Ušla sam u razgovor sa jednim kolegom mašincem, naravno, pretpostavljam da znate o čemu. Ko o čemu, baba o uštipcima a trkači o trčanju. “Trčanje je trening duha, moj prijatelj milioner, kaže da je ušao u ozbiljne pripreme za maraton, tu se setih tebe, izgleda da je to moda”.

Nisam pokušavala da ga razuverim od toga da je to moda, mada se sa njim ni malo ne slažem. Modu mogu svi da prate, povremeno ili stalno, ona je hirovit odraz ličnosti koja želi da bude kao i svi ostali, da prati trendove.

Maratonci nikako nisu kao svi ostali, ljude ovog mentalnog profila zanima samo da osete slobodu u vazduhu i adrenalin u venama, ključanje krvi dok tabanaju ulicama. Profil trkača može da se poredi sa likom pećinskog čoveka koji je u spoju sa prirodom, neprestano u pokretu, a statičnost i sedenje, ležanje su neprirodna stanja.

Kazali su …

Sećam se dobro, prvo su me na poslu ismevali… jer prema komentarima mojih kolega koji predaju fizičko, taj sport nije za žene. Da li si luda? Znaš li ti šta je 21. km? To ne mogu ni vrhunski sportisti da izdrže. Spusti se na zemlju i ne pokušavaj, pozliće ti. Kažeš trčala si do Zemuna dva sata… kako da ne…misliš autom.

Onda sam odustala od ubeđivanja, očekivala sam savet, dobila ismevanje. Zanimljivo, nikada me zapravo nije bilo briga šta drugi misle o meni, mom izgledu i ponašanju. Nikada nisam imala strah od javnog linča ili ismevanja, zapravo navikla sam još od detinjstva da budem crna ovca. Mislim da maratonci pripadaju tom karakternom profilu. Jednostavno je nemoguće izdržati taj napor, ako nemaš pomalo iščašenu i posebnu crtu u svom karakteru.

Ipak je važna podrška…

Kada sam prva dva tri puta odlazila na dugoprugaške trke, uvek bih osetila neku blagu nervozu u stomaku, nelagodnost i osećaj griže savesti. Nije to zbog loše pripremljenosti, već zbog neverovatnog osećaja nepodržavanja, izostatka bodrenja od strane najmilijih. Onda postoji opasnost da od neke vama bitne trke odustanete, samo tako se lišite zadovoljstva jer je neko ljubomoran što uživate u životu ili ljubomorno hoće da vas sačuva samo za sebe.

Kada sam trčala prvi maraton bukvalno me niko nije čekao na cilju ili duž trase. Zamislite kako trčite kroz pustinju i nema fatamorgane, oaze, samo vi, sunce i pesak koji prži. Ne vidite nikog ispred, niti iza sebe.

Nešto slično se događa i na maratonima. Kada nas ispraše svojim svetlosnim bleskom pokretne munje, oni Kenijci i Etiopljanke ne ostaje nam ništa nego da sa smanjenim optimizmom bodrimo sebe i poput puževa golaća nekako se domognemo cilja. Staza ne izgleda više kao mravinjak, proredila se, prolaznici nas gledaju kao ludake, padaju komentari… idi kući kuvaj ručak, šta se mlatiš po ulicama… gledaju te zabezeknuto, pogotovo srednjovečni muškarci i žene.

Zvezda upekla, noge više ne osećaš, ali trčiš jer je zapravo jako glupo i nemoralno, neherojski odustati kada je ostalo tako malo. Zvoni telefon, molim sina da mi donese čokoladicu, ne može, ide na trening, tata gleda televizor, mahnuće mi sa terase Ušća. Pomislim kako samo gubim vreme kvrckajući poruke, telefon me dekoncentriše.

Na cilju me je samo čekao jedan reporter kome je bila neobična trkačica sa zavojima na nogama. Napisao je o meni priču… to me je malo vratilo u život, podiglo adrenalin. Gledam samo kako da što pre stignem kući, razmišljam da li su ukućani napravili ručak ili ta obaveza opet čeka mene. Novac za taksi nemam, gegam se do gradskog prevoza onako sa onim medaljama, gledaju me čudno, verovatno se krste u sebi i psuju gradski prevoz i ideju da se sve zatvori i grad zamre zbog nekih maratona.

Komentari – oni dobronamerni

Direktor je primetio… moraš da istrčiš, sada svi na cilj, za vikend, da čekamo Snežanu i podržimo je, možeš ti to. Tata me je nekako uvek najviše bodrio i ohrabrivao. Zlatiborski geni su čudo, nasledih tu žilavost od dede Velisava koji se pentrao po planinama u osamdesetim kao dečak. Imao je samo uvek smešne komentare… pa nemoj da se brukaš i budeš poslednja, pa gledaj kako trči Olivera Jevtić, zar te nije sramota.. ja bih na tvom mestu odustao. Pet godina trčiš i ne možeš da popraviš vreme.

Džaba vi objašnjavate okolini kako se maraton istrčava i da je to najteža sportska disciplina, ne vredi, preostaje vam da se naljutite i dokazujete, proterujete i ispadnete smešni jer trčite kao puž ili samo da dignete ruke i pustite sagovornika da pliva u svom netrkačkom iskustvu.

Opet u školi imam fantastičnu podršku od mojih najvećih fanova.. učenika koji su i sami sportisti.

Male tajne sporta, sitne cake razmenjujem sa učenicima sportistima koji jedva čekaju da uhvate krivinu svuda gde mogu i rupice u predavanju načine rupetinama, pa opletu po bilo kojoj temi, samo da ih ne smaram gramatikom.

Tu u učionici sam, verovali ili ne, dobila bolje savete od stručnjaka za sport. Pokazuju mi vežbe, bodre me pred nove trke, pronalazimo se i prepoznajemo na gradskim maratonima. Ali osećam sada dodatnu obavezu i opterećenje da istrčim maraton… svi se raspituju kako se spremam, da li sam u kondiciji, da li trčim. Šale se sa mnom da mi zapravo i ne treba markica, već mogu da trčim od kuće, Novog Beograda, do škole… šta je to za mene maratonca. Onda na nekim ekskurzijama pada šala da mene izbace na dvadesetom kilometru pre Beograda, to mi je odličan trening.

Najslađa mi je koleginica istoričarka, koja zafrkava i pecka nastavnike fizičkog. Gospodo, ovo je pravi sportista, a ne vi koji pušite i pijete po kafanama.

Oni me samo pomirljivo i stidljivo gledaju, pa pada komentar, kako eto ja sam našla pod stare dane da se bavim sportom, a ne kada je trebalo, prolupala, žena u srednjim godinama.

Samo se smeškam u sebi, na slične komentare sam nailazila, a i pelcovana sam od sujete, pa na Balkanu sam, ostrvu izvan sveta gde žene još dobijaju batine, a hobiji ne postoje za nežniji pol. Uvrnuto je mlatiti se po ulici, bolje da vaspitava dete i kuva ručak.

Dakle, pomodarstvo?

Javnost šira polako ulazi u svetlosnu zraku Evrope. Mediji podržavaju trkače. Zaista postaje trendi i popularno trčati. Pa nek bude i pomodarstvo, zdravije je od sedenja za kompjuterom. Neću da zaboravim savršeni sajt www.trčanje rs. Kao biblija, oče naš, umivanje, doručak, sajt postaje moja svakodnevna mantra.

Komšije se više ne beče na mene kada istrčavam na minus deset u patikama, na sneg. Sve je manje drskih komentara šovinističkog tipa. Bakice mi se osmehuju i stiskaju za ruku na maratonu.. bravo za žene, pokažite im. Dečica iz baraka u koloni očekuju pljesak rukom… dodaju čokoladice, vodu i sa poštovanjem bodre na ivici staze. Mislite da podrška nije bitna… ali i to je odlika maratonaca… vole pažnju, publicitet, to im ubrizgava adrenalin da polete kao raketa do cilja, onda kada im u nogama ponestane osećaj za kretanje, kada je telo kao drvo, a samo glava vas vodi do cilja.

Imam i ja svog pejsmejkera.. koleginicu sa posla koja me već dve godine bodri na maratonima i čeka sa čokoladicama. Ona ima troje dece, ali uspeva da me ohrabri, nije sebična i ne štedi svoje vreme da mi da podršku.

Nikada ne treba da vas bude briga šta drugi misle o vašem načinu karakternog izražavanja. Dostižete punu slobodu duha kada trčite samo zbog sebe, rezultat vam nije važan, ni komentari posmatrača. Takvim spartanskim stavom menjate svet, imate zadatak da svojim virusom trkačke groznice zarazite što više lenjivaca, pokrenete uspavani svet.

Sport nas čini prirodnijim, jednostavnijim, sport vraća zdrav način kretanja…ne stidite se da trčite ulicama vašeg grada, budite svoji.

Snežana Jovicki