Prvi deo (napisan 2009. godine)

Rzav sam prvi put video pre tačno 18 godina, kada me je supruga (tada još uvek samo devojka), odvela da upoznam njen kraj. Konkretno, u pitanju je deo toka između sela Ravni i Drežnik, u dužini od oko 5-6 km.

Od tada sam zaljubljen u tu reku. Na Rzav dolazim bar dva - tri puta svake godine i svedok sam raznih promena kroz koje je taj deo toka prolazio tokom vremena.

Pastrmke i klena je tih davnih godina bilo toliko, da sam na svakom pecanju hvatao najmanje po jedan primerak. Standardna veličina pastrmki je bila od 100 do 200 grama, bilo je i primeraka od 500-600, pa i poneka od 1kg! Možda deluje malo, ali taj deo toka je prosečne dubine oko pola metra, a najdublji delovi su jedva 2 metra. Na nežnom i osetljivom priboru udarci se pamte, a akrobatika klenova i pastrmki je bila melem za dušu i srce! Divne ribe, prave potočare, prelepih boja i šara, a klenovi u punoj snazi, prave „glavonje“.

Moju prvu pastrmku sam upecao Rapalom Original od 7 cm u dekoru S, mada su lokalni ribolovci koristili uglavnom ručno rađene kreacije užičkih majstora ili Pačiće u veličinama do 5cm. Ipak, najčešće su koristili male leptire, zbog daleko pristupačnije cene, a i vobleri su tada bili retki, pogotovo u tom ruralnom delu toka. Na tom delu, Rzav pravi izuzetno plodnu dolinu, gde uspevaju krompir, kukuruz i maline, a u staklenicima paradajz, paprika i ostalo povrće.

Pošto je ribe bilo, mogao sam da eksperimentišem, pa sam vremenom pronašao neke svoje favorite. Mnogi su ostali na dnu ili po krošnjama drveća nad vodom, ali neke sam uspeo da sačuvam i sad ih čuvam kao uspomenu.

Pre nekih desetak godina, na Rzavu sam upoznao jednog mladića, koji je bio jedan od retkih meštana koji je mušičario. Potpuno me je zarazio mušičarenjem, a štap koji i dan danas čuvam tamo, je jedan stari Čehoslovački „Tokoz“ od 2,4m nepoznate AFTMA, sa plutanom drškom. Na njemu stoji i „Tokoz“ čekrk, koji posle toliko decenija savršeno radi. Na maloj reci kao što je Rzav, fiberglas pokazuje svoje najbolje osobine, tako da taj Tokoz uopšte nije štap za podcenjivanje.

Možda ste primetili da sve pišem u prošlom vremenu. To je zato što se slika, na moju veliku žalost svake godine menjala na gore. Ribe je bilo i svi su mislili da će je uvek biti. Arsenal upotrebljavanih sredstava za izlov je bio veoma širok. Od onih „benignijih“, kao što su bili lov živim mamcem, upotreba koševa i osti, pa do „teške artiljerije“ - bacanja dinamita, kreča, strujarenja... i čega sve ne.

Duša me boli što u tom delu toka ribe skoro da više nema. Poneka sićušna krkuša i plotica...

Ova priča, nažalost, (u ovom trenutku) nema srećan kraj, ali ja želim da verujem da će se stvari promeni jednom... Ili možda samo sanjam...?

Drugi deo (napisan 2011. godine)

Ovaj tekst iznad sam napisao pre dve godine. Od tada do danas nešto se promenilo – danas ribe u tom delu toka uopšte nema!!! Mušičario sam i varaličario, probao sam sve i svašta: voblere svih oblika, veličina i boja, razne vrste mušica – tonuće i plivajuće i... mrka kapa! Nekoliko sićušnih klenova koji jedva stanu u šaku i to je sve.

Ribočuvare nijednom nisam sreo, ali čujem, jure klince koji pecaju tako što na udicu stave malinu(!)...

Treći deo (napisan leta 2013. godine)

Svi oni koji su čitali moje ranije tekstove na Trofeju.info, posvećene Rzavu i mukama kroz koje je prolazila ta reka na delu toka od sela Ravni do Drežnika, sećaju se sa koliko gorčine su ti tekstovi napisani.
Rzav na tom delu prolazi pravu Golgotu poslednjih godina, a mukama se ne nazire kraj. Ili se možda ipak nazire? 
Posle citave dve godine, letos doživeh ono zbog čega se svi mi i bavimo varaličarenjem, a to su oni momenti isčekivanja dok vodimo varalicu kroz vodu.
I baš tog trenutka, neposredno pre udarca, jednostavno sam osetio da će se nešto značajno dogoditi. Bacao sam fantastičnu Ujka imitaciju žabe u ultra drečavom dekoru. Trudio sam se da je vodim sto bliže dnu i pored većeg kamenja, bacajući uzvodno, uz blage trzaje vrhom štapa, namotavajući tako da vobler ide nešto brže od rečnog toka. U tom trenutku osetio sam udarac. Vrh stap(ić)a se elegnatno savio, opušteni dril na mašinici se blago oglasio i prelepi klen je bio tu.
Zagrizao je školski, bas kako najviše volim - jedan krak trokrake mu je bio zaboden na sam vrh gornje usne, pa sam ga oslobodio na najlakši mogući način i za njega i za mene, bez povređivanja! Posle kraće borbe, bio mi je u ruci, a posle obaveznog poljupca, (naravno) ponovo se našao u vodi.

Zapitaće se neko zašto ovoliko detaljno opisujem ulov jednog jedinog klena? E, pa zato sto je baš taj klen mogući nagoveštaj nekih boljih vremena za ovaj deo toka Rzava! Jer, kada vas posle čitave dve godine bacanja u „bunar” skoro potpuno napusti nada, ovakav događaj vam donekle vraća veru, da će se stvari popraviti i da će Rzav biti opet onaj stari. A bio je pre petnaestak godina takav, da sam na svakom pecanju uspevao da prevarim i vratim nazad barem jedan primerak pastrmke ili klena! 
Kazu mi meštani i lokalni ribolovci, da su sada kontrole znatno češće, čuvare viđaju redovnije neko ranijih godina, ali i da je korišćenje „teške artiljerije” u vidu struje, dinamita ili osti prestalo, jer je postalo suviše rizično. Na svu sreću, još uvek nema ni puno pecaroša. Često sam bio jedini na 2-3km toka, uz jednog kolegu mušičara, što je dobro, jer se ribljem fondu daje kakva-takva nada da će se oporaviti.
Posle ovog klena, imao sam jos jednog, kojeg nisam slikao. Ne volim da se slikam sa ulovima i imam svega jednu, ili dve fotografije sa pecanja. Takođe, fotoaparat nikada ne nosim na pecanje, jer volim da sam komotan i da se krećem sa što manje opreme. Jednostavno, volim da uživam u ribolovu na svoj način i jedino tada sam potpuno opušten. Ovog klena sa slike sam slikao mobilnim telefonom samo zato, što sam tog trenutka bio presrecan i ushicen zbog ulova koji sam čekao toliko dugo (da ne bude zabune, ja na Rzavu ne pecam tokom cele godine, već dva puta godišnje, po desetak dana, kada sam na odmoru).
Od pribora koristim stap(ić) dužine 2,1m i tb. 10-30, mašinicu u veličini 2000 i najlon debljine 0,14 - 0,16mm. 
Sa ovakvim priborom udarci i borbe sa pastrmkama i klenovima od 500g su nezaboravne. Borba dobija dozu neizvesnosti, jer je zdrava i snažna pastrmka iz prečiste reke puna snage, a magija njenih skokova iz vode, dok pokušava da se oslobodi udice, melem za oči i dušu!
I da budem sasvim iskren, malo više bih voleo da se umesto klena, na vobler zaletela pegava lepotica, jer ona je ta koju jurim, ali ja ipak ne gubim nadu i često donkihotovski nastavljam borbu sa vetrenjačama! Volju (ponovo) imam, baterije su napunjene, pa sta reći na kraju, osim – ćeraćemo se još!

Vladimir Jovicki Jovis