ponedeljak, 23 jun 2014 11:45

Štuka - ima zube, a leti

Ocenite ovaj članak
(6 glasova)

Čim se pojavi ministar pored gomila džakova s peskom biće štuke k’o šodera.

Dok je u svetu tendencija da se ulovi štuka od što više kila, neki od nas trude se da smeste što više komada u kilu! Zanimljiva je pojava da oko krupnorastućih riba, koje su istovremeno zanimljive i za sportske ribolovce, ima vrlo malo svežih otkrića. Ali zato se u vezi s ribolovački beznačajnim vrstama malo-malo pa iskopa nešto novo i za nauku zanimljivo. Prethodne generacije naučnika izlovili su krupna otkrića – siću su ostavili generaciji koja voli Eurokrem – zato kod šarana, soma, smuđa, štuke... na planu novih saznanja vlada olovna dosada, a izuzetak čine samo senilni i neobavešteni, jer za njih svaki je podatak nov.

Kada govorimo o štuki, ni oko nje ništa novo. I dalje lovimo sitne, a sanjamo krupne. Istina je da su na našim prostorima uslovi za razmnožavanje štuke uglavnom veoma dobri, ali su zato okolnosti za rast i dugovečnost vrlo loši. Manjim delom tome doprinosi geografija, a većim delom nedostatak domaćeg vaspitanja ribolovaca nutricionista. Štukino “od kolevke pa do groba” niko na svetu nije uspeo toliko da skrati, koliko je to nama pošlo za udicom. Odgovornost za to, naravno, snosi – štuka. Zla kob štuke oličena je u njenom izrazito brzom rastu u prvoj godini života. Već nakon nekoliko meseci, gledano folkloristički, zrela je za talandaru.

NOGA I ĆEVAP

Vreme i period mresta štuke, kao i prateće pojave vezane za nju, bili su tema istraživanja mnogih ihtiologa. Usled živog interesovanja nauke nastale su mnoge krajnje profesionalno odrađene studije, ali širina prostora na kojima su istraživanja obavljana rezultirala su velikim šarenilom.

O potencijalima rasta štuke svedoči podatak (Buss, 1961.) da je jedan primerak pod idealnim uslovima za 171 dan dostigao dužinu od 45 centimetara. O rastu ove grabljivice u otvorenim vodama, u našem okruženju, govore rezultati istraživanja obavljena na Tisi kod mesta Tiszafüred (Harka, 1981). (Pecao sa, tamo, i opet ću – D. J.) Prepričavanje (dosadnog!) tabelarnog prikaza govori da su jednogodišnji primerci imali standardnu dužinu (mereno od početka glave do korena repnog peraja), od 259 mm i masu od 182 grama; 2 godine: 376 mm/542 g... 5 godina: 628 mm/2438 g... 9 godina: 815 mm/5232 g...

U vezi sa ovim istraživanjem treba znati da su naznačene vrednosti prosečne, unutargeneracijski rezultati bili su poprilično rastegljivi. Običnim pojednostavljenjem možemo doći do zaključka da krajem prve godine ide pet štuka u kilogram, a da bi postale “k’o noga” treba desetak godina.

(Evo još: “Nolit” Beograd 1997. Mihajlo Ristić, “Ribe i ribolov”: druga godina života 525g/36 cm; treća 825g/41cm; četvrta 1650g/62cm; peta 2750g/74cm; šesta 3300g/78cm; sedma 4000g/83cm; osma 4800g/89cm; deveta 5700g/96cm - op. ur.)

IZBACILA IH POPLAVA

Na prvi pogled deluje neobjašnjivo, čak i misteriozno, da nakon više uzastopnih “gladnih godina” populacija štuke iznenada bukne. Na našim prostorima ta pojava karakteristična je za plavne godine, stoga bi se lako mogao izvući pogrešan zaključak da je obilje štuke voda, odnekud, donela. Umesto silogističkog pristupa temi (a odakle donela?), biološko objašnjenje mnogo je jednostavnije.

Štuka u našim vodama mrestu pristupa obično krajem februara i u martu, mada su “kalendarski izuzeci” itekako mogući. Manji primerci mreste se u izrazito plitkoj vodi, dubine do ispod kolena, a samo izrazito krupni komadi traže dubine od jednog do dva metra. Podloga mora da bude biljna, dolazi u obzir vodeno rastinje, poplavljeni rit, potopljeno granje, korenje trske... Za razliku od smuđa, koji mrest obavlja na površini manjoj od jednog kvadratnog metra, štuka ikru polaže na velikom prostoru - obično je to više desetina kvadratnih metara. Veći primerci mreste se u paru dok kod manjih “par” čine jedna ženka i 2-3 mužjaka. Sam čin odigrava se u ranim jutarnjim časovima i traje dva do pet dana. Broj položenih jaja, u zavisnosti od veličine matica i raspoloživog prostora za mrest, jako varira - od 3.000 do 200.000.

Na našim prostorima štuke imaju dovoljno velik prostor za mrest isključivo za vreme dugotrajno(!) visokih vodostaja. Izlivanje reka na plavne terene u našim prilikama istovremeno znači i odbranu od poplava. Logično se nameće zaključak da će čim se pojavi ministar pored gomila džakova s peskom biti štuke k’o šodera.

Usled veoma niske temperature u vreme mresta, inkubacija ikre traje vrlo dugo. Zidni kalendar i ručni časovnik pokazali su se kao nepodesni za merenje trajanja procesa u vodi. Zato je uveden termin “stepen-dan”: to je proizvod srednje vrednosti temperature vode i broja dana. Iliti: ukoliko je za neki proces potrebno 100 “stepen dana”, a temperatura vode iznosi 20C, stvari će se odigrati za pet dana. Za inkubaciju štukine ikre potrebno je od 120 do 140 stepen-dana, znači pri temperaturi vode od 6 do 7 stepeni proces traje dvadesetak dana... Baš dugo.

Aktivna ishrana počinje pri veličini od 12-13 milimetara, a mlađ postaje grabljiva kada dostigne dužinu od 20 milimetara.

NEMOJ DA PECAŠ MOJOM UDICOM

Plićaci lako ostaju na suvom, zato kolebanja nivoa vode mogu da unište celokupni mrest.. Međutim, ponekad nije dovoljno ni da visoke vode potraju, kako bi štučji podmladak mogao da raste i naraste. Od polaganja ikre do javljanja potrebe za zalogajima “ribljeg porekla” protekne najviše dva meseca. Ukoliko u međuvremenu nije došlo do uspešnog mresta riba kojima se štuka hrani, u nedostatku odgovarajućih zalogaja nastupa kanibalizam. Jedinke okasnele u razvoju začas postaju plen svoje bržerastuće sabraće, zato su i najstravičnije priče vezane za ovu pojavu lišene svakog preterivanja.

Kao što ne štedi svoje tako ni tuđima ne prašta. Izlišno je nabrajati sve riblje vrste koje joj se nalaze na jelovniku, a stručna literatura zadovoljava se konstatacijom – izvedenom na osnovu analize sadržaja želuca – da štuka lovi skoro sve. Tačan sastav ishrane štuke na ovim prostorima niko nije ustanovio, takva ispitivanja nisu ovde obavljana. Međutim raspolažemo, za sada nepublikovanim, podacima dvojice naših kolega, koji su tokom četiri meseca hranili i posmatrali nekoliko štuk(ic)a, prvo u akvarijumu a zatim u omanjem bazenu.

Prilikom spašavanja mlađi izdvojili su nekoliko štuka dužine desetak centimatara i stotinjak drugih ribica raznih vrsta (izbrojali i komade i vrste), i sve zajedno pustili u akvarijum. Prvo su od strane štukica stradale bodorke, crvenperke i beovice. Zatim su došli na red grgeči i sunčice, pa srebrni karaši. Dok je bilo izbora šarančiće nisu ni pokušale da ulove. Radoznale nam kolege tu pojavu pripisali su opreznom i pritajenom kretanju “malih zlatnih”, i zadovoljni zaključkom ubrzo su vratili šarane Dunavu. Umesto njih doneli su male jazove, bucove, američke somiće, punoglavce i još srebrnih karaša.

Iz ove ponude prvo su stradali srebrni karaši, zatim punoglavci(!), pa jazovi. Bucovi su razradili veoma zanimljivu strategiju: formirali su jato u obliku lopte, a jedinke su gledale svaka na različitu stranu. Kada bi im se jedna od štukica približila - a pre nego što je usledio napad - celokupno jato zaplivalo je na istu stranu, i već sledećeg trenutka ponovo se formiralo “klupko koje vidi sve”. Međutim, detaljnija posmatranja dovela su u sumnju da je preživljavanje bucova plod lukave defanzive. Na pojedinim ribicama pojavili su se tragovi ujeda, što je bio dokaz da ih štuke ipak stižu, a da je odlaganje neminovnog rezultat isključivo snage i pokretljivosti bucova; kako su štukice jačale, tako se bucovima smanjivao broj.

Zanimljivo je da je na kraju i nekoliko izrazito malih američkih somića doživelo namenjenu im sudbinu, ali tek kada drugih zalogaja više nije bilo. Iz ovoga, naravno, ne treba izvlačiti dalekosežne pa još i optimističke zaključke, bar ne kad se radi o bodljikavim “američkim dođošima”.

Tokom tih posmatranja, tvrde nam “istraživači”, pojedine vrste (bodorka, na primer), uznemire se na približavanje štuke; srebrni karaši ne reaguju; a vreme trajanja napada na plen iznosi tačno nula stotih delova sekunde!

PET NJINI’, K’O JEDNA NAŠA

Na početku teksta rekli smo da je oko ribolovački značajnih riba, “biološki” gledano, sve jasno. Ta tvrdnja primenjena na štuku glasi: jedna familija, svega 5 vrsta, od toga samo jedna kod nas. Prevedeno: nema mesta komplikacijama. Bar ne kod nas. Amerikanci nisu te sreće, kod njih živi više vrsta, a neke od njih čini i po nekoliko podvrsta. Međutim, kada treba puno pameti, oni uproste.

Osim naše štuke (Esox lucius) u njihovim vodama živi i popularni maski. Tako mu tepaju, inače, on se zove muskellunge (Esox masquinongy). Sve ostale pripadnike familije Esocidae potrpali su pod zbirnu imenicu “pickerel”, i objasnili da su to “mali američki pripadnici familije štuka”, a ribu “silver pike” (iliti srebrna štuka), koja bi mogla da bude varijetet maskija, proglasili su mutantom. (Zanimljivo je da su primerci te ribe otkriveni i izvan Amerike, van teritorije maskija, samim tim se nametnula pretpostavka da se radi o varijetetu naše štuke. Karakteriše je jednolika plavkasta, zelenkasta ili srebrnasta boja, i odsustvo šara.) U prekookeanskoj literaturi ne stvara se rivalitet između naše štuke i maskija, ne zalaze u detalje, dodeljuju im podjednak maksimalni rast od sedamdesetak funti.

Bejer

Poznati Uli Bejer sa “normalnom” štukom za svetska merila

Zašto samo toliko, kada oni tamo imaju velika jezera? Zanimljivo pitanje, naročito ako uzmemo u obzir da samo onih 5 jezera, koja zovu Velika, imaju ukupnu površinu od 246 hiljada kvadratnih kilometara, bezmalo koliko i nekadašnja Jugoslavija. Koliko bi tu štuka stalo!? Da, stalo bi, ali štuka nije privržena prostranim površinama, već priobalju. Na prevelikim vodenim površinama gotovo nikada ne napušta uzan priobalni pojas, a daleko od obale – uslovno rečeno – nalazi se samo u manjim jezerima.

O ponašanju štuka, naročito onih krupnih, zanimljiva saznanja ne potiču od ribolovaca-manekena (inače najamnika firmi čiju opremu promovišu), već od ronilaca. Odavno je poznata pojava da riba na ronioca ne reaguje ni blizu toliko osetljivo kao na siluetu čoveka na obali, ili u čamcu. Ronioca uglavnom tretira kao stanovnika svoje sredine, i njegovo prisustvo je ne uznemirava.

Zato su gnjurci i imali prilike da posmatraju krupne štuke iz neposredne blizine. Zapazili su da čak i izrazito krupni primerci dobro podnose blizinu primeraka svoje veličine, i ne smatraju ih konkurencijom. (Ukoliko kliknete na zaplavljeni link možete videti naše najveće štuke.)

Takođe su primetili i da su štuke načičkane na pragu najbližem obali, i da su okrenute glavom ka “pučini”, a plen napadaju kada iz plićaka prelazi u dublje delove vode. Ne treba nikoga da iritira zapažanje ronilaca - nisu oni krivi ako smo varaličareći vodili varalice u pogrešnom smeru!

LETI, LETI... ŠTUKA!

Proteklih godina sve više ribolovaca postavlja pitanje: da li je istina da štuka menja zube? Suštinu pitanja, naravno, ne čini radoznalost vezana za fenomen iz životinjskog carstva. Odgovor (ni)je jednostavan, a (mogućih?) rešenja ima bar tri.

U mnogim stručnim izdanjima nalazimo dve ključne rečenice, koje glase: “Promena zuba kod štuke odigrava se u letnjim mesecima, prvo se javlja kod većih, kasnije kod manjih primeraka. Posledica ovog fiziološkog procesa je mesec dana gladovanja.”

Druga mogućnost je da se tvrdnja proveri. U izolovanu vodu manje površine treba da se puste obeležene(!) štuke raznih veličina, nagurati im dovoljno hrane, a zatim nedeljno, dvonedeljno, ili mesečno proveravati stanje i broj zuba. Naravno, sve to treba poveriti čoveku/ljudima od struke, i – platiti ih za to!

Postoji i treće rešenje: I dalje terati po svome, bez ikakvih argumenata, i pozivati se na komšiju Peru, koji doduše nije učen, al’ štuku peca odavno.

Davno - i zubi! Pecanje štuke nekada davno razlikovalo se od lova ostalih riba po jednom bitnom elementu. Kako riba ne bi pregrizla strunu (sajlica nije bilo), štukolovac bi jednom produženom (dvokorak-unazad) kontrom lansirao ribu put obale.

Prost, ali nimalo lak zahvat! To je mogao da istrpi samo zdravo jak štap. Po pravilu to je bio bambus čiji je vrh više puta lomljen, tako da se pretvorio u batinu koja je imala dva početka, ali ni jedan kraj. U slučaju strme putanje za uzletelom štukom moralo se penjati na vrbu.

Ta vremena su prošla. Sajlica ima, a nisu ni skupe. Još samo da shvatimo da ribolovačka mera za štuku počinje od veličine koja arhaičnom metodom ne može da se lansira.

Mišika Buzaš

Najveću štuku svih vremena, monstruma nad monstrumima, zbog kojeg je i kupanje rizično, možete pogledati klikom OVDE! – op. ur.

Ovaj tekst jeste poduži i nema mnogo slika ali se isplati pomučiti se i pročitati!

Lajkuj nas na Facebook-u