Kao prvo: ja nisam ribolovac, ja sam pecaroš (kao kartaroš, notaroš, sodaroš – skraćeno sodaš, sa dugo uzlaznim akcentom na slovu «o»). Ovo prvo mu dođe kao, ne daj bože, neko zanimanje. Kao da ribu loviš po nečijoj narudžbi ili iz obesti, da ti je cilj da je uhvatiš što više. To podrazumeva sve kompletniju i savršeniju opremu. Ponekad se pitam šta je tu cilj i gde je tu kraj. Valda kad oprema počne sama da hvata ribu pa ne moramo više ni ići na pecanje.
Nerviraju me ribolovci – naučnici. Oko najjednostavnije stvari ispletu čitavu filozofiju. Bez velike mature, po njima, ne vredi ni pokušavati pecati. Bez teleskopa, toplomera, vetrokaza, izveštaja o vodostanju i dva «metera» prihrane, besmisleno je traćiti vreme. E tu smo! Baveći se tričarijama, zaboravili su na suštinu. Pa ja baš hoću da «traćim» vreme.
Nekad je u mom selu bilo malo pecaroša. Svi smo se poznavali sa čestih sretanja na vodi, a ostatak populacije nas je, verovatno, smatrao za velike dangube. Nije nam bilo važno, jer smo bili sigurni da znamo tajnu koja je njima nedostupna. Sada je ribolovaca bezbroj. Pecaroša je još uvek malo.
Jedan običan pecaroški dan ne počinje, kao drugi obični dani, jutrom. On počinje prethodnog dana kada se sa društvom, češće sam, donese odluka: sutra se ide na pecanje i to, što je govorila moja baka, makar «vancage» padale. Od tog momenta sve obaveze postaju sporedne i počinju pripreme. Ne toliko materijalne, već više, što bi rekli, psihološke. Kopanjem glista, kuvanjem testa, kulje ili kukuruza, zavisno od ribe na koju se ide i sezone, i prikupljanjem razbacane opreme (eventualno blagim remontom, ako je posle prethodnog pecanja nešto iskidano), završava se taj manje interesantan deo. Tada već počinje nervoza koja se neće završiti dok se prva pecaljka ne zabaci u vodu. U cilju prekraćivanja vremena, u razgovoru sa društvom, uz čašicu i kaficu, se diskutuju detalji sutrašnjeg dana. Kao i uvek kada se u društvu nađu makar dva pecaroša, razgovor ubrzo prelazi u evociranje uspomena na upecane ribe i propuštene šanse. Svi smo već toliko «zapaljeni» da bi najbolje bilo da krenemo odmah. Ne retko, to smo i činili. Kako je duga noć pred pecanje. Ja, koji inače zaspim, što moja supruga kaže, u letu dok spuštam glavu na jastuk, dugo prebiram u mislima slike mesta gde ću pecati, merim dubinu, mamčim, biram plovke i hvatam. U momentu kad me san obuzima, sasvim sam siguran da je sutra dan «D».
Zora. Odnosno, dosta pre zore, jer u zoru pecala treba da su već zabačena. Jaka kafa i polazak. Da li znate šta je neizdrž? To je stanje duha ( i tela) kada vreme ne postoji do fiksiranog događaja. Da li ste «kadgod» bili na reci leti, kada se sreću noć i dan? Izmaglica u visini talasnjače ( daska na vrhu bokova čamca čija je uloga da preusmeri talase i spreči ulazak vode u čamac), po apsolutnoj tišini veslate kroz «mleko». Zabacujete pecala «napamet». Tek prvi zraci sunca ti prikazuju rezultat. Sve posle toga je bonus. Uhvatiš li bilo šta, sve je to za publiku, ti si svoje već dobio.
Pecam već četrdeset i pet godina. Uhvatio sam dosta svakakvih riba (obrati pažnju: ključna reč je «dosta» ). Bilo je velikih, mnogo više malih. Nikad nisam uhvatio neku kapitalnu. Možda mi nije važno, a možda me stvarno velike tek očekuju. «Sreća je lepa samo dok se čeka», nagoveštaje primam ( u slavu Desanki ) od kada sam se rodio.
Slobodan Bajin
Sa neskrivenim zadovoljstvom objavljujem Slobodanov tekst jer to je ono pravo – pecanje! Ne znam koliko hiljada puta sam išao na pecanje, a ne sećam da sam i jednom rekao: “kume, hoćemo li za vikend u ribolov“. Naravno, verovatno ima ribolovaca koji pozivaju u ribolov, ali verujem da i oni više vole pecanje, ko i svi pecaroši, hehehe – op. D.J.
