subota, 20 decembar 2014 11:35

Babuška na plovak – zimsko pecanje

Ocenite ovaj članak
(16 glasova)

U naše vode ušla je gotovo stidljivo, tamo negde krajem 60-tih. Ilegalno je prešla Yu-Hung granicu i razmilela se gustom mrežom vojvođanskih vodotokova. Kao i sve novo i nepoznato, privukla je  punu pažnju i poštovanje ljudi koji su svoj život vezali za vodu i oko vode. Uhvatiti je štapom i udicom smatralo se tada vrhuncem  ribolovačkog umeća i veštine. Ali dok smo joj se mi divili ona nije dangubila. Zahvaljujući svojoj otpornosti na sve moguće i nemoguće uslove staništa, zagađivače i rastući javašluk na vodama, polako ali sigurno osvajala je teritorije. Pritom joj je uspelo da satre i na biološki minimum svede niz kvalitetnih autohtonih vrsta. Najviše su stradali “zlatni” barski karaš i linjak, koji se već niz godina nalaze u svim crvenim, žutim, plavim i ostalim knjigama ugroženih vrsta, koje, niko ne čita, niti pomišlja na to. I autohtoni (dunavski) divlji šaran doživeo je svoje najcrnje trenutke u duelu sa drčnom dalekoistočnom rođakom koja nije birala sredstva na putu do cilja. U tome su joj zdušno pomagali i naši dični „stručnjaci“ - eminentni ihtiolozi, perjanice našeg znanja iz te oblasti, koji su iz sve snage poribljavali gde god je bilo više od pet kubika vode. Jedini koji su vapili da se sumanuti posao zaustavi bili su ljudi koji su godine provodili na obalama, pokušavajući da proniknu u sve tajne reke i prirode. Za razliku od onih koji su „znanje“ imali na papiru, ovi momci su bili i ostali praktičari bez premca. I danas isti ljudi, kao i mi na koje su preneli svoje ogromno iskustvo, ukazujemo na alarmantno stanje na vodama. 

Verujem da ste iz uvodnog dela već bili provalili da je tajanstvena spodoba kojoj će biti posvećen ovaj tekst najkontroveznija riba naših voda - melez, zlatica, bastard i srebrni karaš ili, jednostavno - babuška. Ironija sudbine je učinila da jedna vrsta, čija je pojava u našim vodama označila početak ere njene propasti, danas predstavlja jednu od najpopularnijih meta interesovanja sportskih ribolovaca. Armija zaljubljenika, mlađih i starijih, početnika i iskusnih vukova, danonoćno je 365 dana u godini u potrazi za jednom od poslednjih vrsta koje, uprkos svemu, još uvek ima mnogo i svuda!

Njena osobina da uzima široku paletu mamaca i da radi bukvalno cele godine daje joj epitet sportske ribe - voleli mi to, ili ne. Pošto je zima, vreme kada ribolovačke aktivnosti padaju na minimum, pozabavimo se „ukusnim korovom“.

babuska-zima

Par ukusnih zimskih kilašica iščačkanih „na guzove“ iz ledene vode zagrejaće srce, dušu, a uz par boca belog - i želudac. Pri tom sve što nam je potrebno jesu dva štapa, nekoliko vrsta mamaca, plovci, udice i olova, kao i kantica prihrane. Pa kad je tako, da počnemo već jednom! 

ISKUSTVO

Da bismo bili uspešni u zimskom lovu bilo koje ribe, moramo imati neka pređašnja iskustva. I ne samo to. Važno je da tu vrstu pratimo i redovno lovimo već od rane jeseni i tako nekoliko godina zaredom. Ovo će nam biti od naročite koristi ako lovimo na velikim vodama gde riba, od godine do godine, prema trenutnom vodostaju i uslovima, može biti na nekoj sasvim drugoj lokaciji nego pre. Oni koji studiozno prate i love babušku na velikim akumulacijama (poput fruškogorskih), znaju da ona krajem leta i početkom jeseni postaje prilično neuhvatljiva tradicionalnim načinima lova (mislim na krupnije primerke). Ona se tada povlači daleko od obale i dan provodi plutajući u gornjim slojevima vode. Tada od lova “pecaljkama” bez karika, ili hranilicom nema mnogo vajde (eventualno se dobije neki sitniji primerak). Krupni primerci će možda prići obali u gluvo doba noći i tu će se zadržati do pred svitanje. Ovo dobro znaju šarandžije koje čekaju „lisca“ pa im „baba“ često dosađuje dok čame kraj štapova. 

Kada je jesen lepa i stabilna, a dani protiču bez mnogo vetra, babuška će se držati površinskih slojeva otvorene vode do kraja oktobra, a neki put i duže. Noć će takođe biti aktuelna za lov na dnu i bliže obali. Mislim da je uzrok ovakvog ponašanja ribe galama i opsednutost obale od strane ribolovaca, pa se riba bukvalno sklanja na bezbednije odstojanje. Ako jesenja zahlađenja naglo nastupe i potraju duže vreme, babuška će obdanicu provoditi ispod strmih obala koje nisu mnogo posećene, a noćne časove će i dalje provoditi svuda duž obale, a naročito tamo gde su se tokom leta i jeseni  bacale veće količine prihrane. (Slično će se ponašati i šaran.)  

Od polovine novembra i sa drastičnim zahlađenjima i skraćenjima dana, formirana velika jata babuški zaposednuće duboka mesta ispod strmih obala. Tu će se hraniti i dalje dosta aktivno, ali će se vrlo malo kretati unaokolo. Međutim, duže otopljenje (koje je često u ovim poslednjim „nemogućim“ godinama) može im vratiti one navike s početka jeseni. Zbog toga sam već naglasio da bi trebalo biti na vodi češće i isprobati sve logične i nelogične varijante. Ukoliko nismo u toku, vrlo teško ćemo uklopiti sve kockice kako treba.  

ROB ZABLUDE

Osnovno pravilo glasi da kada ribe ima - ona uvek jede! Samo treba ući u štos gde, kada i kako to čini. I ja sam često robovao zabludama, pa sam radio samo „po knjiški“, međutim, neke stvari koje su se desile slučajno, kao i neke koje su se same po sebi nametnule, iako isprva nisam želeo da ih uzmem za ozbiljno, učinile su da počnem da razmišljam drugačije. 

Na primer, činjenicu da su babuške na početku jeseni na površini, „provalio“ sam sasvim slučajno, u doba dok sam bio čuvar-volonter na mojoj vodi. Vozajući se tako čamcem sredinom jezera često sam naletao na ogromna jata krupnih babuški. Pošto sam znao da babuškari tih dana slabo prolaze, uzeo sam jedan teleskopčić i, čisto u naučne svrhe, rešio da isprobam neke varijante. Ubio sam je! 

U novembru iste godine, loveći bandare na debele baštenske gliste u podnožju grebena (8 metara dubine), dobijao sam vrlo često babuške do 1 kg. Proveravao sam ove fazone i narednih godina. Uvek upale! Probajte i vi na vašem jezeru, nećete se pokajati.

Rezime je jasan - ako pratimo prilike na svojoj vodi nećemo imati problema da nađemo ribu. A kako ćemo je upecati? Na plovak, braćo! Potrebno je samo sastaviti odgovarajuće sisteme, pa možemo uspešno odgovoriti zahtevima svake situacije. Da ne bih mnogo mrsio priču, opisivaću montaže onim redosledom kojim sam hronološki tumačio ponašanje jata bbuški od rane jeseni, pa nadalje.  

ROBIN HUD

Situacija br. 1 zahteva daleke i precizne zabačaje. Riba je daleko od obale (minimum 35-40 m), a jedino što vadi stvar je njeno prisustvo u površinskim slojevima - do 1m maksimalno. Ova činjenica nam olakšava posao utoliko što nismo prinuđeni da pravimo nikakve klizeće ili, ne daj bože, dugačke fiksne montaže koje bi otežavale zabacivanje (ja ih zovem pro-tangle montaže). Lovićemo sistemom sa fiksiranim plovkom i olovnim otežanjem ravnomerno raspoređenim na dve trećine dužine sistema, da bismo sprečili mršenje u letu. Plovak mora imati idealnu aerodinamiku. Bez obzira da li lovite meč priborom, ili ne, od srca bih vam preporučio neki loaded-bodied vegler težine preko 10 grama, u zavisnosti od situacije. Talijani su otišli još dalje, pa su na svoje veglere montirali stabilizator, ko na raketama. Jednom takvom strelom sam pecao ko Robin Hud. Mogu vam reći da to čudo leti da čovek ne poveruje. Ima samo jednu manu - na 50 metara od obale je praktično nevidljiv (valjda je urađen u stelt tehnologiji), pa morate promeniti antenu i staviti neku deblju. Ako niste u mogućnosti da nabavite takve plovke, poslužite se nekim modelom oblika (dobre!) kapljice. Pošto se radi sa, u principu, teškim sistemima ne treba preterivati sa tankim strunama. Novi monofili debljine 0,16 mm mogu izdržati silovite zabačaje sistema teškog preko 20 gr.

babuska-plovak

Ako zbog ekstremnih daljina izbačaja moramo da idemo sa manjim prečnikom, poželjno je da se instalira tzv. „šok struna“ veće nosivosti, u dužini od bar prva 2-3 m koja će štititi tanku strunu od pucanja pri naglom opterećenju. Čvorove za nastavljanje strune znate da uvežete. 

Mislim da je jasno da na pedesetak metara hranjenje nije lako izvodljivo, a i pljuskanje po vodi može da uplaši ribu. U ovakvim situacijama ja ga ne praktikujem, a mogu vam reći da nije ni potrebno, jer ako je zabačaj precizan, babuška grize vrlo brzo po padu sistema u vodu. Udice veličine 4 do 8 mamčimo buketom crvića, koricom ili hlebnom ružom, a odličan mamac je i crvena glista, koju postavimo da visi i uvija se.

Zakačenu ribu izvlačimo tako da što manje lupa po površini. Ako se jato uplaši promeniće poziciju, pa ćemo i mi biti prinuđeni na isti postupak. Nekako najbolje bi bilo loviti po bližoj periferiji jata, ali to je moguće samo ako smo u stanju da vizuelno odredimo tačan položaj i veličinu riblje horde. 

Varianta br. 2 tražiće od nas malo više noćnog bludničenja. Ako vaši ukućani imaju razumevanje (tj. vole da hasaju riblje specijalitete) biće još đene-đene. Ako, pak, to nije slučaj, teško ćete ubediti lepšu polovinu da držite sastanak u firmi do 4 ujutru, odeveni u ribolovački kombinezon i rudarske čizme. Ukoliko se, ipak, izborite za slobodno veče u prirodi, znajte da vas čeka fini provod. Jeste malo hladnije, ali komaraca nema. A ne moramo ni daleko da zabacujemo, jer se sve dešava tu - najviše dvadesetak metara od obale. 

Ovaj put će vam trebati i prihrana. Najbolje je pomešati kuvanu pšenicu sa starim hlebom ili prekrupom, uz dodatak neke od proverenih hrana za babušku. Kada nakrmimo, montirajmo neki od sistema za lov plovkom po dnu. Može “lift” ili neki od usidrenih sistema sa pomoćnim olovom                                

Stabilnost sistema je najbitnija, jer vodena i vazdušna strujanja mogu pomerati sistem, a bućkanje je najmanje poželjno u tišini jesenje noći. Apsolvirali smo da se radi na blizu, pa je jasno da nam sada teški plovci nisu potrebni. Težinu sistema podešavamo tako da u svako doba možemo dobaciti u hranjenu zonu, uz malo snažniji zabačaj. Odabrani plovak može biti model koji omogućava postavljanje svetleće ampulice umesto antene.

ampula-plovak

Ampule su (po meni) najrevolucionarnije dostignuće iz oblasti sitnog pribora. Omogućavaju lagan pregled situacija na vodi, bez bečenja očiju, mada se nekad desi da ribe koje se nalaze na površini počnu da skaču na plovak ( i žabe takođe). Međutim brzo ćete ući u štos i nećete reagovati na falš vožnje. 

Pošto se lovi usidrenim montažama, možemo raditi i sa dva plovka. Ova varijanta nam daje mogućnost da probamo da lovimo na različitim daljinama, a i da isprobamo različite mamce, dok ne otkrijemo na šta najbolje ide. Kada vam babuška „utrči“ u hranu, najbolje će biti da izvadimo jedan štap, jer ćemo s dva samo komplikovati situaciju. Ako babuška naglo prestane da radi, možemo očekivati vrlo blizak susret sa njenim debljim i brkatijim rođom, pa bi valjalo imati spremljen i jedan jači komplet za Njega.    

Paleta mamaca za noćni ribolov ista je kao i za površinski, s tim što dodajemo i žito i kukoricu (šećerac), ne bi li se domogli rođe. Ulovljenu ribu je najbolje držati u čuvarci s obručima, koju treba potopiti ispod vodene površine, da ne bi pljuskanjem pravile belaj. Ako nas mrzi da ih posle ispetljavamo iz mežice, najbolje ih je odmah po skidanju sa udice usmrtiti i stavljati u mrežastu vrećicu. Obavezno je dobro i slojevito se obući i poneti čuturu „istine“ i termos sa čajem ili kafom.  

Nakon tačke na kraju prethodnog pasusa, selimo se u malo turobnije predele. Zapravo, predeli su isti, ali jaki noćni mrazevi i nakit od inja i niskih oblaka čini ih znatno manje pastoralnim od prethodnih. Pozno jesenja-zimska varijanta isključuje bilo kakav lov po plićacima, a noćni ne bih preporučio ni najcrnjem neprijatelju.

Ruku na srce, znam čoveka koji je odrađivao noć na  -5 i hvatao kapitalne šarane u gluvo doba – ali hvala lepo, bez mene, molim!  Sve što nam treba dotle možemo da izoremo „po danu i jarkome suncu“.

Lov po strmim obalama i samom dnu je klasična novembarsko-decembarska varijanta.  Babuška, s većinom ostalih ciprinida, polako usporava metabolizam, povlači se na dublja mesta. I dalje jede, ali se sve manje kreće. Čim je tako, onaj ko mora više da se kreće je veseli ribolovac. Prinuđen je da tumara po gudurama svoje omiljene bare i traži zlatni rudnik. Naravno, neće ga tražiti naslepo. Prvo će obići osunčane surduke, ili one zaklonjene od vetra, ili one gde postoji neki izvor makar za nijansu toplije vode, bilo prirodni, bilo veštački. Naići će naš kolega tu na svakojaka čuda, sve u potrazi za bakicom nasušnom. Krupne crvenperke, bodorke, debele deverike, a možda i šarane sa jarko crvenim, zimskim „rukavicama“ na perajima, možda će skrenuti našeg junaka sa  pravog puta. Ma, nema veze. Upoznavanje vode na ovaj način jako je korisno jer je, ukoliko mesto bude pažljivo tretirano, velika je verovatnoća daćemo iste vrste nalaziti još godinama, u isto vreme i na istom mestu.

Osnovni faktori uspeha su pažljiv pristup i vrlo fini pribor. Ovo se naročito odnosi na veličinu plovka, udice i debljinu strune. Pravilo je da se u zimskom lovu, a za ulove istog gabarita, koristi za numeru ili dve lakši pribor, zbog toga što je riba u principu tromija, kako na jelu tako i na udici, usled pada metaboličkih funkcija u vodi sa niskom temperaurom. 

Plovci što manje nosivosti, ukoliko nam vetar dozvoli, što izduženije forme, sa maksimalno izbalansiranim zbijenim olovnim otežanjem (da što pre dosegnu dno!) predstavljaju jedini pravi izbor. Ako su uslovi vetroviti, posegnimo za “bucmastim” plovcima, ili bodied veglerima što manje nosivosti. Monofil prečnika 0,14 mm trebalo bi da zadovolji sve situacije sa babuškom u glavnoj ulozi. Desi li se da se u rad uključi i šaran, bićemo prinuđeni da pojačamo strune. Isto važi i ako babušku otkrijemo na terenu bogatom zakačaljkama.

U svakom slučaju, idemo na najtanju moguću varijantu, čak i po cenu da poneku ribu izgubimo. Kompenzacija će doći u vidu mnogo češćih udaraca. Možemo pokušati da za predvez iskoristimo ultra tanku pletenicu. Ona nam omogućava da lovimo sa debljom osnovnom strunom, pa smo kadri da se izborimo i sa većim šaranom. Uz to, pletenica je vrlo mekana i riba je uzima bez podozrenja.  Napomenuću da monofilne strune koje se koriste u zimskom ribolovu na klizeći plovak, moraju biti meke i istegljive iz razumljivih razloga. Sa krutom strunom na mrazu od uživanja nema ništa. Struna će uz to mnogo lakše pucati. Znači, samo soft strune su spas!

Na lepu strunicu treba vezati lepu udičicu. Ona mora biti lagana, čvrsta i veoma oštra. Veličinu diktira veličina mamca. Za svaki od 5-6 vrsta mamaca kod kuće predvežimo po 5 odgovarajućih udica i držimo ih u kutiji. Kada menjamo mamac promenimo i udicu - jes da je posao malo veći, ali se isplati.      

Pokušajmo i sa velikim i sa malim mamcima. U ledenoj vodi ovi drugi su često efikasniji i nije redak slučaj da na njih dođe i kapitalac. Obavezno isprobati i koktele: crv-glista, glista-čaura i sl. Brže ćemo doći do pravog mamca, a možda baš i oni daju dobitnu kombinaciju tog dana. Čaura (kaster) bi trebala da se što češće nađe na udici, jer ona svojom malom težinom omogućava ribi da uz minimalan napor „ušmrkne“ udicu sa mamcem.                            

Ko i u prethodnom slučaju, i ovde se prihranjivanje podrazumeva. Hranimo „jakom“ zimskom hranom, strogo vodeći računa da ne preteramo. Pre ribolova treba baciti na mesto pecanja nekoliko kuglica veličine oraha. Kugle moraju biti nešto tvrđe i možemo ih otežati malim kamenom (lovimo na dubini preko 6 m), da bi što pre stigle na dno. (Prskalice bi ovde bile od velike koristi, ali su praktično neupotrebljive, jer bi ih vodena struja odnela ko zna gde.) U zavisnosti od toga kako riba radi, prihranjivati u ritmu sa po jednom-dve kuglice. Udica sa mamcem mora ležati pri samom dnu. Ako nam dosezanje dna predstavlja problem, bićemo prinuđeni da radimo klizećim plovkom.         

Znači, stigli smo do dna i čekamo ugriz. Pošto lovimo „uspavane lepotice“ moramo odgovoriti pravovremenom kontrom na svaki sumnjiviji pokret plovka. Ako smo „naboli“ dobro mesto i pravilno prihranili, dole će biti jako mnogo riba koje će se komešati za mamcem. To će proizvesti čitav niz lažnih trzaja, koje moramo prepoznati i uzdržati se od kontre. U principu, pravi udarac je lagan - ali plovak mora bar malo da potone! Tada kontrirajte i neće biti problema.

Zakačenu babušku treba, dok se ne snađe, podići iz jata i zatim bez mnogo rituala izvlačiti napolje, pri čemu će mali meredov dobro doći. Uhvaćene primerke koje nameravamo da nosimo kući, ne moramo stavljati u vodu. Niska temperatura vazduha održaće ih u životu (makar poluhibernisane i na suvom). Dešavalo mi se da kada dođem iz zimskog lova ostavim ribu za koju sam mislio da je uginula i izađem napolje, da bih, kada se vratim zatekao preplašene goste i domaćine koji ne veruju kako i riba može da vaskrsne.  

ETIČKA POUKA

Eto, lepi moji - za plovkaroše nema zime ni zimi. Uvek se nađe nešto da zagreje dušu. Izađite na vodu - makar i u šetnju, zabacite udicu i čekajte... Nešto će se već desiti. Izbegavajte preterane avanture, dobro se obucite, ponesite nešto toplo za piće i čuturu sa prizorima iz života bogova i ljudi. Čuvajte su kupanja i vodite računa gde sedate. Zdravlje se teško može vratiti. 

Etička pouka će ovog puta zvučati nešto drugačije: slobodno izlovljavajte babušku! Možda tako stvorite metar prostora za našu autohtonu ribu. Nosite i jedite! I vi, i komšije i kolege s posla. Ionako joj ne možemo ništa.

Đorđe Stanić

Postoje autori čiji su tekstovi univerzalni, uvek aktuelni, bilo kada da su napisani. Ovo je  upravo takav. S jednom napomenom: kada je pisan bilo je babuške ko plave, danas ni nje više toliko nema – jer je ukusna hrana a Srbija je u međuvremenu ušla u tranziciju pa je  “korov” postao delikates - op. D.J.

Lajkuj nas na Facebook-u