Bosanci kažu da su krivi Crnogorci, Srpska otpužuje Federaciju i CG, srpske vlasti krive sve po malo da se ne zamere EU i međunarodnoj zajednici, Crnogorci tvrde da je kod njih sve sjajno i krasno, da su oni ekološka država, a da za to imaju i crno na belom… (A možda su Vizantinci krivi - op. ur.)

Od kako se Tara i Piva zagrle na Šćepan polju u Crnoj Gori, pa sve do Save u koju se ulije, reka Zelenika, kako je narod prozvao, protiče kroz najmanje tri (ili četiri?) države: CG, BiH, Republika Srpska i Srbija i povezuje mnoge gradove, ljude i deponije.

Mnogi su odustali od ispravljanja krive Drine. Tome su nas podučili i iskustvo i događaji kroz koje smo prošli. Ali, kao da smo se samo prekvalifikovali, pa smo od ispraznog ispravljanja krive reke tu istu, krivu, ali i čistu reku počeli da trujemo, zagađujemo i ubijamo. Izgleda da umemo da se promenimo samo ka gorem. Da iz svog dvorišta izbacimo smeće i da mislimo da nas dalje sve to ne dotiče. A davno je neki mudrac rekao da nema drveta koje ne dâ ploda. Ovakvog ili onakvog. Taj naš bezobrazluk, posle izvesnog vremena, vratiće nam se onako kako smo i posejali i zadužili.

Još pre desetak godina pisao sam u Trofeju o štetnosti  PVC-a. O plastici, njenim proizvodima i problemima sa deponijama. I tada je to bio veliki problem. Prošla je, eto, decenija a da se ništa na tom polju nije maklo, samo smo nagomilali još više đubreta. Ukazali smo još tada da je: - reč o proizvodima koji su produkat hemije hlora i da je toksičnosti vinilhlorida – osnovnog sastojka PVC, velika; - da je taj hlor odgovoran za ogromna zagađenja i stvaranje opasnog otrova dioksina; - da navodne prednosti koje pruža kontrolisano sagorevanje plastičnih otpadaka u toplanama nisu ni približno onolike kolikim ih prikazuju proizvođači i prerađivači PVC, jer se od ukupne količine spaljenog PVC oslobađa hlor u značajnoj količini, a zatim i teški metali kadmijum i olovo; - PVC ne truli, bakterije i mikroorganizmi ne razgrađuju ovu sintetičku materiju, ali razni dodaci u PVC nisu čvrsto vezani za njegovu strukturu i oni lagalo „ispadaju“, recimo kadmijum; - bacanjem, pa čak i odlaganjem na deponije nekom u budućnosti stvaramo problem. Bacajući kese, flaše i ostalu ambalažu i proizvode od PVC nismo rešili svoj problem, nego smo prirodi postavili tempiranu bombu čiju eksploziju možda nećemo dočekati, ali će te eksplozije sigurno biti...

Nismo ni tada imali velika očekivanja od vlasti i građana, nismo očekivali da će promeniti navike i civilizovati se, ali smo bar rekli.

Veliki problem za sliv Drine predstavljaju i industrijski zagađivači. Sreća u nesreći je to što su nekadašnji “giganti” postali gubitaši i prestali da rade: „Maglić“ u Foči, „Pobjeda“ i „Azot“ u Goraždu, „Terpentin“ i „Varda“ u Višegradu, loznička “Celuloza”, „FAP“ Priboj. Međutim, i oni koji rade, a u koje obavezno treba ubrojati i srebreničke rudnike (iz kojih otrovi raznim putovima dospevaju u reku i truju živi sve)t, više su nego dovoljni da unište reku.

Velika akumulaciona jezera hidroelektrana "Višegrad" (evo kako se Višegrad bori sa flašama: KLIKni! ) i "Bajina Bašta", prave su “plutajuće deponije” prepune otpada koji Drini i okolnom prirodnom svetu stvara ekološku katastrofu. Ogromne količine otpada pogurane silinom prirodnog toka reke dolaze sa divljih deponija oko korita Lima, sa područja Mojkovca, Kolašina, Priboja, Prijepolja...

Goražde ima velikih problema. Dugo je smeće iz Goražda voženo na deponiju Kamenolom, dva km nizvodno u Novom Goraždu u Republici Srpskoj. Time je sve postalo ne samo ekološki, nego i međunacionalni i politički problem. Pokušano je sa otvoranjem nelegalne deponije na području neobrađivanih srpskih imanja u Trešnjici, a bez znanja i saglasnosti vlasnika, dakle uzurpacijom. Revoltirani povratnici u naseljima Glamoč i Vučetići tome su se s pravom usprotivili, najavili proteste itd. Sve se još dodatno ukomplikovalo i zamesilo, a problem s otpadom nije rešen.

U gradovima uzvodno od Perućca, Višegradu, Srpskom Goraždu, a i Goraždu i Foči, tvrde da oni nisu odgovorni za otpad, jer su im, navodno, deponije daleko od reke, već da sve stiže iz Crne Gore. No, pre bi se moglo reći da je u pitanju nemar i nebriga, ali i volja da se problemi ne rešavaju, a odgovornost izbegne. Deponije predstavljaju nerešiv problem za naselja uz Drinu, one ih dovode na ivicu ekološke katastrofe, vlasti okreću glavu, a stanovnici ne žele da menjaju svoje zagađivačke navike.

Na Perućcu, 50 km jezera prekriveno je smećem, koje stiglo Drinom. Predsednik Udruženja "Drinska jezera", Saša Kojić kaže da “na pregradni profil Hidroelektrane ‘Višegrad’ godišnje doplovi više od 60.000 metara kubnih plutajućeg otpada, pretežno plastične ambalaže i najlonskih kesa. Po površini akumulacije pluta plastika, delovi kućnih aparata, frižideri, zamrzivači, šporeti, uginule životinje, ogromna stabla, čak i čamac dugačak šest metra, koji su jedva odglavili iz ispusta elektrane. Ovaj otpad stiže sa petnaestak deponija u zoni takozvanih visokih voda, a po tome su posebno karakteristična smetlišta u Brodarevu i Prijepolju, koja se nalaze u samom koritu reke Lim, a da u opštinama Foča, Goražde i Višegrad niču brojna vikend naselja i divlje deponije sa kojih se sliva otpad u reku”.

Taj otpad nagomilan pri hidroele­krtrani iz godine u godinu je veći. Iz elektrane pokušavaju lancima da zaustave, a zatim i pokupe to smeće, ali problem ne stvara samo površinsko zagađenje, niti se uopšte taj problem može tako rešavati.

I Višegrad ima svoj ekološki jad - deponija Nezuci. Ozbiljan ekološki incident dogodio se pre nekoliko godi­na, kada je tu dovezeno 200 tona otpadne kože iz fabrike u Visokom. Taj  nerazumni čin meštani Nezuka, ribari, ekolozi i brojni građani ocenili su sa pravom kao “neprijateljski akt” prema Višegrađanima, ali izglada da se na tome sve završilo. Od kraja 2008. zabranjena je upotreba te deponije, jer, između ostalog, „procedne vode“ dospevaju u akumulaciju HE „Višegrad“  međutim divlja deponija Nezuci se i dalje koristi. Pre neku godinu je na toj deponiji završio i otrov kojim su trovane životinje lutalice, itd, itd.

Nadležnima, tj. vlastima, u svim državama drinskog sliva odgovara da se zaklanjaju iza činjenice da je Drina granična reka, pa je samim tim zgodna za prebacivanje odgovornosti i igranja jedne tragične ekološke ping-pong igranke. Bosanci kažu da su krivi Crnogorci, Srpska otpužuje Federaciju i CG, srpske vlasti krive sve po malo da se ne zamere EU i međunarodnoj zajednici, Crnogorci tvrde da je kod njih sve sjajno i krasno, da su oni ekološka država, a da za to imaju i crno na belom. Pa se, tako, u Višegradu ne mogu pokretati prijave protiv zagađivača iz Srbije i Crne Gore, a u Srbiji ne mogu pokretati prijave protiv zagađivača preko Drine. Sve to bi, kao, trebalo da bude neki izgovor i opravdanje zašto ne rade ništa, a plaćeni su da rešavaju probleme (tako je naš ministar ekologije potrošio “naše novce” što na sajtove, što na reklame (25 i 475 hiljada evra) dok mi i dalje živimo sa zagađenjima...

A evo kako izgleda Drina bez plastike - HE Zvornik

Nepobitno jeste da u zagađivanju Drine učestvuju sve države kroz koje ona ili njene pritoke prolaze, ali je nepojamno i užasno da se upravo ta činjenica koristi ne bi li se sa zagađivanjem nastavilo. Ordinarna je budalaština to da je upravo zbog te činjenice veoma teško utvrditi nadležnosti, a samim tim izreći i kazne. U pitanju je jedino dobra volja, sposobnost i htenje da se reše problemi, a toga nema, a ne neke proceduralne trice i kučine.

Otpadne vode i ogromne količine čvrstog otpada predstavljaju urgentan problem za reke drinskog sliva i osobito Drinu, a rešavanje tih problema u direktnoj je vezi sa kvalitetom života svih ljudi i njihovih pokolenja koja žive ne samo u tom slivu, nego i mnogo dalje od njega. Ako se i dalje budemo pravili ludi pitajući se “čije su naše flaše”, ne samo da ćemo i dalje seći granu na kojoj sedimo, nego ćemo dočekati i da poniženi padnemo. Poniženi sopstvenom glupošću.

Slavko Živanov