Kao tvorevine ljudskih ruku kanali su namenjeni prevashodno vodenom transportu, drenaži ili navodnjavanju okolnog zemljišta. Većina kanala prokopana je pre više godina i sada su to svojevrsni eko sistemi veoma slični, ponekad čak identični, onim koji karakterišu sporotekuće ravničarske rečice.
To su ujednačeni vodeni koridori koji svoj specifični život, životne zajednice biljaka i životinja koje se na njima, oko njih, i u njima razvijaju, unose u mnoga naselja i prostore kroz koje se prostiru. U nekim slučajevima kanali su poslednje utočište vodenog sveta, koji je nekada karakterisao močvare i bare, isušene upravo mrežom odvodnih kanala. Iako su kanali izgrađeni sa sasvim drugom svrhom, oni su vremenom postali dragocena riblja staništa i atraktivni tereni za ribolov. U visokoindustrijalizovanoj Evropi oni su ponekad poslednja utočišta ribljih vrsta koje su gotovo isčezle iz njihovih matičnih vodotoka, da bi se kasnije revitalizacijom tih vodotoka oni poribili upravo ribom iz kanala.
Kanali su, po pravilu, dugački vodotoci na kojima su podignute prevodnice, kako bi se mogao obavljati saobraćaj između delova sa različitom nadmorskom visinom, ili sa ustavama kojima se reguliše nivo vode. (Tipičan primer je naš sistem kanala DTD koji je spojio Dunav s Tisom a potom se ponovo “ulio” u Dunav.
Ponekad predstavljaju modifikovan tok nekog od rukavaca razuđenog ušća velikih reka u more, kako bi njima bila moguća plovidba čak i velikih prekookeanskih brodova (tipičan primer je kanal Sulina u delti Dunava).
Usled čestog otvaranja i zatvaranja ustava i prevodnica dolazi do jačeg ili slabijeg protoka vode, tako da kanali predstavljaju i sporotekući vodotok. Kanalska voda je bogata organskim sastojcima koji u nju dospevaju spiranjem sa okolnog obradivog zemljišta ili izlivanjem otpadnih voda u urbanim sredinama. U industrijskim zonama u kanal se ispuštaju i tople vode, koje su rezultat hlađenja mašinskih postrojenja.
Sve su to vrlo pogodni uslov za razvoj vodenog i priobalnog rastinja, koje s proleća prosto bukne duž kanala, da bi u još toplijem periodu godine ponekad prekrilo čitavu njegovu površinu. Nisu retki slučajevi da rastinje tako nabuja da onemogućava i plovidbu. S druge strane, postoje kanali gde je voda izuzetno mutna, što otežava prodiranje sunčevih zraka i razvoj biljnog sveta.
Najčešće rastinje koje se razvija uz obalu je trska, lokvanj i vodene biljke koji zajedno sačinjavaju pogodnu zonu za mrešćenje riba. Međutim, mrest je uspešan samo ako je s proleća visok vodostaj kanala pa voda potopi sveže izniklu travu u priobalnoj zoni. U priobalnim, čak i relativno uzanim pojasevima, često ne dubljim od 50 cm mreste se (sa različitim uspehom), osim bele ribe, i štuka i šaran. Najčešće se, nažalost, dešava da visok vodostaj ne potraje dovoljno dugo pa se tek izlegla mlađ ili nedozrela ikra nađu na suvom i mrest propada.
Neposredno uz obalu proteže se i zona plićaka gde se obala spušta pod relativno malim uglom pre nego što se naglo “prelomi” ka dubini. Po povoljnom vodostaju i ova zona postaje mrestilište, ali je to uglavnom mesto gde najčešće i najduže borave ribe, neke skoro cele godine (izuzev zimskih meseci), a neke samo periodično. Šarani, linjaci, i krupni primerci nekih vrsta bele ribe tokom noći odlaze iz ove zone da se hrane na dnu kanala, dok recimo bandari neprestano vrebaju plen upravo u toj plićoj zoni.
U najtoplijem periodu godine dešava se suprotan proces: tokom dana krupna riba se drži hladnijih, dubljih slojeva, da bi tokom noći prišla obali da se hrani. Postoje vrste koje se uvek drže dublje vode poput bodorke. Jata bodorki se najčešće okupljaju na prelazu plićaka u dublju vodu, na takozvanim bairima - stepenicima, gde se dno naglo spušta ka dubini.
Bez obzira na dnevne migracije različitih populacija riba iz dubine ka plićaku - i obratno - najkrupniji primerci šarana, linjaka i deverike se drže dubine, upravo kao i grabljivice. Ali za razliku od velikih kanala, koji predstavljaju svojevrsne vodene magistrale, odvodni kanali i kanali za navodnjavanje poljoprivrednih površina su uži, plići, sa razvijenom mrežom još manjih kanala, koji se u njih ulivaju. Voda u njima ima visok procenat sastojaka veštačkog đubriva kojim se posipa okolno zemljište. U kišnom periodu godine, proleće i jesen, takvi kanali ponekd imaju izražen tok, dok tokom leta dobijaju karakteristike stajaće vode. I u ovim kanalima jata sitne ribe i mlađ obitavaju u priobalnim plićacima gde nalaze hranu, ali i zaklon od predatora, ali upravo koristeći taj zaklon predatori se prikradaju sitnoj ribi, kao što to čine štuka, bandar ili bas. Krupnije ribe dna, šaran i deverika, drže se dubljih slojeva.
Bez obzira kojoj vrsti pripadaju, kanali su prepoznatljivi po tome što ih ne nadkriljuje gusta šuma, već su to vodotoci relativno ogoljenih obala. To je i razlog da kanalske ribe izuzetno privlači bilo šta što prekriva deo površine kanala, jer je to uvek potencijalno sklonište. Najčešće je to krošnja drveta koje se naherilo iznad vode.
U kanalima po kojima se obavlja plovidba, predatori vrebaju nizvodno od prevodnica, očekujući da im strujanje vode koje nastane kada se otvori prevodnica, pred čeljust baci koju sitnu ribicu. Jata sitne šaranske ribe često potraže mir kakvog razliva, zaliva ili marine, kao i mesta gde se u glavni kanal uliva sporedni, ili se spajaju dva kanala na takozvanim “trianglama”. Naravno da su u blizini i grabljivice!
Riblju populaciju u kanalima predstavljaju vrste kojima su kanali veštački poribljeni, kao i vrste koje su u njima našle sklonište dolazeći sa terena (bara mrtvaja i močvara) sa kojih se kanalima voda isušuje. U kanalima žive šarani, deverike, crvenperke, bodorke, krupačice, srebrni karaši, karaši, linjaci, sunčanice, bandari, štuke, smuđevi, američki somčići, basovi, amuri i tolstolobici. Najčešće su kanali pogodni za razvoj ciprinidnih vrsta koje su otpornije na zagađenja. Leti u njima manjka kiseonika, pa još ako su i zagađeni, ne čudi da je u nekim gotovo jedina riblja vrsta koja je opstala neuništiva babuška.
Mirko Kanjuh
P.S. Kanali su ogromno bogatstvo plodne Vojvodine. Nažalost, sve manje se koriste za navodnjavanje – sušno leto 2012. bilo je alarmantno upozorenje, ali uzalud - sada, 2015. ništa se nije poboljšalo, suša ubija! Srećom, bar se sve više koriste za nautički turizam i, naravno, pecanje iako im to nije bila prvenstvena namena, nego zaštita od poplava i navodnjavanje.
Glod
