Novosađani bi rekli „mamak“, jer je mamac sve ostalo, samo je živ keder – mamak?! No, ni keder nije baš „jugoslovenski“ naziv, pa moji novosadisti ne grešidu zdravo mlogo kad tako pišedu. No, tema nije pravopis i gramatika nego pecanje štuke kederima.
Priznajem – grešan sam. Priznajem – grešio sam. Ali sam bio mlad. Zdravo sam voleo „pecanje štuke na balerine“. Posebno u prohladnu jesen, kad se magla lenjo diže s vode, a na vatrici cvrči slaninica. U pljoski... rakijica. A mi čekamo, i dolivamo. Sedimo i pijuckamo, u balerine gledamo, „mamke“ imamo, štuku čekamo.
Par puta sam se zdravo opekao, kao upecaćemo na pecaljku kedere. Malo morgen! Kad je voda ladna ništa od kedera. Stoga sam ih „lagerovao“ u buretu do zime, i preko zime. Mnogo sam uživao u plesu balerine, kad se keder uzjoguni a oko plovka naprave koncentični krugovi. Pa ga sad vidiš – sad ne vidiš. A onda počne balerina da glisira... Čekam dok ne potone skroz. Nekad je važilo pravilo: „zapali cigaru, pa natenane“. Ih, koliko puta sam kontrirao pre vremena, nestrpljiv i sav ustreptao iako sam oduvek bio pušač, ko da sam na udici ja a ne mamak.
Međutim, oduvek mi je, kao, bilo malkice žao dok biram mamke. „Žao“, ali ipak ne dovoljno. Gurnem ruku u ladnu vodu keder-kante pa hvatam crvenperke i(li) bodorke. Ribe lepotice, jadne, nemaju gde – uspaničeno plivaju u krug po kanti, krljušt otpada, sjaji se na vodi. Beže po kavezu, nesvesne da nemaju gde. Kad uhvatim jadnu, u šaci se praćaka. A dok je užasnom udicom probijam kroz leđa, ispod peraja, ona se uvija od bolova. Malo mi je to bilo neprijatno, ali je, kanda, čar ribolova bila veća One manje i „ružnije“ duže bi (po)živele - prvo sam kačio deblje lepotice – ali su retke preživele. No, čim zabacim, na sve zaboravim. Gledam u balerinu i čekam...
Jednom, tako, buljim u pampure. Bili su dosta gabaritni, a „mamki“ mali. Pampuri miriju, kederi umiru. Kada utihnu, obično se balerina malo izdigne, polegne, jer su kederi na samrti. Tada malo cimnem najlon, namotam, da ih nateram da i poslednji atom snage potroše pre nego što im duša na nos izađe.
Kada napokon ispuste svoju malu riblju dušu, skinem ih s udice, onako iskrivljenje, zgrčene od bolova, ukočene, pa zakačim novog, svežeg, ornog za plivanje, kedera spremnog da se žestoko bori za slobodu, za goli život...
Tačno znam kada se štuka približava, kada plovak podrhtava! Tada keder panično počne da pliva, da beži, ali jadan nema kud. Buć, ode pampur pod vodu, nema ga već deset sekundi – kontraaaa!
Štuke nisam vraćao, a i da sam hteo (a nisam) nisam mogao – obično bude trokraka sa sve kederom duboko u grlu. Jedino sam posle pecanja istresao u vodu nepotrošene kedere, ukoliko preteknu – možda je neki i preživeo...
-----------------------------------------------------------
Tek kada sam fanatično zavoleo varalice uvideo sam koliko sam grešio! Varalicom upecana štuka ima šanse da preživi, kederom ubijam obe ribe! I ako ne upecam ni jednu štuku potamanim gomilu kedera. Ali tada sam pecao da bih se iživljavao, količinom upecane ribe hvalio i samodokazivao, mlad sam bio.
Zaista braćo, kolege i drugari, šta nam je crvenperka skrivila, šta je bodorka bogu zgrešila da je tako mučimo. Možda riba nema veliki mozak, možda nema ni osećaj bola, ali zar strah ne boli? Ima li išta užasnije od sudbine mamka okovanog trokrakom koji izbezumljen gleda štuku kako mu prilazi?
Ima već dobrih 20 godina kako nisam kedera zakačio. Ali bih redovno otkačio kada vidim štukaroša kako čerencem hvata kedere, bira veće, a manje istresa u blato na obali Šlajza. Ne vrati ih u vodu, nego pusti da crkavaju, guše se, praćakaju i belasaju po baricama u pokušaju da se vode domognu. Tada odlažem varaličarac, ništa ne govorim, prilazim ribolovcu, sakupim razbacane kedere i vratim u vodu. Sakupim... da se iskupim. Ali tek sam se ovim tekstom, nadam se, napokon odužio.
Gospodo i kolege, ukoliko volite balerine idite u pozorište!
No, ako volite pecanje kederima, razumem vas u potpunosti i ne krivim – dozvoljeno je, a smatra se za sportsko pecanje. Mamak je mamac, nije zaštićen. Mamak je i bandar, i te kakav. Samo ga treba prethodno unakaziti, makazama bodlje ošišati. Kažu, „da ga štuka lakše proguta“! Ajde?! Jelte, moliću fino, a ko u prirodi kreše bandarima peraja?
I šarančić može biti žilav mamak, u Španiji i šaran, pa čak i smuđ. Ili su napokon zabranjeni, ne sećam se više – to su plemenite ribe, bre. Ali crvenke i bodorke nisu. Sve dok ne utihnu...
Upravo stoga u nekim EU članicama poneki ribolovački klubovi (recimo engleski) zabranjuju pecanje kederima. Naravno, ribolovci na „esoxe“ se bune jer je to, priznajem, veoma atraktivno pecanje. Ali ja neću više kedera zabaciti pa taman da znam da ću uhvatiti štuku iz snova. Jer nijedan trofej nije vredan tolike patnje nevine ribice! Jeste njoj surova priroda odredila da bude plen, ali u lancu ishrane ima kakve-takve šanse da utekne. U „lancu“ na udici - nikakve, jedino da utihne.
Dragan Jovanov Glod
