Uletite u patike, kakve bilo, naoružajte se vodom i mp3 muzikom, istrčite iz stana i za trenutak promenite svoj život. Udružimo se, zarazimo ovaj usnuli grad virusom džoginga.

Jutro, sunčano, prozračno, blagohladnjikavo. Udišem oštar vazduh, budim se cela, smeškam jer subota je. Mir, pogled na zeleni park i svetlost zlatne boje koja pokriva lišće. U ustima osećaj kiselosti od prethodnog dana. Ublažavam ukus života medom, isterujem bes tabananjem po asfaltu, danas džogiram.

Slast se razliva mojim stomakom, protežem se kao mačka. Subota je, poneko dan provodi u leškarenju, vikend je za odmaranje. Kakva zabluda urbanog pasivnog stanovnika gradske džungle! I ja sam bila noćna ptica lutalica, pa sam dane provodila u krevetu.

Urban “džangle men” ne ume da bude supermen. Postao je žrtva modernih tehnologija. Poso, kuća, kuća, poso, net, mobilni, tevemanija, i tako sve u krug, dok se ne kontuzuje u krevetu, uz bensedine i aspirine, jer treba se smiriti. Živim u Beogradu, a ne umem da ga volim. Živim u divnom gradu, ne poznajem ga dovoljno, stran mi je, ne dišemo zajedno.

Danas mogu da kažem da sam drugačija. Možda sam iznutra promenila sebe, prepoznala se, postala svoja, pa sada volim sve oko sebe i moj lepi grad. Saputnici sapatnici ovog velegrada… kada osetite drhtanje u stomaku, mrak pada na oči, groznica vas obuzima, živite u malom kokošarniku ili trpite svoje ukućane… kada osećate da niste dovoljno svoji i da ste negde u plovidbi ovim morem što život zove se izgubili kompas i otkačili se od obale spasa, zaplovite ponovo u sebe, pronađite se kroz žile kucavice ovog divnog grada. Zatvorila sam oči, drhtim, treperim iznutra, kao da se gušim sama u mraku.

Izlećem iz stana, navlačim tanku majicu, oblačim patike. Kako su grozno pocepane, odrpane… na njima je trista kilometara zalepljenih za asfalt, hiljade kapi znoja natopljene na moje telo što suše se dok vetar duva. Istabanala sam kilometre, sve dok stopala nisu počela da bride.

Kakav osećaj, milina, mogu sve… pokrećem se svetlosnom brzinom ili mi se tako samo čini. Koliko energije osećam u sebi, mogla bih da napajam njom ceo grad, tako da sijalice svetle danima utaknute u moje srce, u moje telo, dok zračim i isijavam divnu svetlost iz sebe. Letač na zemlji… putnik vremeplova za koji vam nije potrebna karta, novac ni bogatstvo. Kupite patike, može i one kineske.

Vežite kosu, ako je imate, ako nemate i to je ok, biće kul, zalupite vrata pred dečkom ako vas smara i ismeva. Sreli ste komšinicu i krsti se što u ranu zoru, dok kukuriču petlovi, ovaj, tandrču motori, vi trčakarate, umesto da uvijate sarme ili vrištite na decu. Namignite joj ili se izbečite, nemojte da se isplazite, samo proletite zatvorenih očiju, onda će sigurno misliti da ste lude što u šest ujutru, na minus deset, tabanate gradom kao okružni gradski šerif. Samo što vi umesto značke, nosite mp3, umesto revolvera jednu lopticu u džepu, a za razliku od šerifa, vi nemate baš neki ugled, mada poznajete kao šerif svaku ulicu i žbun u gradu.

Čitalac kaže

Ma šta ja to lupetam, bulaznim, malo me sramota… ali zaista, trkači su upoznati sa svakim žbunom na određenim lokacijama, za zlu ne trebalo kada vas grči stomak. Smejete se… pa i to je prirodno… videla ja tako mog kolegu trkača… leti i nestade u žbunu…. nema vecea, hitna služba i nužda. Zato trkači-rekreativci nose maramicu, kartu, nešto para, bombonu, jednu bananu, telefon i petarde.

E čitalac kaže ova žena ko joj dade pero u ruke, lupeta, ko sve ne piše… Ali istina je, morate da se naoružate, živimo u opasnom gradu, nikad se ne zna šta može da vas snađe. Može iz žbuna da iskoči manijak, da vas pregazi na zelenom neki vozač, besan što i on ne može da trčkara nego sedi u kutiji od lima, može da vas udari grom, sapletete se na žicu ili upadnete u šaht, to je zbog ciga kolekcionara. Čitalac namigne, potapša me po ramenu. Matorka, ne benavi! Skini bre ženo te patike i varjaču u ruke! Jel te video muž šta radiš po ulicama? Bože sakloni i sačuvaj!

Izbrišem ja gumicom tog čitaoca, istresem ga sa papira. Šovinisti, ne mogu da verujem… otrčim u suprotnom pravcu. Zanela se ja uz melodiju brata po materi Masima, skoro ću da zaspim u hodu kad čujem arlaukanje. Preseče me nešto u stomaku kada sam videla krdo pasa kako juri prema meni. Iskezili zube reže, a ja režim na njih i trčim sve brže, Husein Bolt bi me potapšao po ramenu, ali oko mene ni žive duše i spasih se od najezde čopora beskućnika. Uplaših ja njih a ne oni mene.

E, pošto ima rekreativaca i ljudi čudnog soja koji vole vetar u leđima i strah da osete u kostima, prosto im je dosadno da žive normalno i da je sve mirno, a ja sam među njima, ja ne odustah od trčanja zbog neprijatnog susreta koji je mogao da bude koban. Čitalac, sada jedan gospodin u odelu pojavi se preda mnom i tihim tonom kaže, bravo mlada damo, bravo, tako treba, nasmeja se i potapša me po ramenu. Za svaki slučaj, sada imam petarde i bombice, nije Nova Godina, nisam ih skupila na času od svojih đaka, ali završavaju posao samo tako. Naiđe krdo razularenih kerova, bele mačke nema oko mene, kamo li čoveka, ja nonšalantno zarežim, iskezim se i bam, izručim šaku petardi na neprijatelja.

Preko puta ulice opet stoji čitalac, virtuelni i krsti se. Gospođo, tužiću vas društvu za zaštitu životinja! Imate li vi srca prema tim nedužnim zubatim stvorenjima. Uskoči na nju jedan sivac i ujede je… na nezgodno mesto. Nije da ja ne volim životinje, ali ne osećam se sigurno u našem gradu, što zbog pasa, što zbog manijaka… mada oni biraju mlađe, jer im je slađe. Okrenem se tamo negde prema Ušću, zastanem, viri momak lepo vidim iza žbuna, voajer, fotografiše… bacim i na njega jednu petardu, i u nonšalantno nastavim trčkaranje.

Silazi negde sa reke starac duge sede brade, gleda me i kleknu.

Ovo je već bilo previše i za moje hrabro srce:

„Bežite brzo, spasite svet, ostalo je još dva dana do Smaka planete. ”

Evo trčim i ja sa vama, trčim, hoću, pobeći ću, samo ne znam gde.Pobeći negde daleko što dalje, gde ne trebaju pilule za spavanje, pobeći negde ne umem da plivam dajte mi pojas za spasavanje…. čuje se sa moje slušalice.

Ovo je previše za jedan dan

Kako volim da letim i tabanam gradom, udišem miris reke, mace mi se skupljaju oko lica, zatvaram oči, gasim muziku, život pulsira u mojim rukama, pogledam šake, šarene se od krvi koja vri i meša se sa belinom dlanova, bride me stopala, ali goriva još ima, usta su mi suva, ali napor je osveženje, posle njega dolazi umor i spasenje. Život nije samo pasivno čekanje da se nešto desi, dok letim osećam da putujem svetom, kao vremeplovom.

Budite srećni jer mnogi ljudi ne umeju da vode svoju priču, nego ona vodi njih. Koliko zombija postoji koji žive pod maskama i kao hipnotisani slede život koji nije njihov. Ne plašite se promena, hrabri uvek vide dalje i dobijaju više. Srećna sam što trčim, letim, vozim se na kotrljaljkama-svojim nogama. Ponosna sam, uspevam u trčanju da pobedim sebe, gurnem probleme da propadnu pod moja stopala, izgazim bol mojim starim patikama i on se istopi kao pena na stazi kojom trčim.

Oni kažu

Sramota je trčati po ulici i blamirati se, glupo je znojiti se, trošiš vreme uzalud i još se umoriš, pokvariš frizuru, sliva ti se znoj niz lice, osećaš se na znoj, prašina ti se lepi u kosi, nije ženstveno neki bi rekli. Normalne žene kuvaju ručak ili piju kafu sa prijateljicama, glupo je trošiti vreme na besmisleno tabananje gradom, čitajte knjigu ili dremajte. Kako pogrešan stav, koliko urbana zabluda o vrsti odmora!

Ne poznajete svoje telo, ne znate za izraz dušetelna veza kao spoj harmonije. Ako vam je telo umorno, lomno, ukočeno, iznutra umirete, a da ne primećujete. Koliko zombija šeta po gradu, kako su samo prazna lica pojedinih ljudi, koji su negde na stazi života izgubili sebe! Ne plašite se da će vas komšija videti kako besmisleno trčkarate ulicama. Nije sramota uživati u danu, ne ustručavajte se zbog drugih da se odreknete svog zadovoljstva, ne budite komformisti koji se stapaju u masu. Budite svoji, slobodni i otvoreni za menjanje! Trčanje je dobar način da poletite u drugu vremensku dimenziju, gde ćete se osećati kao letač u patikama.

Sve nas je više

Posmatram prolaznike, radujem se što se sportska zarazna bolest širi našim gradom. Sve nas je više trkača, džogera, maratonaca i rekreativaca. Pozdravljam ih nemo pogledom, oni mi uzvraćaju sa odobravanjem. Možda je došlo vreme kada ćemo bančenje u kafanama zameniti džogiranjem u prirodi, verovatno ću doživeti da se na ženskoj trci broj žena utrostruči.

Pogledajte onu baku u patikama, džogira a ima šest banki. Ne mogu da verujem šta žene rade, samo da bi na sebe skrenule pažnju! Bolje neka šeta unuke, nego što se tu glupira. Može da je udari infarkt po ovoj vrućini, sve je to uticaj Zapada. Poludele žene danas, misle da mogu sve i sa šesdeset dve, a ne možeš od babe da napraviš devojku!

Ne mislim ja ovako, ali dobra većina ljudi ima ovakav stav prema trkačicama, jer zna se gde je ženi mesto. Ej, ovo kao da je izložba penzionera, ne mogu da verujem, evo još jedan dekica, ako nema osamdeset, ima bar sedam banki.

Duša mu je u nosu, a trči po suncu, upekla zvezda. Dakle, nisu mi jasni ti penzioneri, umesto da čuvaju svoje zdravlje i ne izazivaju sudbinu, oni se znoje po vrućinčini. Ne kapiram inače te maratonce, džogere i trkače. Biće da im nešto opasno nedostaje u životu, imaju neki kurlšus u glavi, kada trče po ulicama kao ludaci, a da ne moraju. Američki fazoni, kao da hoće da žive sto godina. – Reče mladić od nekih tridesetak godina, dok je ispijao pivo u ladovini kafane na Ušću.

Podriguje lagano dok mu konobar dodaje treće piće, a on ispija hladno pivo, vari ćevape dok mu znoj obliva lice na plus četrdeset. Oko njega dečica trčkaraju i vuku ga za rukav da igra fudbal. On ih gura, psuje i pali auto, jer daleko stanuje od reke, da se čovek ne umori. Nije lako nositi bure od stomaka u svojih tridesetak godina. Štuca, malo podriguje, navukao je kapče na lice, znoj mu se sliva, gega se kao trudnica i miluje stomak. Nije lako po vrućini odgegati se do kola.

Poletite

Trčanje je let duha i zapamtite da nije za svakog, a moglo bi da bude za svakog! Kako to mislim i šta ja to pričam? Individualni i kolektivni sport, razvija duh i telo, čini vas jačim i vitalnijim u svakom pogledu. Postajete astralni letač kroz prostor i vreme, dobijate osećaj da možete sve. Sakupljate energiju, oblikujete svoje telo, prelazite kilometre i ako nemate mogućnosti za putovanje, a imate bujnu maštu, možete da putujete u mislima kroz vreme.

Da li vam se desilo da sedite zavaljeni u fotelju satima i uhvatite sebe kako vam se kičma koči, mozak je otupeo i zablokirao, a oni zidovi u malom stanu-kokošarniku, spuštaju se i samo što nisu pali na vas. Kao da vas je uhvatila neka klaustofobija, urbano ludilo, osećaj skučenosti. Deca vrište, žena zvoca, ili obrnuto vama podrhtava vilica, umesto da eksplodirate i izazovete mali rat u stanu savetujem nešto sasvim novo i neobično za naše balkanske uslove.

Uletite u patike, kakve bilo, naoružajte se vodom i mp3 muzikom, istrčite iz stana i za trenutak promenite svoj život. Da, moguće je pobeći od problema, nećete verovati šta će se desiti dok tabanate besmisleno ulicama, vaš bes će polako da ispari kroz svaku poricu kože u vidu kapljica znoja-otrova besa. Na lice će se povratiti vrelina, rumenilo, osmeh, oči će dobiti neki novi sjaj jer shvatate da u rukama imate sport koji vas čini srećnim. Dok trčite, džogirate možete svašta. Postajete sportski čarobnjak, dan začinjen dinamikom kretanja je potpuno drugačiji.

Tete sa cegerima, vašeg godišta pilje bezobrazno u helanke i vaše izvajane bokove, devojke se beče jer ne mogu da veruju da ima ludaka koji na plus 37 džogiraju, umesto da se hlade u kafiću i dremkaju. Balkan je još uvek sa sportskom kulturom na ratnoj nozi. Rvu se ćevapi i pljeskavice, pivo, a na drugoj strani gubi bitku zeleniš i voće. Trkači i maratonci koji zaustavljaju saobraćaj jednom godišnje, psovani su od strane najvećeg broja beograđana.

Udružimo se, zarazimo ovaj usnuli grad virusom džoginga. Možda će biti manje histeričnih baka, depresivnih anoreksičnih i bulimičnih devojaka, alkoholičara i mladih narkomana. Verovatno će promocija trčanja, uz zadatak da svaki maratonac zarazi bar još nekoliko svojih ovisnika od tabananja po betonu, postati nova moda.

Trčim oko moga kraja svakoga jutra, prodavci me prepoznaju, komšinice su me na početku gledale ispod oka i verovatno se krstile, ali ja ne obraćam pažnju. Radite što prija vašem telu i duši, budite svoji bez obzira na sve, ne dozvolite da vas preplavi prosečnost jer život je samo jedan i treba ga zdravo živeti, duh stare Grčke sve više preplavljuje naš grad. Uveče i u rano jutro viđamo letače u patikama od sedamnaest do sedamdeset sedam.... možda beže sami od sebe, možda hoće da zaborave stvarnost ili imaju neki visoki sportski cilj. Svejedno, duh našeg grada se menja…. vidi, vini, vici…. u zdravom telu je zdrav duh.

Snežana Jovicki