subota, 07 februar 2015 11:55

Plovak – merenje dubine

Ocenite ovaj članak
(9 glasova)

Kod izlazaka na novu vodu, na nepoznati teren, svakako da je najlakše potražiti tragove prisustva drugih ribolovaca, koji nepogrešivo pokazuju takozvana najbolja pecaroška mesta. Ako su dobra drugome zašto ne bi bila i nama?! Pa, iako se po ambalaži, koja je po našem starom dobrom običaju obavezno nalazi razbacana svuda unaokolo, može naslutiti čime su naši prethodnici primamljivali ribu, a šta su koristili kao mamac, to je tek  prvi korak ka rešavanju zagonetke nepoznate vode.

Pošto se na “viđeno” izabere lokacija, predstoji otkrivanje njenih skrivenih potencijala - reljefa dna, od čega zavisi ne samo izbor tehnike ribolova (da li će se pecati blizu obale ili daleko od nje), već i, uslovno rečeno, izbor ribe koja će nam postati lovina. Drugim rečima, predstoji nam jedan od najvažnijih postupaka koji prethodi pecanju - merenje dubine. Ma koliko da nam neko mesto “spolja” izgleda kao idealno za ribolov, dno je to koje će u najvećoj meri uticati na naš uspeh ili neuspeh.

plovak-dubina

Merenje dubine podrazumeva najmanje dve radnje, utvrđivanje tačnog položaja plovka, tako da nam mamac bude na željenoj dubini, a da sam plovak efikasno obavi ulogu signalizatora, čak i najsitnijih kontakta ribe i mamca, a uz to “umakanjem” sistema na različitim pozicijama ispred nas utvrđujemo reljef dna. Svaka izbočina, rupa ili prelaz korita, odsek ili takozvani bair, jesu mesta oko kojih se okupljaju ribe, a često nam se nalaze takoreći pod nosem, a da toga nismo ni svesni. Naravno, postoje i vrste riba koje dno ne privlači preterano, ali krupna riba koja nam je najčešća meta, voli upravo promene takozvane strukture dna. Uz pomenute prepreke ili udubljenja ribe traže sklonište ili hranu.

I količina dnevne svetlosti diktira ponašanje riba, pa se po vedrom danu ribe drže veće dubine, i obrnuto. Sve su to razlozi da dobro ispitamo dno, njegov izgled i tačnu dubinu na mestu na kom nameravamo da pecamo, kako bismo otkrili prave i rezervne položaje riba i, po mogućnosti, najbolju poziciju a koja nam je najbliža, jer tako sebi olakšavamo pecaroški život - pecanje činimo višestruko efikasnijim a čuvarke punijim.

Iskusni ribolovci s razlogom ističu kako je upravo merenje dubine jedna od najvažnijih lekcija koju svaki ribolovac mora da savlada. Lakoća sprovođenja tog postupka obrnuto je proporcionalna rastojanju od obale. Idealna je situacija kad se ispred nas pruža voda koja već na dužini petljaša od 4-6 metara ili, eventualno, punog šteka (13,5m) dostiže dubinu od 2, 3, ili čak 4m, jer je velika verovatnoća da ćemo, uz dobro odabranu prihranu i mamac i precizno utvrđenu lovnu poziciju, na tom mestu imati solidan ulov.

Stvar se komplikuje ako je mesto za ribolov ugazio pecaroš koji je zaljubljenik u lov vaglerom ili bolonjezom, ali dubina se može meriti i na daljinu, mada je to mukotrpniji posao. 

Osnovni deo pribora neophodan za merenje dubine je specifičan teg koji na svom donjem kraju ima komadić plute ili neoprena, u koji se ubada udica i tako štiti od oštećenja tokom postupka merenja dubine. Takvo pomagalo je vrlo lako napraviti i u vlastitoj režiji.

Merenje-dubine

Postoje i sonde za merenje dubine u obliku štipaljki, što treba izbegavati kada se koriste tanki najloni, a takvi modeli nisu pogodni za daleka zabacivanja jer spadaju. Najčešće će biti dovoljno da teg, ili takozvana sonda, za merenje dubine bude teška 5-6 grama, sem možda kod merenja dubine na rekama sa jakim tokom. Osnovna uloga sonde je da udicu “lengeriše” na dno. Kao sondu možemo koristiti i nenamenska ili improvizovana olova teška toliko da bez problema plovak povu­ku pod površinu vode.

Postupak merenja dna je istovetan bilo da se radi o pecanju petljašima, bilo da je reč o takozvanom vagler pecanju - plovak se pomera po osnovnom najlonu gore-dole i posle svakog pomeranja sistem se ponovo zabacuje. Kada se nađe pozicija plovka u kojoj mu (kada sonda sa udicom legne na dno) viri samo antena, nađena je “prava” dubina.

Plovak-sonde

Bitno je odrediti pravilnu poziciju plovka za najveću izmerenu dubinu na poziciji na kojoj nameravamo da pecamo. Tu dubinu je dobro nekako označiti na blanku štapa, prislanjajući uz njega deo sistema od plovka do udice. Naime, tokom ribolova u kojem je riba na početku odlično uzimala na samom dnu - u najdubljem delu, usled promene vremenskih prilika, kao i kod učestalog hranjenja hranom koja lagano propada, riba može i da se pomeri ka gornjim slojevima. Tada je treba tražiti smanjivanjem dubine, tj. pomeranjem plovka više ka udici, ali oznaka na blanku će nam pomoći da se vratimo na prvobitnu dubinu kada riba ponovo legne na dno. Suprotno će se desiti kada počne da duva jak vetar koji će iskositi sistem i on neće biti dovoljno dugačak da udica bude na potrebnoj dubini. Stoga, da bi se i dalje pecalo na dnu, neophodno je plovak podići naviše, tj. udaljiti ga od udice, kako bi ona i dalje ostala na dnu - bez obzira na zanošenje vetra. Kada vetar stane treba se vratiti na prvobitnu dubinu, oznaka spasava stvar.

Kada se pronađe najdublji deo pozicije ispred nas stvar još nije gotova. Tada treba nastaviti sa “umakanjem” sistema podešenog na tu dubinu levo-desno, ispred i iza već utvrđene najdublje pozicije, kako bi se otkrile padine, tj. neravnine na dnu uz koje takođe treba ponekad potražiti ribu ako na osnovnoj dubini ulovi izostanu. Tako ćemo otkriti i kosine na koje bi vetar mogao naneti sistem usled čega bi plovak počeo da se lagano izdiže kao kada deverika uzme mamac, pa treba zapamtiti takve pozicije da ne bi nasedali na “lažnjake”, ili još tačnije otvoriti četvoro očiju kada plovak dođe iznad njih kako bi se uočile razlike između pravog uzimanja mamca i nasukavanja sistema.

Mada spada u pecaroške osnove, merenje dubine je postupak koji mnogi rekreativci skoro ignorišu, pogotovo u onom njegovom delu kada je potrebno utvrditi reljef šireg područja. Najčešće se zadovoljavaju da izmere dubinu samo na mestu koje su odoka izabrali. Merenje dubine definitivno nije za lenjivce!

Mirko Kanjuh

Lajkuj nas na Facebook-u