Već smo dobrano zagazili (tačnije: ugazili) u... 21. vek. Sada je često spolja primamljiva ambalaža a iznutra šarena laža. Recimo, upravo gledam reklame za nikad jeftinije kompjutere. Slogan je: „Intel inside“. Ok što je unutra Intel procesor, ali koji bre: Pentium, Celeron, ili...

Moderan čovek ima moderne i fobije, a ove dve su najstrašnije: samo da mi se ne iprazni baterija mobilnog i samo da mi radi internet. Evo, puni mi se mobilni pa sam odsečen od sveta, stoga koristim priliku da pišem – a pošto mi internet radi, i da objavim.

Najviše se plašim da ne izgubim, ili da mi ne rikne mobilni, jer su mi unutra svi kontakti, sve adrese. Da ih prepišem na papir – lenj sam. Što više memorije to slabije pamćenje! Tako moderan konzument više ništa nema u glavi, sve mu je u mobilnom, više ne pamti brojeve ni najboljih prijatelja – ima imenik. A i kad ga prijatelj pozove ne vidi broj – piše jedino da ga poziva Đenka ili Šurda. Tako ja sada ne znam napamet čak ni telefonske brojeve mojih dobrih drugara.

Ali strah da mi ne crkne kompjuter još je veći, jer tek tu svega ima – čitavih poslednjih 20 godina moga života urezano je na disk. Naravno, povremeno bekapujem podatke – imam eksterne diskove i memorije sve više. Ma imam memorije i previše pa pamtim sve manje. Ne što sam izlapeo (napunio sam tek 62.) nego što sam lenj i da pamtim. Sve sam prepustio mobilnom i kompjuteru.

Stoga kada mi je baterija prazna, ili internet konekcija loša, postajem razdražljiv kao kad nemam cigareta. Ili kao kad neko prebaci kanal na II program RTS-a dok traje skupština. Ako ste nepušač ne znate kakva je agonija biti bez nikotina, ali sigurno ste bar nekad čuli poslanike pa onda razumete kako mi je. Nažalost, što su mobilni noviji i moćniji baterije su kratkotrajnije...

Za mene je kompjuter prvenstveno elektronska pisaća mašina na kojoj mogu da pišem i brišem do besvesti – ne treba mi belilo da prekrivam greške, niti moram da prekucavam. Jedan moj zemljak, Lala iz srednjeg Banata, još uvek koristi kalendar iz 2002. godine – kaže da mu je dobar i ne želi da ga menja.

Ja sam konzervativan po nekim pitanjima, tako mi telefon koristi isključivo za telefoniranje, kompjuter za pisanje (i lagerovanje fotografija), a fotoaparat za slikanje. Ne, ne koristim stari SLR foto aparat nego naravno digitalni – eto, tu sam moderan. Više ne izrađujem fotografije na papiru nego ih onako sirove koknem u komp... i zaboravim! Sada trenutno imam milion i po fotki u kompjuteru, znate li kad ću ih ponovo pregledati? Nikad! Pa ni tada...

Naravno, redovno ih bekapujem, dupliram, tripliram... a ne gledam?! Čuvam ih, lagerujem... ko i svi vi, zar ne? Samo mi nemojte reći da vi redovno brišete višak fotografija a da fotkama koje vam zaista trebaju dajete imena. Kod mene su nazivi fotki sve neke šifre: dcl 12806 i slično. No, to je dobro – nema tog hakera koji mi može upasti i kompjuter i naći sliku šarana sa „boilom“ moga drugara Portrata.

Ne, nije lenj moderan čovek, on je samo praktičan. Ni sa čim ne zamara „celinu mozga“ ko Radovan III. Ne pamti ništa što mu ne treba, pa ni ono što mu treba. Ma ne pamti ni koje su ulice jednosmerne – ima „navigaciju“. Tako je moj drugar Moldavac iz BGD, verujući GPS-u, umesto na Sarulešti stigao u... Moldaviju! Sad znate odakle mu nadimak.

Eto, moderne tehnologije pratim tek koliko moram: imam mobilni, kompjuter, digitalac i ništa više – čak mi je i tv još uvek neki stari kockasti Philips a ne moderni pljosnati Samsung. Ma nije čak ni stereo, a kamoli da ima 5 zvučnika. Istina ima 20 programa – i daljinski! Onaj klasični bežični daljinski koji je uvek u daljini. Imam kablovsku sa 100 i kusur programa... a 4 kanala na televizoru ostala slobodna?! Od 100 kanala jedva da sam našao 16 kako-tako normalnih.

No, nisam oduvek bio ovakav, bilo je perioda kada sam jurio za modernim Nokijama (šta je sada sa tom firmom?), moćnim „Intel inside“ kompjuterima i foto-digitalcima sa sve više (nepotrebnih) megapiksela (sve dok nisam skontao da ne štampam predizborne plakate i ne fotkam političare za bilborde).

Sada sam jedan od poslednjih Mohikanaca koji nema čak ni digitalnu ciglu. Jer ko bi podneo šok ako rikne pa se izgube sve telefonske brojeve, sve internet adrese, svi mejlovi, sve fotke, sva probrana muzika... No, čak i da mi proizvođač garantuje dugotrajnost opet ne bih kupio – sve dok baterija ne traje minimum 5 dana!

Ipak, i ja se polako predajem, sve češče guglam netom i upoređujem one velike tanke televizore, preračunavam koju veličinu ekrana odabrati? Za gledanje iz kreveta trebao bi mi bar od 80cm dijagonale jer veća slika nije mutna jedino na daljinu. Opet, kako da sakupim društvo i gledamo kako Nole pobeđuje na Rolan Garosu kad nema mesta u spavaćoj. A i da ima, da li je lopta aut ili nije video bi samo onaj ko sedi tačno ispred – lažu svi za ugao gledanja modernih televizora!

Znači, treba mi neki za dnevnu sobu i veće društvo, recimo od metra. Samo soba nije bioskop, opet ovi s krajeva neće videti ni Noleta a kamoli loptu, a da bi slika bila koliko-toliko oštra moralo bi se sedeti 6-7 metara daleko – ko ima toliku sobu (a da nije političar?).

Što je najgore, u „hiper marketima“ i „mega šopovima“ televizori koji daju odličnu sliku obično su prikopčani na neka svemirska sokoćala sa kojih se emituju Full HD snimci – neće naš RTS još dugo imati takvu emisionu tehniku. Ne verujte trgovcima ni na akcijama: evo upravo valjaju neke lcd-e od 32 inča po bagatelnih 16 'iljada dinara komad, daju i na rate. Ma, biju ko neće, hehehe. Samo je problem (kratko)trajnost jer je „brend“ ubi bože. No, ko voli nek izvoli, garancija je (kažu) dve godine. Ako neki pregura toliko, profitirali ste; ako ne, sa garancijom se možete obrisati.

Nekada sam (oj mladosti!) prikopčavao ZX Spectrum na Sony Trinitron tv, a alavog Pekmena učitavao preko hi-fi muzičkog stuba i uživao u blagodetima tehnologije 20. veka. Ništa tu nije bilo digitalno. Ali je trajalo.

Sve dok se ne pokvari.

Ali je moglo da se popravi!

Danas se, i da može, ne isplati. Baciš pa kupiš novo. Još moćnije – i kratkotrajnije...

I na kraju, daleko od toga da je pre bilo sve bolje, ne – bilo je jedino lepše. Recimo sada je nemoguće pozvati devojku da dođe uveče da „slušate ploče“ kad uvek kod sebe ima digitalnu ciglu u pink koloru. Sada svako ima po lcd tv pa u svojoj sobi gleda Premier ligu a supruga u svojoj Farmu. A nekad smo se okupljali kod drugara koji ima kolor tv i zajedno gledali finala Kupa šampiona – Zvezdu u fudbalu, Partizana u košarci. Čik sad gledajte! Džabe vam i plazme. Stoga, ne kupujem veliki tv zbog druženja, ni zbog fudbala i košarke, kupujem isključivo zbog tenisa i Formule 1. Samo koji? Ima li nekog po razumnoj ceni a koji neće da otkaže u finalu Rolan Garosa ili na startu GP trke? Ne mora da traje 28 godina ko moj Sony, dovoljno je i 8 – ali dve godine garancije je premalo za iole bolje sokoćalo. Jer analogno je trajalo i trajalo, trebalo bi valjda i digitalno.

Dragan Jovanov Glod