo sam se da joj se nije nešto desilo.
Pesma trščanog kosa
Nije ništa novo da ogromna žaba u sumrak pronadje sebi idealno mesto za udvaranje baš na lokvanju pored pecaroškog štapa. Pa se sva preda udvaranju, da vam od njega zvoni u ušima. A šta reći kada vam detlići, u žaru lova na kukce, kao naprimer u »panjevima« kod Milana na Tisi, u žaru lova na kukce, tik iznad glave znaju tako neumorno lupkati kljunom po drvetu da ubrzo postanu dosadni.
Vodeno prostranstvo oko ribolovca vrvi od života. Zelenoglave divlje patke, ili pak crne liskes neskrivenim poverenjemšpartaju po površini vode blizu pecaroških štapova. Ili, ptice pevačice poput trščanog kosa kao da namerno biraju počasnu ložu i ispred nosa pecaroša zaneseno pevaju s trske koja se leluja.
Za razliku od njih, čaplje stoje ko kipovi, ne primećujući ribolovca. Nakraju krajeva, svi smo tu iz istih razloga. Svi oni znaju da od ribolovca ne treba strepeti, i da za sve nas u divljini ima dovoljno mesta. Zato obilazeći omiljena pecaroška mesta neretko sklapamo neobična prijateljstva, koja su, priznaćete, često mnogo vrednija i od pune čuvarke.
Ištvan Kazi
