Možda zvuči neobično ali, eto, ima i Ribara koji su varaličari. Tako su dvojica 8. i 11. novembra 2011. godine, u dva dana pecanja na „Prelivači“, upecali varalicama dosta štuka osrednjih veličina i nekoliko trofejnih. Kako je voda bila plitka, a posečena trska skoro do površine, forsirali su poznati leptir Mepps Lusox broj 3.
Ova jesen je bila bez kiše, najsušniji novembar godinama unazad, tako da nije bilo blata na putu do jezera – mogao je Pežo proći i stići do odredišta. Odredište je bilo banatsko jezero Joca, pored sela slikovitog imena Belo Blato.
Otac i sin Ribari poneli su na pecanje i benzinski motor, ali ga nisu koristili – na jezeru su za ribolov dobili čamac s motorom, postali su poznati gosti, VIP ribolovci. Cena iznajmljivana čamca i pecanja bila je sasvim podnošljivih 3000 dinara na dan, za dve osobe. A kad imaju motor uputili su se na udaljeni kraj tog jezera (površine oko 500 hektara, zapuštenog dela ribanjaka Ečka) koje se naziva „Prelivača“. Jer, po Marfijevim zakonima ribolov je najbolji tamo gde je najteže stići.
Pecali su varalicama od svitanja do sumraka sledećim priborom:
Šandor Ribar je koristio svoj „znameniti“ varaličarski trometraš Glodstar Horizont od 60 grama težine bacanja, nepoznate akcije i starosti, mašinicu Shimano Techium 2500, pletenicu Berkley 0,14mm.
Deneš Ribar je od svoje studentske stipendije kupio štap Daiwa Infinity Q od 3 metra dužine, težine bacanja 60 grama i mašinicu koju mu je kupio otac, takođe Shimano Technium 2500, pletenica ista – Berkley 0,14mm.
Ko poznaje Šandora, zna da Šanjika teško izdvaja novac za neki brendiran pribor za ribolov, ali vrlo lako plaća i najskuplje aranžmane za pecanje po belom svetu. Pecao je u Kazahstanu na Delti Urala smuđeva, somove i štuke, lovio je u Švedskoj štuke, varaličario somove u Španiji na Ebru 3 puta, pecao je, više ni sam ne zna koliko puta, smuđeve u Rumuniji na Saruleštiju... Eto, sada se navrzao na Jocu. Jer je njegova ribolovačka filozofija sledeća: „šta mi vredi i najskuplji pribor kada nema ribe, bolje je da štedim na priboru, ali da što češće pecam tamo gde je ima“.
Naravno, varaličari on i na Dunavu iz svog čamca, ali nema vremena da to čini svakodnevno. Zato ide u ribolov na Dunav kad ima vremena, ali se napeca tek na revirima koji su bogati ribom, svejedno da li kod nas da li u svetu – Šanji svuda stiže.
Sada mu se priključio i sin Deneš tako da mu je lakše – i za pecanje, i za prihvatanje ribe, i za fotografisanje ulova.
Šandor je stari iskusan štukaroš pa nije ni potrebno naglašavati da su sve štuke prihvatali rukom. Nisu ih ni merili, samo brzo fotografisanje i vraćanje. Na slikama vidite nekoliko lepih štuka, upecanih na leptir Mepps Lusox broj 3.
Zašto Lusox, kad se po forumima reklamiraju veliki džerkovi za ribolov štuke?
Zato što Šandor zna i te kako da peca, ali i da štedi – što da plaća skupe varalice kada efikasno peca na jeftinije – a najpoznatije. Uostalom, Lusox se stavlja na kopče sa različitim olovnim otežanjima, i tako se varalica prilagođava dubini i trenutnoj situaciji na vodi. U ovom slučaju bacali su Lusox bez otežanja. Bez otežanja je manje kačenja trske – ali više štuke.
Ono što je najzanimljivije u ovoj novembarskoj priči je što Šandor nije bio bolestan, a pio je čaj – čaj, a na pecanju?! U čamcu je bilo hladno, pa su otac i sin Ribari poneli termos s vrelom tekućinom. Na povratku je vozio Ribar junior, tako da je Šandor napokon mogao da spere otužni ukus pravim čajem – od ječma.
Ko je od dva Ribara upecao više i veće štuke ne znamo, stoga priču završavamo onom narodnom: "na mlađima svet ostaje"!
