Najbitnije je otkriti prirodna staništa linjaka. Praktično, temeljna priprema je sve, a ključne su tri stvari koje treba imati na umu: poznavanje terena, dubinu i mesta sa obiljem hrane. Kada krenem na novu vodu, obavezno se prvo raspitam kod lokalnih ribolovaca. To mi uštedi sate, jer oni obično znaju mesta gde su hvatani krupni linjaci.
Lovišta formirana od starih jama za vađenje šljunka izgledaju kao mesečev reljef pod vodom: sa oštrim uzvišenjima i udubljenjima, grebenima i kanalima. Ti oblici se ne menjaju i kad linjaci izaberu sklonište tu ostaju više sezona. Kada lociram oblast, provedem dosta vremena u ispitivanju dubine plovkom, tražeći grebene i strma obrušavanja dna. Ne padajte u zamku misleći da treba što dalje zabaciti: ovakva mesta možete naći na 5 kao i na 35 metara od obale, samo vam treba malo strpljenja. Nije zgoreg nacrtati skicu jezera sa mestima koja ste otkrili, kako bi imali za naredni put.
Elem, kada pronađem zgodno mesto, neko vreme posmatram vodu, tražeći znake prisustva linjaka. Tražite mlazeve mehurića, koji nastaju kada linjak traži hranu po dnu. Prateći ove mehuriće, otkrićete stazu kojom on svakog dana patrolira. Mesta na kojima ova putanja menja pravac su idealna za postavljanje mamca. Još treba obratiti pažnju gde se linjak izbacuje, jer on to radi obično iznad dna obraslog travom, gde se takođe hrani. „Vruća mesta“ mogu biti i šljunčani sprudovi ili područja pod vodenim ljiljanom. Bez obzira koliko ovakva mesta bila mala, linjak će ih neizostavno posetiti. Sada je potpuno jasno gde treba pecati i igra može da počne.
SINDROM ŠLJUNČANOG SPRUDA
Ovi sprudovi predstavljaju prirodni špajz svih vrsta vodenih insekata. Ako pratite struju koja se obrazuje na površini vode pod dejstvom vetra, moći ćete da vidite kako funkcioniše sindrom šljunčanog spruda. Svaki insekt - uhvaćen ovom strujom na samoj površini - biće povučen u dubinu duž ivice spruda. Svojim oblikom sprud predstavlja prirodni zid duž koga linjak prati plen ili pase. Kada je leto u punom jeku a voda najtoplija, linjak se može videti kako patrolira vrhom spruda, gde ponekad postavljam svoj mamac, ali najčešće pecam pod grebenom, u najdubljoj vodi, gde se riba oseća sigurnije. U tom smislu, najidealnije su nagle dubine ispod grebena, kao kad se sprud iznad koga je pola metra vode strmoglavi do 6-7 metara dubine. Ovakvo mesto perfektnim čini to što u toku čitave godine obezbeđuje stanište ovim lepim hladnokrvnim životinjama, čija telesna toplota zavisi od temperature okolne vode. Kada dolazi lepo vreme i voda se zagreva, linjak kreće uz greben, tražeći sloj sa odgovarajućom temperaturom. Tako, početkom sezone pecam u najdubljoj vodi, a kasnije se pomeram ka vrhu spruda. Vredno je napomenuti da se linjak hrani mnogo aktivnije kada su temperature više, jer tada brže vari hranu.
NAJBOLJI MAMCI ZA LINJAKA
Koristio sam sve vrste mamaca, ali bez sumnje, najbolji su obični crvi i njihove lutke, jer najviše podsećaju na prirodnu hranu linjaka. Stekao sam utisak da njega privlače sitniji mamci koje koristim u smesi za primamu, i zato nerado prihvata krupniji zalogaj. Kukuruz šećerac i hleb su efektni, ali tada imam problema sa deverikom. Inače, volim da postavim debeo sloj primame na dno, jer to linjacima drži pažnju tamo gde pecam.
Moje sesije na linjaka su obično četvorodnevne, tako da su mi potrebne velike količine prihrane kako bih održao ribu u delu gde pecam. Tokom prvog dana, ukoliko steknem utisak da je revir plodonosan, napravim više od četiri stotine kugli prihrane, veličine pomorandže. Ovo možda deluje kao smešno velika količina, ali ako jurite krupnog linjaka i želite da zadržite ribe u lovištu, onda sve upotrebite. Kugle lansiram pomoću katapulta, a ako pecam na velikoj vodi - koristim čamac. Bitno je da svaki put pogodite željeno mesto, kako ne bi razdvojili potencijalni plen. S obzirom na broj kugli, brzo ćete podesiti nišanske sprave i svaki put pogoditi metu.
Mamce koje stavljam na udicu ne bojim i ne koristim aromate. Moja teorija je da će linjak uzeti mamac ako ga postavite na pravo mesto, bez obzira na skupe arome ili tajne aditive. Ako pecam na tri štapa, kao mamce koristim crva, kastera i mini boili (direktno na udici), respektivno. Tako mogu da utvrdim koji od ova tri mamca linjak tog dana i na tom mestu najčešće uzima hranu. U poslednjih nekoliko sezona najviše linjaka sam upecao na običnog belog crva. Što se tiče primame, moju „mega mix“ mešavinu čine: po vrećica hrane za ptice, hlebnih mrvica, smeše Sensas Carp 3000 i mini boilija, zatim oko 1,5 kg kuvane pšenice i po dve velike čaše konoplje, kastera i belih crva. Sa vodom se zamesi gusta smesa koja treba da odstoji pola sata do sat, a zatim se prave kugle.
UPOTREBA HRANILICE
Najbitniji deo pribora mi je sistem sa dve udice i hranilicom. Majao sam se sa raznim rešenjima, ali mom stilu pecanja ovaj pribor najviše odgovara. Ovo je dobro nategnut sistem, koji omogućava da se oseti udarac čim se linjak zakači na udicu. On se u stvari i zakači pod dejstvom težine hranilice, koja je obložena olovom. Ovo je jedini sistem koji funkcioniše na neravnim terenima kada je potrebna rana indikacija trzaja, kako bi se što pre uspostavila kontrola nad ribom. Kad bih koristio klizeće olovo nad sprudom, linjak bi izvukao bar metar strune pre nego što se oglasi indikator. Inače, moj omiljeni deo pribora se sastoji iz hranilice otežane olovom, što, između ostalog, omogućuje daleko zabacivanje, i paternostera sa dve udice.
Predvezi su prikačeni tzv. „helikopter“ vezom, da bi se sprečilo uplitanje strune pri zabačaju. Ovaj sistem omogućuje da se udice kriju pri samom dnu, odmah iznad hranilice koja je napunjena masom za prihranu. Riba privučena primamom u hranilici i oko nje ima dosta šanse da zakači baš crva na udici.
Ne koristim plovak, jer vode na kojima pecam uglavnom zahtevaju daleko zabacivanje. Zbog prirode dna koristim upredenu strunu. Šljunak je dosta oštar i dok riba vuče strunu monofil može da se ošteti. Čak i monofilne strune velike nosivosti, npr. 7,5 kg, mogu da puknu. Upredena struna je istovremeno veoma otporna na habanje i predvez od nje je veoma mekan, tako da ne odbija ribu. Posle izvršenog zabačaja na strunu, odmah uz špulnu, privežem čvor od dakrona uz dodatak kapljice super lepka, koji se kasnije može lako ukloniti skalpelom. Dakronski čvor koristim kao marker za naredno zabacivanje. Tako svaki put mogu da pogodim metu. Isto to se može postići korišćenjem line-clip dugmeta na rolni, ali za noćno pecanje je bolje koristiti dakronski marker, jer ga možete osetiti dok prolazi kroz karike štapa kada je sistem sa hranilicom pogodio ciljanu oblast. Važno je biti potpuno siguran da se vaš mamac sve vreme nalazi neposredno iznad primame, kako biste ga s poverenjem ostavili dok čekate udarac.
PRIBOR
Za indikaciju udarca koristim zvučno-optički signalizator trzaja Delkim. U spregu s njim postavljam i „Solar drop-back arm“ mehanički indikator, sa padajućom polugom. Pošto se zvučni alarm oglašava i pri veoma malom pomeranju strune, tek kad se struna sasvim oslobodi mehaničkog indikatora postaje jasno da se radi o pravom udarcu. Dok riba nastavlja da izvlači strunu, sistem za slobodni hod kalema počinje da radi. U svakom slučaju, kad podignem štap sa držača, riba je uveliko zakačena i u begu.
Izbor pribora daleko je manje bitan od biranja lokacije i preciznog hranjenja i zabacivanja. Ja sam pribor birao tako da mi bude na ruku. Radi se o jakim šaranskim štapovima od dve i po libre, sposobnim da izbace hranilicu i do 100 metara. Na njima su Shimano Baitrunner čekrci, napunjeni upredenom strunom nosivosti 6 kg. Predvezi su od pletenice nosivosti takođe 6 kg. Nikad me nisu izneverile Fox serie 3 udice u veličinama 10 i 8.
Voren Hemond
