Pecajući tokom niza godina desilo mi se više puta da sam periode kada se riba nije javljala prekinuo tako što bih ponovo zabacivao mamce. Pri tome mislim pre svega na to da sam ponovo zabacivao na druga mesta i da sam stavljao sveže mamce i dodavao prihranu. Novo mesto, tj, pozicija ne mora biti mnogo udaljena od prethodne, praktično sve ostaje u okvirima istog spota, a poenta je da se riba zbuni i navede na pomisao kako su se stvari na tom terenu promenile – to je vrsta igre kojom pokušavam da navedem šarana da ponovo istražuje - da mu dam još jednu šansu.

Takmičenja na kojima sam učestvovao jesu najbolji primeri da ovakav pristup daje dobre rezultate. Obično se takva takmičenja održavaju na vodama koje su bogate ribom i gde šaran češće, tj. radije uzima mamce. Pecaroški instinkt nekih ribolovaca nepogrešivo otkriva kada je njihov mamac razotkriven i kada je vreme da se ponovo zabaci...

Najčešće prepoznajem da me je riba “provalila” kada čujem kratko oglašavanje signalizatora za kojim sledi isto tako - kratko, odsečno - opuštanje najlona. Podizanje štapa upravo u tom trenutku bi svakako moglo rezultirati kačenjem ribe ali, po pravilu, sve to traje suviše kratko da bismo imali vremena za pravovremenu reakciju, pa nam ne preostaje ništa drugo nego da izvučemo sistem i ponovo zabacimo.

Drugi signal da se nešto mora uraditi - ponovo zabaciti - jeste kada se posle prvog zabačaja vrlo dugo ništa ne dešava. Naime, veliki broj ribolovaca ima naviku da hrani i zabacuje uvek po istoj šemi, uvek u isto vreme dana, po pravilu u sumrak i ujutru kad se probude, a to je obično kada već dobrano zagaze u obdanicu. Ovakav pristup svakako daje dobre rezultate na nekim vodama, ali kladim se u poslednju paru da će na teškim vodama ribolovci sa takvim navikama ostati kratkih rukava.

Svojevremeno sam na jednoj takvoj vodi, u južnom Jorkširu (Motorway Pond) nekoliko godina pecao isključivo na dnevnu dozvolu koja važi od 5 sati ujutru do 10 uveče. Moram priznati da su mi dolasci u 5 sati izjutra poprilično otvorili oči. Ko god je na toj vodi ostao da peca noću (noćna dozvola) ostajao bi u ranim jutarnjim časovima ušuškan, usnuo u vreći za spavanje, nesvesan šta se u to vreme dešava na vodi. Takvi ribolovci bi mamce zabacili u smiraj prethodnog dana i, po navici, ne bi ništa dirali sve dok se ne oglasi indikator...

Tokom tih letnjih meseci pokazalo se da je dobitna kombinacija bila prihranjivanje novom svežom količinom prihrane, ne previše obilno, upravo u tim ranim časovima, da bi već posle samo 2-3 sata pali prvi ulovi. To se ponavljalo skoro kod svih ribolovaca koji su pecali na dnevnu dozvolu. Sve dok ovu taktiku nisam primenio i na drugim vodama mislio sam da se radi o specifičnosti pecanja na jezercetu Motorway Pond, ali kasnije sam na isti način dobro lovio šarane i na drugim vodama.

Isto sam primenio i kada sam pecao u Južnoj Africi, na akumulaciji Klaseri, gde sam imao dobrih ulova i u večernjim satima, ali sam ubeđen da bih znatno manje ribe ulovio da se nisam budio u cik zore i rano izjutra ponavljao zabacivanje mamaca. Tom prilikom sam pecao sa Rob Hjuzom i svaki dan smo započinjali ustajanjem u zoru, vađenjem sistema, zamenom mamaca i ponovnim zabacivanjem. Tako smo jednog jutra imali 6 udaraca između 5 i 8 sati ujutru, izvadili smo 3 ribe teške oko 20 kilograma i još dve od po petnaestak, dok drugi ribolovci nisu imali ništa! Od tada sam redovno primenjivao ranojutarnje ponovno zabacivanje i tokom drugih pecaroških izleta i imao slične rezultate.

Sledeći dobar primer efikasnosti te strategije jesu kvalifikacije za Britanski carp šampionat 2000. U ekipi smo bili Tim Paisley i ja. Ustajali smo sa prvim pramenovima zore, vadili sisteme i ponovo ih zabacivali. Na nogama smo bili već u 5,30 h, a dvadesetak minuta kasnije svi naši sistemi bi bili ponovo zabačeni, a mesta prihranjena. Ceo postupak bi ponovili još jednom kroz sat vremena, dok su ostali ribolovci spavali zanemarujući prihranjivanje i ponovno zabacivanje. Ubedljivo smo osvojili prvo mesto!

Ma koliko da sam startegiju “ponovnog zabacivanja” primenjivao tokom drugih perioda dana, pokazalo se da je njena jutarnja primena bez premca. Još nisam siguran zašto je to tako. Možda zato što je oblast hranjena uveče tokom noći osetno smanjena - “devastirana“ od strane drugih vrsta riba. Možda tokom dugog stajanja u vodi mamci i primama gube svoje privlačno dejstvo, možda bivaju zamas­kirani i prekriveni nanosima, česticama koje sa dna podiže kretanje riba?

Strategija ponovnog zabacivanja se pokazala izuzetno efikasnom ukoliko ribolovac među prvima dođe na vodu i sprovodi je dosledno. Poznate su mi mnoge vode koje su bile na glasu da se na njima šarani gotovo isključivo love noću, koje je strategija ponovnog zabacivanja sistema i prihranjivanja u osvit zore pretvorila u vode koje daju odlične jutarnje ulove.

Da li ste ikada bili u situaciji da “razbijate“ ribu a onda, iznenada, bez ikavog vidljivog razloga, stane? U 9 od 10 slučajeva pomislićete da je jato napustilo spot, ali u 9 od 10 slučajeva radi se o tome da se riba samo malo pomerila jer se počela osećati nesigurno na mestu gde ste je lovili, dok joj je mamac i dalje ostao zanimljiv. Ili, drugim rečima: riba je kao potencijalnu opasnost prepoznala mesto - ali ne i mamac! Ova teorija je svojevrsna dopuna strategije ponovnog zabacivanja i najbolje ću je objasniti opisujući šta se dešavalo kada smo jednom prilikom Steve Brigs i ja pecali, jedan pored drugog, na jezeru Raduta Lake u u Rumuniji (Sarulešti).

Te godine proveli smo dve nedelje pecajući na ogromnoj vodi, što nam je omogućilo da isprobamo različite pristupe. Pecali smo na delu uz branu, a ispred je bilo najmanje 5 hektara vodene površine samo za nas!

Posle prve nedelje pecanja ja sam imao neuporedivo više uspeha, među deset ulovljenih šarana tri su bila teška od 20 do 25 kg, dok je Steve imao samo 3 ribe od po desetak kilograma. Pecao sam sa desne strane našeg mesta a ispred nas je bilo potopljeno korito starog potoka, sa sve potopljenim drvećem i drugim kršem na njegovim nekadašnjim obalama.

Pecao sam na dva spota sa po dva štapa i, što se tiče količine ulova, nije bilo razlike između njih - sva riba je praktično bila ispred mene. I po već ustaljenoj pecaroškoj praksi, prihranjivao sam i zabacivao uvek na ista mesta, jer davala su ribu. To je nešto što ribolovci čine gotovo instiktivno.

U međuvremenu Steve je prosto čupao kosu od muke jer na njegovim spotovima nije mogao nikako da upeca išta krupnije. Njegov krajnji desni štap bio je zabačen veoma blizu mog levog spota, i na pola pecanja sam mu rekao da ga zabaci što bliže mom spotu. Na kraju je to i učinio i nastavio da peca jedva 5 m daleko od zone koju sam prihranjivao i koja mi je davala ribu. Bliže nije ni mogao zbog prepreke na dnu koja mu je praktično zatvarala tu stranu. Koristio sam mešavinu Hačinsonovog MC Mix s Addicted -om preko tepiha od Haiths mešavine zrnevlja, pa je i on prešao na isto.

U sledeća 24 časa situacija se potpuno promenila. Moja zona lova je odjednom presušila a Steve je počeo da lovi. Sedeo sam i posmatrao ono što je posmatrao on tokom prethodnih sedam dana - kako komšija vadi ribe! Svi krupniji primerci bili su sada ispred njega, na samo desetak metara od mog levog markera, od mog do juče produktivnog spota. Bilo je očigledno da se riba pomerila gotovo neznatno ulevo, izvan mog spota, a da Steve nije bio pored, ne bih ni primetio da je u stvari ostala veoma blizu mesta na kojoj sam je koliko do juče tako dobro lovio. Da sam pecao sam bio bih eto u mogućnosti da je lovim i dalje, jer je ostala u domašaju. Do kraja druge nedelje Steve se smeškao kao što sam to ja radio na početku pecanja. Ukupno smo ulovili 6 šarana težih od 20kg, od čega su tri bili teža od 25 kilograma!

Iskreno rečeno, da sam pecao sam nisam siguran da bih uradio to što radim danas u sličnim situacijama. Pre nego što sam stekao tu vrstu iskustva, kada bi riba iznenada prestala da radi, spakovo bih se i promenio mesto smatrajući da je to isto uradila i riba. Znam da u tome nisam bio usamljen, jer i mnogi moji prijatelji, iskusni ribolovci, kao što su Tim Paisley, Rod Hutchinson i Steve, rekli su mi, kada smo se vratili sa pomenutog pecanja i analizirali ga, da bi uradili isto - spakovali se i potražili drugo mesto. Svi smo to radili umesto da razmislimo nije li se riba pomerila samo kojih desetak metara levo ili desno s mesta na kom smo je do tada uspešno lovili.

Steve je pokušao da tu teoriju proveri sledeće zime kad je pecao na čuvenom jezeru St Cassien u Francuskoj. Kada je riba prestala da radi na do tada dobrom spotu, on je zabacio na novo mesto, umesto da se i sam preme­sti na potpuno novu lokaciju. To se pokazalo kao dobra odluka, upravo ko i na još nekoliko drugih jezera posle toga. Stoga smatram da možemo iscediti mnogo više od naše ribolovne pozicije ako po njoj malo “šaramo“ i potražimo još poneki spot gde se riba pomerila. Suviše često pogrešno mislimo da iznenadni zastoj u pecanju znači da je otišla na drugi kraj jezera!

Mislim da kada jednom uđe u trag primami, kada naiđe na hranjenu zonu, šaran ostaje nadomak nje i po nekoliko dana, čak i kada nam se čini da se više ne hrani sa nje. Takođe mi se čini da to ne važi samo za velike vode, jer se i na nekim malim jezerima u Velikoj Britaniji ponaša jednako.

Opisano iskustvo sa jezera Sarulešti me je nateralo da se dobro zamislim. U toku istog leta na jezeru Tilery u istočnom Jorkširu imao sam prilike da proverim svoje zaključke. Pecajući jednom prilikom tokom dva dana sam imao izuzetno dobar ulov, da bih se trećeg dana prosto “zakucao“, stekao sam utisak kao da sam prevelikom aktivnošću, tj. učestalim ulovima oterao ribu. Posle nekoliko dana, vratio sam se na isto mesto i prvog dana bio bez udarca. U prvi mah sam pomislio da sam pogrešio što sam se tu vratio, ali već naredne noći upecao sam deveriku od 2kg - na spotu gde sam pecao nedelju dana ranije. Nisam želeo da se noću bakćem s brodićem za prihranjivanje i da gubim vreme na to, pa sam takozvani “stringer” zabacio što sam dalje mogao u pravcu gde sam ulovio deveriku. Sistem je pao nešto bliže, možda desetak metara od tog mesta, bar sam tako procenio po markeru na osnovnom najlonu. Par sati kasnije probudio me je “krik“ signalizatora i izvadio sam desetokilaša. Ponovo sam zabacio na isto (“skraćeno“) mesto i malo kasnije ulovio još jednog. Nastavio sam da pecam na toj poziciji i učestalo imao ribu. Ulovio sam i nekoliko krupnih primeraka što me je navelo na zaključak da je riba zbog nečeg postala podozriva prema prvom spotu, pa se uplašena pomerila - ali ne daleko.

Čini mi se da nas “šunjalo” šaran često dovodi u zabludu, čak i kada mislimo da smo ga prozreli. Ponovno zabacivanje mamaca na isto mesto, i na isti spot, ili traženje novog spota u blizini starog, mogu značiti razliku između punog i praznog saka. Mnogi ribolovci, bežeći ispred svakodnevnih obaveza, više su nego srećni kada mogu da prespavaju jutro i opisane seanse dodatnog “osvežavajućeg“ prihranjivanja i ponovnog zabacivanja mamaca, baš kao što su srećni da su im ukočeni indikatori - bar dok se ne razbude. Ali takav pristup pecanju obezvređuje njegovu suštinu - razlog zbog čega ribolovci i izlaze na vodu.

Simon Crow