Čini se da za povećanje broja ribolovaca u našem okruženju nije presudan medijski uticaj, niti je u pitanju neki novi modni trend. Razmišljajući o ovdašnjim motivima pecanja, jedan od pristupa učinio mi se zanimljivim. U tu svrhu, poslužiću se nekim primerima.

Priča sa jezera

"Već dvadeset dana sam na jezeru. Počeo sam da pričam sam sa sobom” - kaže ovog leta moj sagovornik. ,,Znam da je sad nastupila kriza. Svakog leta mi je tako. Pecam po mesec dana neprekidno. Nekad i duže. Pa, normalno je da ti naiđu i loši dani. Oko tebe samo kamen, livada i voda. Da mi nije ovog ‘malog’ da mi pravi društvo možda bih i poludeo. Mogao bih da skoknem do kuće, ali me mrzi. Proći će me već sutra. A i ulov je dobar. Somovi su krupni. I svakog dana zakači se neki. Ima mnogo posla oko toga. Kederi su najbitniji. Moraju uvek biti sveži. U pauzi plovkarim. Kad upecam soma, privežem ga uz obalu. Obično ga prodam u toku dana. Cena je puno bolja kad je ulov svež. Dobro prolazim ove sezone. Ma, znaš šta me najviše izluđuje. Počeo sam, brate, ko i većina ovde. Sve na digitron: kila somovine puta težina - toliko; cena najlona, udice, štapa - toliko... Pa kad imam kidanje poludim i odmah preračunavam. Kako god okrenem, sve mislim na gubit-ku sam. A pecam i dalje. Počeo sam da hodam oko jezera: skupljam izgubljene udice. Ko velim, za uvar je. ,,Ma, života mi, neću i dogodine ovako. Vratiću se nekadašnjem pecanju. Poželeo sam da dođem na jezero, pecam i uživam. Valjda će i plata biti bolja. Doduše, ne znam kakva će biti cena ribe... Eto vidiš, opet ja. Ne da đavo mira. A i nužda je, brate”.

Priča sa reke

U donjem toku ove reke ulov uglavnom zavisi od variranja vodostaja, a ovaj, opet, od toga da li je brana dignuta ili ne. Ponekad se u toku dana situacija izmeni dva-tri puta. Voda nadođe, nosi obalu, a onda naglo pada. Riba zblanuta neće ni da pipne. Retka su letnja popodneva kad su uslovi optimalni, pa su ribolovci koji se tada zateknu na sunčanoj šljunkovitoj obali pravi sretnici. Ne treba da se brinu da će u narednih sat-dva biti opkoljeni vodom, a pritom mogu uživati u potajnoj nadi da će i rezultati biti dobri.

Beležim jedan takav dan. Njegova dodatna prednost bila je u tome što smo se obale dokopali pre kraja radnog vremena. Stoga smo bili privilegovani osamom u kilometarskim razmerama. Sve do posle tri sata. Neposredno potom, do nas su se stuštila dvojica egzaltiranih. Cika i vriska, smeh, bacanje opreme u hipu i, naravno, prepoznatljiva neposrednost u kontaktu sa nepoznatima. U narednih deset minuta saznadosmo i odakle su, i ko su, i gde rade. Jedan je pred penzijom, a drugi tek na početku karijere. Obojica opštinski službenici. Povazdan protokoli, delovodnici, numere. Šalter i stranke, stranke, stranke... Smaraju. Čim otkuca 15.oo njih dvojica trkom do kola, u kojima je stalno pribor za dubinku, pa na gas ka reci. Euforija je bila demistifikovana pa, iako preglasna, od tog trenutka shvatljiva i prihvatljiva. Zato nam nije bilo ni smešno, ni blesavo, kad je mladić zafrljačio nasred reke dvesta grama olova sa svežnjem pileće džigerice na udici, uzvikujući: ,,Ovo je život!”.

Nije prošlo ni pet minuta, a zvono je zaklepetalo. Divan primerak mrene našao se u pravim rukama. Kojim štapom, kakvom mašinicom, na koju udicu - teško je reći. Čisto sumnjam da je i glavni vinovnik ovog događaja o tome imao blage veze. Njegov povod za pecanje sasvim je druge prirode. Hoće se takvima i dobar komad. Onako pride.

Nasušna potreba

Šetajući od slučaja do slučaja (a mnogo je sličnih koji bi se mogli nizati), stalno se pitam šta je to što naše ljude tera da pecaju. Koji je dominantan povod, motiv? Moja upitanost utoliko je veća, što je primetno povećanje broja zaljubljenika u ribolov. Elaboracija bi mogla biti opsežna, a aspekti različiti. Samim tim i zaključci.

Navedenim primerima pokušavam da osvetlim tezu da je, u podneblju kom pripadamo, ova vrsta sporta, ili rekreacije (kako god da se to zvalo), u stvari nasušna potreba. U domen ,,nasušnog” ubrajam i egzistencijalnu potrebu oličenu u pecanju kao sredstvu za prehranjivanje, ali i psihičku potrebu da se u pecanju pronađe preko potreban unutrašnji mir i ravnoteža. Stoga je u ovakvim slučajevima pecanje puno više od hobija, rekreacije, zabave. Ono ponekad graniči sa ličnim životnim smislom. Tada dobija posebnu težinu i značaj.

Daleko od toga da se svako naše bavljenje ribolovom može podvesti pod rečeno. Mnogo je drugih i drugačijih primera. Portret našeg prosečnog ribolovca zahteva ozbiljniju analizu. Ovaj tekst nema tu ambiciju.

No, generalno uzev, čini se da smo daleko od toga da na pecanje idemo u stanju potpunog materijalnog i duhovnog blagostanja, zbog suficita slobodnog vremena, ili iz čiste dokonosti. Primeri takvih pecaroških pobuda mogu se zapaziti u ,,dobrim” stranim filmovima koji odslikavaju neku drugu realnost.

Ko zna zašto je ovako bolje. I da li je?

Ipak, između dve dileme: o ceni somovine i ceni najnovijeg modela ,,šimana” - prva mi je nekako slađa. Između duhovne satisfakcije koju ribolov nudi nama i bogatom dokoličaru ona prva mi je neuporedivo veća. Uostalom, opštepoznato je stanovište o značaju nasušnih potreba.

Uzgred, i ovaj tekst stvar je nasušne potrebe.

Jagoda Petrović