Portali, sajtovi, forumi, društvene mreže… nisu toliko opasni ukoliko su teme “bezazlene”, recimo ribolov, ali šta ako je tema medicina i zdravlje! Smete li verovati nekom bezimenom niku koji deli recepte i preporučuje lekove, pa makad se potpisivao i kao doktor?!
Internet je prepun vesti, krcat informacijama, a Google ubedljivo najposećenija adresa. Za par decenija, brojnost tekstova na sve moguće teme dostigao je neviđanu ekspanziju – njihov broj je danas prosto nemoguće zamisliti. Bilo bi pogrešno reći da su internet informacije generisale inflaciju informacija, ali stoji činjenica da se brojne kompilacije tuđih članaka anonimnih autora, ili istrgnutih delova autorskih tekstova i neproverene vesti, nude „surferima iz fotelje" .
Kada tačnost informacije nije zagarantovana, odgovornost je na urednicima i cenzorima, što je, nažalost, retkost. Sve u svemu, današnji internet je velika deponija, gde među brdima smeća morate da kopate i potraže par korisnih stavki. Informacijama na internetu možete verovati tek nakon temeljne inspekcije. Autori tekstova na internetu u mnogim slučajevima nemaju dovoljno znanja o temi o kojoj su pisali, a ne ispravlja ih niko (sve u duhu demokratije, tj. autorske slobode). Izuzetak su sajtovi čiji su glavni izvori materijala dobijeni iz relevantnih elektronskih ili štampanih izdanja proverenih časopisa, kao i informacije od brojnih entuzijasta, pošto oni temeljno proučavaju predmet svog interesovanja.
Nakon pojave interneta materijal se kopira (često bez navođenja izvora) na druge sajtove, blogove, forume, i počinje da se širi globalnom mrežom, zbunjujući ljude. U nekim slučajevima nije uopšte moguće utvrdi izvor takvih materijala.
Još jedna karakteristika mnogih članaka na internetu je njihova takozvana "pristrasnost", emocionalnost, bez izoštrene kritičnosti. Svako preterano emotivno prenošenje informacija treba posmatrati sa velikom pažnjom i obazrivošću. Često emocije i laži, ako ne i čisto svesne obmane autora, čitaoca dovode u zabludu. Svesno ili ne, ali za čitaoca, kao potrošača informacije, ova razlika nije od presudnog značaja. Emocije mogu da utiču tako da je autor prosto fasciniran nečim ili jednostavno ne primećuje objektivne i relne činjenice. Međutim, svaki autor koji daje neku informaciju definitivno treba da proveri izvor svake takve informacije. I da obrati pažnju na ove dve stvari:
- Prvo, informacija često može biti lažna;
- Drugo, ako je istinita, autor mora da je razume, da je pravilno tumači.
Ovo je posebno važno za tekstove na stranim jezicima, tj. prevedenim materijalima. Loši prevodi, uključujući tu i materijal u zvaničnim katalozima, tako postoju noćna mora. (Recimo, postoje tipične greške u opisu ribolovačkih mašinica: "od titana" umesto "obložene titanijumom nitridom.")
Ali čak ni lično iskustvo i praksa autora ne mora uvek biti pouzdan izvor tačnosti informacije. Jer postoje trenuci kada oni ne razumeju šta se dešava, ne procenjuju ispravno. A dešava se i da podlegnu emocijama. Nije ni čudo što se kaže da će deset svedoka jednog istog događaja dati deset različitih i suprotstavljenih opisa.
Stajtovi, forumi, društvene mreže… nisu toliko opasni ako su teme recimo ribolov, ali šta ako je tema medicina i zdravlje! Smete li verovati nekom bezimenom niku koji deli recepte i preporučuje lekove?! Pa čak i da je istina, da je njemu pomogao neki narodni ili babski lek, otkud znate da neće naškoditi vašem organizmu? Ili kako znati da on ne valja nešto čemu je istekao rok trajanja, ili da nije falsifikat i slično?
Nije toliko strašno kad se internet upotrebljava u reklamne svrhe, ali je opasno kada se zlupotrebljava, kao u navedenom primeru - bukvalno je po život opasno verovati a ne proveravati!
Trofej
