„Moj deda već dugo ore nebeske njive“, ali ne u Bačkoj nego u Banatu. Bio je običan seljak, paor što bi rekle moje Lale. Ali je voleo Lolu, za razliku od seljana koji su voleli Lepu. I tako se za „Beogradsko proleće“ postrojimo u dvojne redove ispred crno-belog televizora i navijamo. Nije bilo mobilnih da šaljemo sms poruke i glasamo, ali smo imali svoje favorite, mama i deda - Lolu, a ja ko i većina mladih buntovnika – Đoku. Tek sam kasnije uvideo koliko je Lola Novaković pevala lepše nego Đorđe Marjanović.

Na sahrani mog dede – u selu - bilo je bar tri-četiri puta više ljudi nego na ispraćaju Lole Novaković – u gradu. U gradu Beogradu. Onom istom Beogradu kojem je Lola pevala stihove:

„Moj Beograd crce ima,

i u srcu ljubav čistu“...

I pobedila u Beogradu pesmom o Beogradu!

Ali u onom drugom Beogradu, u kojem je Duško Radović svakoga dana sugrađane budio sa: „Beograde, dobro jutro.“ Onom Beogradu kome je Bogdan Tirnanić posvetio „vodič“: „Beograd za početnike“. Beogradu kojem je Momo Kapor podario „Adu“ i brojne druge priče. E, o tom, i u tom Beogradu, pevala je Lola Novaković. I (u) celoj Jugoslaviji...

Sada je na njenoj sahrani, u ovom Beogradu, prisustvola jedva pedesetak ljudi. Ne znam da li su svi bili baš iz Beograda. A priča se da Beograd ima oko 2 miliona stanovnika! Istina, nekih drugih Beograđana, nekih drugačijih, koji sada slušaju Cecu i(li) Caneta. Po meni, svaki pevač mora da ima i sluh i glas svejedno bio folker ili roker, a pevaljka samo stas. Pesnik ne mora i ne treba da peva ako nema glasa, a ne sme ni slučajno ukoliko je bez sluha – pevač je muzičar a pesnik književnik – to su dva različita zanimanja.

Lola Novaković bila je vrhunska YU pevačica – kraljica šlagera i zabavne (danas bi rekli „pop“) muzike – imala je nesvakidašnji glas i perfektan sluh. Lola Novaković je bila elita Beograda, a ne snobovski džet set kojem danas teži svaki malograđanin. Lola je bila dama, gospođa, gadila se kiča i diletanata, pa tako i estrade. Lola je bila građanka, prava Beograđanka!

Moj deda je bio seljak, pa je, srećom, umro na selu. A u selu se sačuvao običaj da se na sahranu obavezno ode, svi se znaju. Sramota je ne ispratiti nekoga pa makar se, za života pokojnika, i svađali oko međe. Jer, takav je red odvajkada.

U gradu niko nikoga ne zna. Čak ni komšije iz solitera se ne poznaju, ali se ponekima i javljaju – ne zna mu ime ali bar zna da mu je komšija. A i daleko je groblje, ko će da se šrapacira i smara, kad može na Fejsu da napiše „R.I.P“ (tako valjda nekako) i time se oduži pokojniku.

U selu se po ceo dan svima javljaš, jer se i tebi javljaju: zdravo, ćao, dobro jutro, dobar dan, dobro veče, laku noć, prijatno... a na sahranu je skoro sramota da se ne ode.

Možda su Beograđani postali takvi pošto im već decenijama niko nije poželeo dobro jutro, nema odavno namrgođenog Partizanovca s Juga, sa večitom cigaretom u ustima. Ipak, postoji nekolicina koje poštujem. Recimo sa zadovoljstvom čitam kolumne Pece Popovića u Blicu, a čak u slušam muziku koju izvode Beograđani. Ne, ne bojte se, nisu Canetovi Partibrejkersi, nego Beogradski sidikat, koji je baš Lolinom Beogradu ispevao Baladu disidenta.

Ja nisam Beograđanin. Da jesam, da li bih otišao na sahranu? Verovatno ne bih, pretpostavio bih da sigurno Lola ima mnogo koleginica i kolega, komšija, prijatelja i poznanika, a velegrad ko Beograd valjda ima i gradonačelnika, pa ministri i sekretari kulture... Ali bih izašao na svake demonstracije, bilo ko da ih organizuje: učitelji, seljaci, policija... a obavezno na anti NATO proteste! Sve!

Kažu da Beograd ima oko dva miliona stanovnika. Ali koliko ljudi, ne zna se. Jer da protiv NATO-a izađe samo njih 5%, svega 5 posto, bilo bi nas 100 hiljada! A to nije malo. Pet posto ljudi čuda mogu da naprave! Ovako...

Kažu da Beograd ima oko dva miliona stanovnika, sa predgrađima. Ali valjda Beograd ima i centar, ili bar „krug dvojke“. Nije moguće da je ceo Beograd postao – predgrađe.

E, stoga ću umreti na selu! Sahraniće me pored dede, a na sahrani koliko god da bude sveta – dovoljno je. Pa i da dođu samo njih dvoje-troje opet je to više nego na Mocartovom ispraćaju u večnost. Na sahrani onog Mocarta što je osmislio slatke kugle, a ne ovog kladioničara kojeg mnogi brkaju sa austrijskim poslastičarom.

Eto, Lolu Novaković ispratilo je više ljudi nego Volfganga Amadeusa Mocarta, a mog dedu više sveta nego Lolu. Mocart je umro u Beču, Lola u Beogradu, a Svetislav Tisa Jovanov u selu u Južnom Banatu koje danas jedva da broji 1400 stanovnika – ali još ima mnogu duša.

Diskretni disident, Dragan Jovanov Glod

P.S. Ubeđen sam da će se sa ovim složiti svi pravi Beograđani, a uvrediti brojni malograđani. Stoga... marim baš!