Milion puta do sada je isticano kako ne treba ignorisati pecanje u priobalju, ali koliko nas je koji ovo upozorenje stvarno poštujemo? Ja sam prvi koji je mnogo puta tokom pecaroških izleta u dugogodišnjoj pecaroškoj karijeri potpuno zanemarivao delove neposredno uz obalu, bilo da se radi o priobalju tik uz moje noge, bilo da je reč o priobalnim delovima na suprotnoj obali, ili podalje od mesta na kom sam stajao. A nije teško zaključiti da će riba rado prokrstariti predelima koji su udaljeni od sredine vode, jezera ili reka, gde najčešće beži pred bukom i znacima prisutnosti čoveka. Međutim, budite sigurni da čak i na terenima koje ribolovci učestalo posećuju postoje periodi kada vašu lovinu treba potražiti upravo u neposrednoj blizini obale.

Mada šarani švrljaju priobaljem bez obzira na doba godine, najveće uspehe sam zabeležio tokom poznog leta. Mada, da budem iskren, drugi ribolovci mogu imati izuzetno dobre rezultate i u bilo koje doba godine.

Kad su visoke temperature, pogotovo u ranim jutarnjim časovima, kada gotovo da nema nikakve buke, šarani vole da prokrstare onim delovima jezera koje izbegabaju tokom podneva. Na terenima koje u većem broju posećuju takmičari i rekreativci šarani brzo nauče sve o njihovim navikama, o mestima na koja pre odlaska pobacaju višak prihrane, a to je upravo neposredno uz obalu. Takođe, znaju i za običaj šarandžija da, takođe blizu obale, pre odlaska sa vode pobacaju stare mamce. Isto tako znaju da je priobalje mesto gde će naći i sitnije organizme, koji često poput muva, gusenica i drugih insekata padaju sa grana koje se nadvijaju nad površinom vode. Mada je riba nadomak ruke, pecanje u priobalju ipak zahteva izvesno promišljanje od strane ribolovca.

O(T)PUŠTENA STRUNA

Smatram da nije potrebno raspredati o tome koliko je važno biti tih kada se peca uz samu obalu. Toliko je o tome pisano da bih vas samo zamarao ponavljajući poznato. Mnogo je važnije istaći neophodnost pravilnog pristupa, odabira primerenog sistema, pogotovo kada se radi o pitanju koliko struna treba da bude zategnuta i gde treba da bude usmeren štap. Nema nikakve dileme da će zategnute strune ili najloni u neposrednoj blizini obale vrlo često izazvati podozrenje šarana. Čak i po mraku, zategnuta struna koja lako i intenzivno prenosi zvuk i vibracije predstavlja znak za opasnost.

Danas, posle mnogo godina sticanja iskustva i u toj vrsti ribolova, kada pecam uz obalu na kojoj stojim, pecam opuštenim monofilima, a vrhove štapova usmerim prema površini vode, dakle na dole. To radim već desetak godina, praktično od trenutka kada sam o tome razgovarao sa Kevinom Nešom dok je pecao jezeru Warmwell u Velikoj Britaniji. Mada sam i pre toga znao za prednosti pecanja sa opuštenim najlonima u početku mi se nije dopadalo to što takav sistem neće biti trenutno osetljiv na na kontakt ribe sa mamcem. Ali posle nekoliko ulovljenih šarana na takav način, shvatio sam da se riba zakači na udicu (kada se peca opuštenim strunama), a da toga nije ni svesna, sve dok posle nastavljanja kretanja ne oseti otpor strune odnosno najlona i kad unaokolo počne za sobom da povlači teško olovo.

Pokušavam da napravim takozvani trbuh na struni što je veći moguć, a ponekad koristim i lako zadnje olovo (back lead), koje stavljam ispod vrha štapa na osnovni najlon, tako da se po njemu spusti ka predvezu, povlačeći opuštenu strunu, odnosno njen trbuh, ka dnu, i tako je drži podalje od priobalnog “šetača“, koji bi je mogao zakačiti svojim perajima.

Kada se peca na takav način nisu potrebni indikatori u klasičnom smislu, samo takozvani buzeri kod kojih se poveća osetljivost. U početku sam mislio da je to pomalo neozbiljno ali čim riba oseti da je ulovljena daće vam to jasno do znanja!

Riba koja je ulovljena maltene ispod vaših nogu, daje se u beg poput zahuktale parnjače - čim shvati da je nešto (neko) vuče. Upravo to je razlog što kad pecam u priobalju bejtranere na mašinici držim poprilično otpuštene. Veliki šaran, zakačen na kratkom rastojanju, sposoban je da bez većih problema izvuče i štap iz nosača, ukoliko su kočnica ili bejt raner suviše zategnuti. S druge strane, ne treba ih ni previše popustiti. Stvar je u pronalaženju prave mere, jer ne želite ni da se po prestanku borbe, odnosno pritiska ribe, u vašim rukama nađe pravcato “ptičije gnezdo” od umršenog najlona oko špulne.

UDALJENA PRIOBALJA

Svojevremeno sam, pecajući na jezeru Motorway, imao dobre rezultate pecajući vrlo blizu priobalja, ali udaljenog od moje pozicije. Preko puta je bio mali zaliv sa strmim obalama (sa kojih se nije moglo pecati), idealan za šarana, sa trskom, starim u vodu obrušenim drvećem, malim poljima lokvanja. Sve se to nalazilo na nekih četrdesetak metara udaljeno od mene. Da bih zabacivao neposredno uz tu obalu jednom pravilno odmerenu dužinu fiksirao sam zakačivši najlon o takozvani line clip na špulni. To je recept da svaki zabačaj padne na skoro istu daljinu. Kako je to mesto tokom nekoliko prethodnih godina bilo omiljeno i kod drugih ribolovaca, i redovno prihranjivano, nije prošlo dugo da su učestali poprilični ulovi. Dakle to su bili trenuci kada je precizno zabacivanje, odnosno plasiranje mamca u jednu tačku i korišćenje brodića za prihranjivanje došlo do punog izražaja. Posle nekoliko nedelja pecanja na ovakav način šaran je počeo da uzima samo one mamce koji su pali najbliže trsci i to toliko blizu da sam samo uz pomoć dvogleda mogao odrediti tačno daljinu za zabacivanje mamaca - samo desetak centimetara od stabljika trske. Sa četrdesetak metara najlona na jednoj strani i desetak centimetara “fore“ za šarana na drugoj, bilo je neophodno da mašinicu potpuno blokiram, da maksimalno dotegnem bejtraner i kočnicu. Koristio sam i Rodhačinsonovo postolje za štapove od nerđajućeg materijala, koje je bio poprilično teško i dobro usidrilo štapove. Takođe sam, sasvim suprotno od pecanja u bliskom priobalju, maksimalno dotegao strunu odnosno najlon. Sedeo sam vrlo blizu štapova a iz šatora sam izletao čim bih čuo prve tonove signalizatora.

Vremenom sam došao do zaključka da je najbolje ako se vrhovi štapova usmere ka vodi, pa obore toliko da vršna karika skoro dodiruje njenu povr­šinu. Šta se time dobija? Kada riba malo zategne najlon vrh tako postavljenih štapova se malo podigne. Ovo je veoma važno, jer kada posle prvog kratkog signala indikatora trzaja (koji najčešće potseća na takozvani lajner – kontakt tela ribe i najlona) priđete štapovima, taj detalj, da je vrh na štapu čiji se indikator oglasio pomeren prema gore, jeste jasan znak da se ne radi o lajneru nego da je riba uzela mamac. Tada treba kontrirati i do izražaja dolazi veština ribolovca u zamaranju ribe kojoj se, pogotovo u prvim trenucima, ne sme dati ni centimetar slobodnog prostora, da ne pobegne i zamrsi se o potopljeno granje, ili druge vrste prepreka.

Razume se da u takvoj vrsti borbe sa ribom važnu ulogu imaju i štapovi koji ne bi smeli biti previše mekani. Recimo kad sam još davne 2005. prvi put pecao na pomenutom jezeru koristio sam Intrigue štapove Roda Hačinsona, koji su u poređenju sa Dream Maker-ima, koje koristim već izvesno vreme, bili znatno mekši. Drugi odlazak na jezero Motorway bio je izuzetno uspešan jer sam se na kraju pecanja navikao na te štapove toliko da sam izgubio samo dve ribe, a to uopšte nije bilo loše kad se uzme u obzir da sam izvukao 29 šarana!

Simon Crow