Dubokoronci su izuzetni lovci jer duboko rone, a velike grabljivice više vrebaju u dubokoj vodi nego što izlaze na površinu. Naravno, štuka i som love i pri površini, ali smuđ već ređe. I mladica se radije skriva u dubokom viru, iako i ona zna da se za skobaljem zaleti čak i na šljunkovitu obalu.
Kod dubokoronca vam prvo privuče pažnju velik (dugačak) kljun i to što se alkica za kačenje nalazi dalje od tela, na kljunu. Položaj, napadni ugao, kljuna je obično skoro u ravni s telom - što je “horizontalniji” to vobler roni dublje. (Ovo je najlakše proveriti ako na starom dobrom Abu Hi-Lo modelu pomerate kljun: u donjem položaju je površinac, a kad kljun ispravite prema gore postaje plitko ili srednjeronac, ali da bi bio dubokoronac morao bi imati i veći kljun i drugo mesto za alkicu - na kljunu, podalje od “nosa”.)
I još nešto se primećuje: kljunovi su na dubokoroncima ne samo veći, tj. duži, nego i znatno širi. Glavni razlog zašto su široki nametnula je fizika - tako se jedino može lako plivajuće telo od balze (ili šuplje od plastike) primorati da zaroni duboko. Veliko kormilo primorava ogromno šuplje telo podmornice da brzo zaroni ali, bez obzira na kormilo dubine, da bi podmornica zaronila još dublje mora da napuni tankove vodom. Upravo zbog potiska (“Eureka!” - ko to reče?). Ni plivajući vobleri ne mogu beskonačno duboko, bez obzira na veličinu i ugao kljuna. Ovo je sve fizika, poznata čak i laicima, a kamoli Vama “trofejcima”.
Dubokoronci su vrlo “radoznali” - vole da zavire iza svakog kamena, ili grane, panja... na dnu! Jes da onda tamo često i ulove, ali još češće budu i sami “ulovljeni” - prepreke su veliki “sakupljači” deep runner voblera. To sve, danas, kad je besparica hronična, postaje nerešiv problem za mnoge od nas - varaličare koji ne mogu baš lako da podnesu gubitak od dva-tri voblera po izlasku. Zato, ili izbegavamo da ih koristimo na “opasnim” terenima, ili ih ne vučemo blizu dna i prepreka. A to je POGREŠNO! Ekonomičnost u ovim vremenima je nezaobilazna rema, naročito ako ulovljenu ribu vratimo. Nekad, kada smo je jeli, računali smo u kilogramima mesa po vobleru, ali danas...
E, zato su konstruktori voblera postali “ekonomisti”, dobili su u zadatak da konstruišu varalice koje se ne gube tako lako! Recimo, konstrukcija kljuna morala je da bude takva da on štiti udice od prepreka! Stoga su kljunovi postali široki štitovi. O čemu se tu zapravo radi?
Recimo da dubokoronci rone pod uglom od 20 do 50 stepeni (zavisno od više raznih faktora). Uvek će prvo do prepreke stići kljun. Ako je uzan - cap - zaglavi se između kamenja; ako je širok - tak - samo čukne vrhom. Što širi to bolje, zar ne?
Da, ali trokrake udice?
Opet ista priča: što širi kljun bolje je, jer se kljun u tom slučaju ponaša kao štit - svojom širinom (znatno je širi od tela voblera, a takođe i udica), on ne dozvoljava da udice dođu u kontakt s granom, panjem... Naravno, to važi samo za dubokoroneće voblere, jer srednjeroncima i plitkoroncima ne pomaže ni široki kljun, stoga što oni rone znatno “horizontalnije”, tako da im udice vise ispod tela, pa zbog toga pre dodirnu panj na dnu, mnogo češće nego što ga kljun dotakne. Znači, iako rone dublje dubokoronci širokog kljuna mnogo teže udicama dodirnu prepreke na dnu nego srednjeronci ili plitkoronci (ako ih vučete po plićim vodama s preprekama). Naravno da ako lovite medium ili shallow runner-ima po dubokim vodama, daleko od dna i prepreka, neće biti kačenja, ali ni ribe! Onda morate čekati noć - da se dignu (ako se dignu?), čekati na “cug”, kada mališani zađu u plićak, da bi “bezbedno” bacali svoje plitkoronce...
Jedan od razloga zašto se poslednje dve decenije (kod nas!) (u)lovi mnogo više silikoncima nego voblerima (pored više cene varalice), je taj što retko lovimo dubokoroncima, nego ako već i bacamo voblere koristimo plitkoronce, a u plitkoj vodi se mnogo teže da uloviti trofejna grabljivica. Kad smuđ noću “cokće” na površini vrlo retko je to zaista smuđ, a mnogo češće smuđarak – suvarak, ni za čvarak. Takozvani “porcijaš“ ispod (svake) mere, “mesnat” ko “grisini” štapić.
Ja nisam pristalica “čekanja” kada varaličarim (da to volim “čekao” bih pored dubinki, čekao...), nego radije “tražim” ribu. Dubokoroncima čukam po dnu! Ali nisu dubokoronci samo za to - dubokoronci služe i da se u dubokoj vodi stigne do “termokline”, onog sloja gde se, pretpostavljamo, nalaze i ribe. A gde su ribe tu su i grabljivice! Nisu trofejne ribe uvek ni na dnu, iako su češće skroz dole nego skroz gore, a vrlo često u “termoklini” (sloju vode koji je zimi, za nijansu, topliji, a leti, za nijansu, hladniji). A taj sloj retko, vrlo retko, može biti pri samoj, ili na, površini. Međutim, lov u termoklini zahteva čamac - i sonar! Jer, ako ovo sve radimo s obale na tekućoj vodi, pecanje postaje mučenje. Jedino je moguće varaličarenje sa šporova, ili ako je obala odsečena, pa je dubina odmah tu, pod nogama varaličara. Jer ako pecamo s obale gde nam je plićak pod obalom, a reka teče, čak i kad pustimo da potisak podigne dubokoronca na površinu, tok će ga zaneti nizvodno, a čim pokušamo da namotavamo vobler zaroni i zakuca se u plićak! Na, recimo, Drini je lov dubokoroncima moguć ako stojimo na sedri i bacamo nizvodno, ali sve u svemu dubokronci su idealni za lov iz čamca, a sa obale samo ako je voda duboka a mi stojimo na nekom keju, doku, šporu, šlepu...Za lov dubokoroncima blizu dna, i na samom dnu, potrebno je dobro poznavanje terena, tj. konfiguraciju dna. A (u)peca se na sledeći način:
Štap položen ka vodi omogućava i najveću dubinu ronjenja vobleru i najduži kontakt sa dnom - dubokoronac će čukati, ukoso postavljen, kljunom o dno. Kad čukne, pustimo ga da se digne - zna da pliva! Posle pauze, u kojoj se dubokoronac odlepio od dna, ponovo namotamo... TAK! Sada je kucnuo kljunom u panj! Opet pauza, puštamo da se diže, diže... Dubokoronci obično isplivavaju s guzicom u vis, unazad, a to je vrlo uočljivo u tekućoj vodi: kad ga pustite ispliva s guzicom u vis, i to u rikverc! Posle izvesnog vremena ga opet povučemo - sad će opet kljunom da takne panj, ali s gornje strane. (Sve to je šematski prikazano na crtežu.) A kad opet “pauzirate”, posle energično namotajte, štapom položenim vrhom ka vodi, da bi iza panja što bliže sišao, jer ko zna: možda neka “zver” vreba iza panja...
Iako vam se od ovakvog “jezivog” scenarija diže kosa na glavi (“zar TU da pecam, TUDA da provlačim moju skupocenu varalicu?!”) pokušajte - pa mi javite. Nije tako ni teško ni strašno kako na prvi pogled izgleda. Važno je samo da “istrenirate čula”, morate da jasno razlikujete TAK o dno, granu... od CAP kad riba udari! Jer, ako udarite “šabačku” kontra na TAK, može se desiti da dubokoranac izgubi ugao pod kojim je kljun - štit, i da se troka dočepa panja. Usklađenim priborom i, naročito važno, štapom koga koristite godinama, s kojim ste se srodili (a ne stalno nekim novim!) brzo naučite šta je TAK a šta CAP! I još iz cuga znate, po tipu “CAP-a”, da li je to atakovala štuka, smuđ... Najteže ćete razlikovati CAP kad proguta veliki som pri dnu - tada mnogi misle da su se “zapanjili”, a u stvari “panj” ima brkove. I velikan plemićkog porekla ume da samo nežno zaustavi varalicu, tako suptilno da i ne znate da je to ON - “baron”...
U principu, za početnike i neiskusne, u lovu na takvim terenima, bolje je koristiti silikonce dok se ne upozna teren pa kontrirati na svaki cap i tak; a posle, kada se ruka “uštima”, preći na dubokoronce i, za početak, ne udarati kontru iz cuga, nego je malo odložiti. Ni som ni štuka neće momentalno ispljunuti vobler (vrlo su alave to ribe!), ali on…? Uostalom probajte, pa se uverite zašto je smuđ - Smuđ!
Najlakše ćete prepoznati njega - prugastog! Kad bandar napadne nema šale. (Srećom, ne naraste veliki, jer bi morali još veće varke da imamo, i da koristimo jači pribor.)
No, ako se i posle svega plašite za svoje voblere, sačekajte da se smrači, pa vucite plitkoronce. Ali ja (ni tada!) ne koristim njih, nego srednjeronce ili dubokoronce koji pliće zaranjaju. Nikada mi se nije desilo da mi smuđ baš sa same površine pokupi vobler. Kada kažem “smuđ” mislim na dvokilaše, i veće, a ne na “trkače” (gabarita “tri u kilo”). Noću se i som može uloviti, ali ni njega ne treba provocirati na samoj površini, nego ga tražiti voblerima što rone na metar i po, dva, tri... dubine
Ja sam bio zakleti vobleraš. Onda sam, odjednom, skoro totalno, batalio voblere i prešao na silikonce. Jednostavno više nisam imao poverenja u raznorazne “voblere”, a rasni vobleri su postali preskupi (Bagley, Mann’s, Yakima Bait, Luhr Jensen… klikni na link pa vidi razne dubokoronce i moje favorite!), ako se peca u kršu. Som? Retko ga lovim, skoro da pecam jedino smuđa. Jer od rečnih riba skoro jedino njega jedem. Njega kad upecam, pastrmku kad kupim….
Dragan Jovanov Glod
