Jednog od mojih najvećih divljih šarana nisam uhvatio ja, već jedna vragolasta, debela kišna glista
Gledam u bojle žute, crvene i braonkaste sa ukusom školjki, kavijara,džigerice, kobasice… Gledam i mozgam...
Jer pokušavam da odgonetnem koliko procenata u njima treba da ima atraktora...
Možda arome banana, pomorandže ili šljive, crne ribizle, a tek melase, karamele, irske kafe, anisa, vanile, ruma, borovnice, ribljeg ulja, ribljeg brašna…
Pa se pitam: da li aroma još nezrelog zelenog oraha pomešana sa samlevenim suncokretom, može biti ona prava kombinacija koja šaranu budi apetit? Pogotovo ako u mešavinu stavim i malo mlevene hrane za kanarince i malo mleka u prahu!
Ili da dodam, možda, i vanilin puding?!
A pre zabacivanja da ih dipujem kajsijom, jagodom, medom, sirom, ili je bolje - bananom?!
Noćne posete parkovima
Ali, kako to već ide kod pecaroša sa požutelom krštenicom, nasmejao sam se mojim dilemama i setno se setio nezaboravnih iščekivanja rose u letnjoj noći! Jer, bože moj, tada kišne gliste izlaze iz zemlje i treba ih pokupiti za jutarnje pecanje! Kako su one znale da namame na udicu somove i linjake, bandara, babuške i šarane, i to od onih pravih delija.
Sećam se da sam ne jednom u mrklim noćima u šumici u Somboru na Novoj Selenči špartao po rosom pokvašenim travnjacima i tiho se šunjao tražeći gliste. A moj pajtoš Janoš Maraci svetleo je baterijskom lampom doslovno sebi ispred nogu, da ni svetlom ni bukom ne bi zaplašio debele vragolaste gliste koje su se kupale u rosi! Ja, kao mnogo mladji, celim bićem sam sokolovim okom buljio u zonu polumraka svetlosnog snopa ne bih li primetio i u pravom trenutku skokom gazele i žestinom tigra bacio se na izabrani plen i hvatao ga za „vrat” ispod glave! Ukoliko budući mamac nije bio skroz van svoje rupe, sastrpljivošću i nežnošću najbrižnijeg glistoljupca čekao sam da pljosnati rep popusti, i da akter sutrašnjeg pecanja, potpuno neoštećen, zdrav i čitav izadje na površinu.
Pogrešan skok ili nespretan zahvat značio je gubitak mamca. Delić sekunde im je bio dovoljan da isčeznu ko kamfor, a posle nema druge nego čekaj da im se glava ponovo pojavi iz otvora svojih tunela, ili kreći u potragu za novim nalazištem
Berba mamaca je trajala uglavnom pola sata pre i posle ponoći. Posle toga bi povadili busen trave sa zemljom i stavili ga u kofu u kojoj je bilo udomljeno četrdesetak vrsnih primeraka koji su trebali dočekati jutro i dan velikog pecanja.
Opasni poduhvati
U silnim glistohvatačkim poduhvatima bilo je i opasnih momenata. Zaneseni glistolovačkim instinktima jednom prilikom komšo Janoš i ja smo u našem „lovištu”, u somborskom parku, skoro nagazili mladi par u ljubavnom zanosu.
Bilo je tu pominjanje matere i ostale rodbine, pretnji, mlataranje rukama,objašnjavanja. Nikako da nam poveruju da samo gliste skupljamo. Pogotovo je bilo gusto kad se tu stvorilo i njihovo društvo. Jedva smo izvukli žive glave.
Najneobičnija avantura sa baštenskom glistom desila se pre desetak godina. Jednog od najvećih mojih divljih šarana nisam uhvatio ja, već jedna stasita glista. Stavio sam je na udicu i zabacio na uobičajeno mesto, u panjeve. Glistase u svom koprcanju i krajnjem očajanju zalepila za peraje jednog vremešnog šarana koji je baš tad i baš tuda prolazio. Plovak mi se pomerio, ja sam kačio I zakačio šarana za peraje! Na ovakav nesvakidašnji način ulovljen je divljak od preko šest kila. A glista?
E, nju sam vrlo pažljivo skinuo s udice. I pored dve rupice koje je na sebi imala, bila je živahna. Iz zahvalnosti sam je odneo u hlad drveća i pustioje u mokru priobalnu travu. Možda je još i danas živa!
…Danas i ja rakijom i medom tretiram stari kukuruz, ponekad pravim i boile, pogotovu kad krećem na intenzivno poribljavano jezero. Jer krštenica mi je odavno požutela, nema medju nama ni komšije Janoša, pa nisam baš voljan da se sam noću šunjam po orošenom travnjaku i tražim kišne gliste. A ne daj bože da još naletim na neki mladi par na travi… Bojim se da bi već od njihovog bojnog pokliča „ubij voajera” bio gotov.
Ištvan Kazi
