utorak, 12 april 2016 15:32

Dva Beograda

Ocenite ovaj članak
(5 glasova)

„Moj deda već dugo ore nebeske njive“, ali ne u Bačkoj nego u Banatu. Bio je običan seljak, paor što bi rekle moje Lale. Ali je voleo Lolu, za razliku od seljana koji su voleli Lepu. I tako se za „Beogradsko proleće“ postrojimo u dvojne redove ispred crno-belog televizora i navijamo. Nije bilo mobilnih da šaljemo sms poruke i glasamo, ali smo imali svoje favorite, mama i deda - Lolu, a ja ko i većina mladih buntovnika – Đoku. Tek sam kasnije uvideo koliko je Lola Novaković pevala lepše nego Đorđe Marjanović.

Na sahrani mog dede – u selu - bilo je bar tri-četiri puta više ljudi nego na ispraćaju Lole Novaković – u gradu. U gradu Beogradu. Onom istom Beogradu kojem je Lola pevala stihove:

„Moj Beograd crce ima,

i u srcu ljubav čistu“...

I pobedila u Beogradu pesmom o Beogradu!

Ali u onom drugom Beogradu, u kojem je Duško Radović svakoga dana sugrađane budio sa: „Beograde, dobro jutro.“ Onom Beogradu kome je Bogdan Tirnanić posvetio „vodič“: „Beograd za početnike“. Beogradu kojem je Momo Kapor podario „Adu“ i brojne druge priče. E, o tom, i u tom Beogradu, pevala je Lola Novaković. I (u) celoj Jugoslaviji...

Sada je na njenoj sahrani, u ovom Beogradu, prisustvola jedva pedesetak ljudi. Ne znam da li su svi bili baš iz Beograda. A priča se da Beograd ima oko 2 miliona stanovnika! Istina, nekih drugih Beograđana, nekih drugačijih, koji sada slušaju Cecu i(li) Caneta. Po meni, svaki pevač mora da ima i sluh i glas svejedno bio folker ili roker, a pevaljka samo stas. Pesnik ne mora i ne treba da peva ako nema glasa, a ne sme ni slučajno ukoliko je bez sluha – pevač je muzičar a pesnik književnik – to su dva različita zanimanja.

Lola Novaković bila je vrhunska YU pevačica – kraljica šlagera i zabavne (danas bi rekli „pop“) muzike – imala je nesvakidašnji glas i perfektan sluh. Lola Novaković je bila elita Beograda, a ne snobovski džet set kojem danas teži svaki malograđanin. Lola je bila dama, gospođa, gadila se kiča i diletanata, pa tako i estrade. Lola je bila građanka, prava Beograđanka!

Moj deda je bio seljak, pa je, srećom, umro na selu. A u selu se sačuvao običaj da se na sahranu obavezno ode, svi se znaju. Sramota je ne ispratiti nekoga pa makar se, za života pokojnika, i svađali oko međe. Jer, takav je red odvajkada.

U gradu niko nikoga ne zna. Čak ni komšije iz solitera se ne poznaju, ali se ponekima i javljaju – ne zna mu ime ali bar zna da mu je komšija. A i daleko je groblje, ko će da se šrapacira i smara, kad može na Fejsu da napiše „R.I.P“ (tako valjda nekako) i time se oduži pokojniku.

U selu se po ceo dan svima javljaš, jer se i tebi javljaju: zdravo, ćao, dobro jutro, dobar dan, dobro veče, laku noć, prijatno... a na sahranu je skoro sramota da se ne ode.

Možda su Beograđani postali takvi pošto im već decenijama niko nije poželeo dobro jutro, nema odavno namrgođenog Partizanovca s Juga, sa večitom cigaretom u ustima. Ipak, postoji nekolicina koje poštujem. Recimo sa zadovoljstvom čitam kolumne Pece Popovića u Blicu, a čak u slušam muziku koju izvode Beograđani. Ne, ne bojte se, nisu Canetovi Partibrejkersi, nego Beogradski sidikat, koji je baš Lolinom Beogradu ispevao Baladu disidenta.

Beogradski-sindikat

Ja nisam Beograđanin. Da jesam, da li bih otišao na sahranu? Verovatno ne bih, pretpostavio bih da sigurno Lola ima mnogo koleginica i kolega, komšija, prijatelja i poznanika, a velegrad ko Beograd valjda ima i gradonačelnika, pa ministri i sekretari kulture... Ali bih izašao na svake demonstracije, bilo ko da ih organizuje: učitelji, seljaci, policija... a obavezno na anti NATO proteste! Sve!

Kažu da Beograd ima oko dva miliona stanovnika. Ali koliko ljudi, ne zna se. Jer da protiv NATO-a izađe samo njih 5%, svega 5 posto, bilo bi nas 100 hiljada! A to nije malo. Pet posto ljudi čuda mogu da naprave! Ovako...

Kažu da Beograd ima oko dva miliona stanovnika, sa predgrađima. Ali valjda Beograd ima i centar, ili bar „krug dvojke“. Nije moguće da je ceo Beograd postao – predgrađe.

E, stoga ću umreti na selu! Sahraniće me pored dede, a na sahrani koliko god da bude sveta – dovoljno je. Pa i da dođu samo njih dvoje-troje opet je to više nego na Mocartovom ispraćaju u večnost. Na sahrani onog Mocarta što je osmislio slatke kugle, a ne ovog kladioničara kojeg mnogi brkaju sa austrijskim poslastičarom.

Eto, Lolu Novaković ispratilo je više ljudi nego Volfganga Amadeusa Mocarta, a mog dedu više sveta nego Lolu. Mocart je umro u Beču, Lola u Beogradu, a Svetislav Tisa Jovanov u selu u Južnom Banatu koje danas jedva da broji 1400 stanovnika – ali još ima mnogu duša.

Diskretni disident, Dragan Jovanov Glod

P.S. Ubeđen sam da će se sa ovim složiti svi pravi Beograđani, a uvrediti brojni malograđani. Stoga... marim baš!

Lajkuj nas na Facebook-u