Jedan od najneobičnijih pripadnika ciprinida svakako je sabljar (Pelecus cultratus). Mada ova vrsta ribe nije mnogo cenjena ni među našim ribolovcima ni gurmanima, na Crnom i Kaspijskom moru se masovno izlovljava i predstavlja značajnu komercijalnu ribu. Oblik mu je veoma karakterističan i lako se razlikuje od svoje sabraće. Linija leđa mu je gotovo prava, a trbuh izuzetno izražen, pogotovo idući od repa ka ustima, koje su izrazito povijene na gore, kao sablja, odakle mu je i poteklo ime.
Karakteriše ga i vijugava bočna linija. Grudna peraja su mu jako izražena, podsećaju na manja krila, a “trbonju” karakteriše i duga-ko analno peraje. Leđno peraje je sa vrlo malom osnovom i pomereno ka repnom. Osnovna boja mu je srebrnasto-bela prema trbuhu i sivkasto-plava ili braonkasto-modra na leđima. Po bokovima se presijava u ljubičasto-crve
nkastim prelivima, a ovo presijava-nje nestaje čim ugine.
Sabljar je riba karakteristična za krajnji istok Evrope, Finski zaliv i priobalni deo jugoistočnog Baltika. Živi u bočatnim lagunama estuara reka koje se ulivaju u Crno more i Kaspijsko more. Koncentracija soli u telesnoj tečnosti “trbonje” je nešto veća nego kod drugih pripadnika šaranske familije, tako da je vrlo dobro prilagođen životu u bočatnim vodama. Kako su to vode karakteristične za rečna ušća koja su izuzetno bogata sitnim ljuska-rima i mekušcima (kojima se hrani), sabljar živi u pravoj zemlji dembeliji. Napušta je samo u periodu mresta.
Uzvodne migracije, uzrokovane nagonom za produženje vrste, počinju kada temperatura vode dostigne dvanaesti podeok. To je najčešće tokom aprila i marta za populacije u Crnom i Kaspijskom moru, odnosno u junu za baltičke sabljare.
Za mrest odabire rečne razlive sa bujnom vodenom vegetacijom i umerenim ili slabijim strujanjem vode. Međutim, ima i “lenjih” grupacija koje mrest obave i u gornjim delovima ušća velikih reka, u bočatnoj vodi. Ne izdvajaju se po parovima radi izvođenja ljubavne igre, već to obavljaju kolektivno u jatu! Takav “grupnjak” je veoma produktivan, jer biva oplođena sva ikra. Ukoliko je mrest obavljen u slatkoj vodi, oplođena jajašca padaju ka dnu, preko vodenog rastinja, ili bivaju zahvaćena laganim strujanjem. Posle mresta u bočatnoj vodi oplođena ikra pluta na površini, zahvaćena slatkovodnom strujom koja,
u procesu mešanja vode na ušću, prekriva pridneni sloj slane vode, koja je gušća i teža.
Mlade jedinke se prvo hrane planktonom a zatim postaju lovci na sitne ljuskare i beskičmenjake. Ne štede ni nimfe vodenih insekata koje se izdižu ka dnu, baš kao što im ukusan zalogaj predstavljaju insekti koji se zadržavaju u površinskom vodenom filmu. Razvijajući se, postaju sve agresivniji i tada im je glavni plen mlađ bodorke i deverike, kao i sitan keder. Sabljari koji odrastaju u bočatnim vodama najradije se hrane ljuskarima, pre svega račićima.
Sabljar lovi u jatu, a ona se formiraju prema uzrastu tj veličini jedinki, tako da su u jatu uvek sabljari jednake veličine. Ukoliko se neprestano zadržavaju u regionu bočatnih voda, sabljari se hrane tokom cele godine, izuzev što im apetit opada tokom uzvodnih migracija radi mresta. Kod onih “trbonja” koji se zadržavaju u slatkoj vodi, ishrana se redukuje tokom najhladnijeg perioda godine.
Posle prve godine života sabljar naraste do 5 cm, posle druge 10-15 cm, a prvi put se mresti sa tri ili četiri godine, i tada dostiže 25-35 cm i težinu od 1-1,5 kg. Životni vek im je desetak godina, kada dostižu težinu od oko 2 kg.
Ova vrsta je ugrožena i u Finskom zalivu i jugoistočnom Baltiku, pretpostavlja se, zbog zagađenja tih voda, kao i usled izgradnje brana na pritokama u kojima se obavljao mrest najvećeg dela populacije.
Andrej Mirkov
