Rođen sam tamo pedeset i neke i odrastao u ovom selu, ali za razliku od mojih drugara, derana iz seljačkih avlija, ja sam verovao, valjda što sam rođen u stanu, u Deda Mraza. Oni (valjda) u Božić Batu, iako sam ja dobijao mnogo više poklona nego oni. Ipak, i školski drugari su, na današnji dan ili 31. decembra, svi odreda, dobijali novogodišnje paketiće – ne božićne. Deda Mraz ih je čokoladama i bombonama darivao, a Božić Bata eventualno pomorandžom-dve. Jer je u to vreme religija bila „opijum za narod“, a moji roditelji, prosvetni radnici, verovali su crvenom Dedi. Iako su rođeni kada je Božić Bata bio glavni badža u šoru banatskom, u sokaku izbištanskom.
A kako i ne bi, kad im je Crveni dao stalan posao, poklanjao 13. platu, dodelio veeeliki stan i omogućio dinarske kredite (male rate a bez kamate) i slao na duuugačke godišnje odmore. Pravac Jadran, 14 dana. Potom su kupili prvog „fiću“, zatim „ami 8“...
Ni meni nije bilo loše. Bilo kakav da sam bio preko godine (odličan đak, ali ne baš uvek i primeenog vladanja), ipak mi je Deda Mraz redovno donosio poklone.
Ništa nije bilo lepše od 1. januara ujutru, kad se brat i ja probudimo a dočeka nas blještava, bogato okićene jelka. Sjajni ukrasi, šarene svećice, svetlucave prskalice i šuškave „kriskingle“ uvijene u „srebro i zlato“ (salon bombone – eto ih na tacni, poslužite se - mnogi od vas ne znaju šta je to). „Kriskingle“ smo zvali te šećerne bombone valjda zbog imena i prezimena Deda Mraza – Kris Kingl (adresa: Laponija).
Ali ni to nije bilo sve, ispod jelke još pregršt poklona: igračake, slatkiši i, naravno, knjige! Pa onaj miris bora i izgorelih prskalice. Eh...
A ondak, tamo negde 60 i neke, kada sam prerastao poletarca i postao Titov pionir, roditelji su mi saopštili poražavajuću činjenicu, surovu i bolnu istinu: Deda Mraz ne postoji. To mi je bilo prvo veliko razočarenje u životu. Rezignirano sam odbrusio ocu i majci da nije fer što lažu malu decu. Bio sam razočaran i tužan. Od mene je otrgnut najlepši deo detinjstva. Naknadno sam shvatio, i jedinog bezbrižnog perioda života.
Eh, kamo sreće da je to bilo jedino razočenje. Andraka! Kasnije su me redovno mnogi lagali, a ja – budala – gledao tv i verovao. Pa glasao...
Međutim, tek sada, mnogo decenija kasnije, shvatio sam da Deda Mraz i te kako postoji! Da nije bio imaginaran nego stvaran. Da su tata i mama bili u zabludi. Jer, „i da Bog ne postoji trebalo bi ga izmisliti“. No, to ću vam pojasniti kasnije...
Bilo kako bilo, rastao sam, džikljao ko iz vode. Postao sam dugokosi omladinac, roker, pa napokon čovek. Ali nepostojeći belobradi dedica u crvenom mi je i dalje, uporno, uvek nešto lepo poklanjao svake Nove godine. I sve skuplje poklone darivao: te Sony televizor, te Panasonic video, te Technics muzički stub, te VHS kamkorder... Pa Spectrum 48K, nedugo potom Commodore 64...
Pa „stojadina“! Moj otac jedva Zastavu „750“ a ja odmah Zastavu „101“. Prvo jednog (naravno novog!) smb zelenog „keca“, a kroz par godina još jednog (opet novog), golubije plavog. I tako beše sve do „kontrarevolucije“, tj. tranzicije!
-----------------------------------------------------------------------------
E, ondak smo, devedesetih, mi Srbi, „procesuirali“ Deda Mraza, a ustoličili (ponovo, sada i zvanično!) samo i jedino Božić Batu. Djed Božičnjak je postojao u Jugi i za vreme Tita kod (tada) braće i zemljaka, tj. (sada) naših susjeda Hrvata. Tek, više Nova godina nije kao nekad, sad je Božić glavni – jer se za Novu godinu u Srbiji posti. Ili bi bar tebalo, zar ne braćo pravoslavna(ja)?
Ma, sada se ni Srpska Novu godina ne slavi kao nekada, ko za vreme druga Tite – kad je, kao, to bilo zabranjeno. „Zabranjeno“, ajde?! Sad se, kao, sve sme, ali se ništa ne može – nema se, bre! Da im ..... sve!
Ali gle čuda, ni deda Bata ni djed Božičnjak više nisu donosili poklone ni seljacima (osim Radošu), a kamoli meni. Iako se nisam baš krstio svakih pet minuta, nisam bio ni neki antihrist. Nisam troprstašio, ali ni hulio. Redovno sam slavio Božić i odgovarao na čestitke sa: „vaistinu“. No, sve je džabe, sve je uzalud - nikad ništa! Čak sam jednom i badnjak zapalio, a po dnevnoj sobi, ispred (tada već starog) „stereo trinitrona“, rasuo čitavu balu slame. Istina, deca nisu „kvocala“, ali je supruga zvocala: „samo mi još jednom to uradi“! Danima je posle usisavala...
------------------------------------------------------------------------
Tranzicija još traje, još (se) prelazimo – a ja nabio već 60 godina u guzicu. I gle čuda, što sam stariji, možda čak i pametniji, ali sigurno iskusniji, sve sam više verujući! Danas, na kraju 2013. verujem i u Deda Mraza i u Božić Batu - istovremeno. I to iz sve snage! I pišem im obojici pisma redovno, šaljem mejlove i sms poruke, a krstim se sa tri prsta i smerno molim. Kao dokaz da postoje evo ga na slici dole – a Vi samo odgenetnite da li je to Deda Mraz, Djed Božičnjak ili Božić Bata.
Jer u nešto moram da verujem! A kome ću ako ne njima. Ko će da mi bar neku molbu usliši, želju ispuni, ako ne oni - nepostojeći. Neće valjda - i te kako postojeći - „nobelovci“. Jer se oni brinu jedino za svoje novce, zabole (nj)ih za naivne ovce.
Stoga, narode Ibijevski, ne veruj u političke bajke, nego slušaj očeve i majke. Jedino stariji znaju u šta (je) treba(lo) verovati. Oni su verovali pa su imali. I prase za Novu i ćurku za Božić i šunku za Uskrs (Vaskrs) – a za sve praznika i sarmu pride. Plus torte i baklave...
Daj Bože da svi vi, bar za doček Nove ili za Badnje, imate išta na trpezi. Nekad ruska salata a sada samo salata. No, dobra je i ona – hrastov list je suviše suv da bi se žvakao, iako je besplatan – ako ga, ko Radašin, sami odsečete. No, pozovete li popa videćete da osveštavanje nije besplatno.
Besplatan sir je jedino u... mišolovci! Stoga: ne budite miševi. Lavovima je čestitka upućena: Srećna Vam Nova godina i Mir Božiji - Hristos se rodi!
Dragan Jovanov Glod
P.S. Ukoliko bude jetkih komentara... objavićemo ih! Ukoliko se i potpišete... lafčina ste.
