Mnogi od iskusnijih takmičara verovatno će se samo nasmešiti čitajući ovaj tekst, ali njegova svrha je upoznavanje najmlađih (što po godinama, što po ribolovačkom stažu) s nekim od elemenata takmičarske taktike. Neka to bude samo osnova koju će svojim iskustvom dograđivati, jer takmičarska veština, kao i pecanje uopšte, podrazumeva da to godinama dolazi samo od sebe, bilo da se aktivno takmičite bilo da pecate za sopstvenu dušu na nekom kanalu.

Jedna od važnijih osobina svakog takmičara, ekipe i njenog vođe, svakako je i odabir prave dobitne taktike lova. Pod tim podrazumevamo dobru procenu i usklađenost pribora, hrane za primamljivanje, mamaca i načina lova, iliti tehnike pecanja, kao i još niz drugih sitnica, što sve treba da dovede do što boljeg plasmana ili - do pobede!

Kada takmičar sedne na mesto neophodno je da već ima određene informacije o vodi i vrstama riba u njoj, a to se, ukoliko ranije nije bio na toj vodi, sazna kroz priču pre početka takmičenja, uz čašicu i doručak, od onih koji su tu pecali ranije, ili od samih domaćina. Međutim, tu treba biti veoma oprezan jer se često namerno (!) plasiraju sasvim druge priče, kako bi se zavarali potencijalni konkurenti, pa se može desiti da totalno promašite i ribu i način ribolova.

Znači, treba saznati koja riba preovladava, na kojoj udaljenosti tj. gde najbolje jede i gde se najlakše primami i zadržava. Sve je ovo lako reći, ali nije lako izvesti! Treba posmatrati domaćine, pogotovo ukoliko imate prilike za trening. Tada je veoma važna uloga vođe ekipe, jer dok takmičari pokušavaju da, oslanjajući se na vlastito iskustvo i prethodno dobijene kakve-takve informacije, upoznaju vodu, vođa njihove ekipe može da odšeta do domaćih takmičara (ili do onih koji provereno imaju veliko iskustvo na toj vodi) i da ih “snimi”. Ukoliko se na takmičenje stiže u poslednji čas, ribolovcu ne preostaje ništa drugo nego da pažljivo posmatra šta rade (a još više šta skrivaju) takmičari u njegovoj neposrednoj blizini, da osmotri koji pribor spremaju i sve ono što može ukazati na način ribolova za koji su se opredelili (vrsta štapa i izbor tehnike ribolova, dužina petljaša, veličina plovka, raspored olovaca...).

PRVI KORACI

Po dolasku na žrebom određenu poziciju na takmičarskoj pisti i raspremanju pribora, potrebno je prvo izmeriti dubinu i pronaći najbolja mesta za ribolov. Po pravilu to je banak ili mesto gde se dno “prelama” ka dubini u vidu stepenika. Treba potražiti i mesto gde nema podvodnog rastinja ili nekakvih drugih prepreka na dnu koje bi ometale ribolov (stalna kačenja) ili na tekućoj vodi nesmetan prolaz sistema celom dužinom takmičarskog mesta.

Vrstu hrane odabiremo prema vrsti ribe koja (prema proceni ili iz saznanja stečenog tokom ranijih iskustava na toj vodi) pobeđuje i najviše je tu ima. Tvrdoća i količina hrane za primamljivanje zavise od tog da li je voda tekuća ili stajaća. Na tekućoj vodi treba bacati više hrane i tvrđe je zamesiti, a na stajaćoj vodi, po pravilu, najčešće je potrebno manje hrane. No, sve zavisi od toga koliko je ta voda bogata ribom, jer ako se baci previše hrane a ima malo ribe - riba se najede i ode, ili prestane da uzima mamac i ostajemo bez ulova. Obrnuto, ako ima mnogo ribe a bacamo nedovoljno hrane riba napušta našu poziciju i odlazi kod komšije koji je bacio dovoljno hrane da zadrži “svoju” ribu, ali i da privuče “našu”.

Kod hranjenja treba proceniti i ritam i količinu hane koja se dodaje da bi se riba zadržala ispred takmičara. Ali i tu se može desiti da učestalo prihranjivanje i nije potrebno, već samo relativno obilno hranjenje na samom početku takmičenja. U takvim situacijama prihranjivanjem ćemo samo uznemiriti ribu i ulov će izostati dok će ribu dobijati takmičari koji ne dohranjuju. Iskustvo, odnosno dobro poznavanje “navika” riba, na određenoj vodi je u takvim slučajevima od presudne važnosti! Kod hrane treba voditi računa i o njenoj granulaciji jer krupnozrna hrana po pravilu primamljuje i krupniju ribu - ali ređe, pa i tu treba znati proceniti šta je efikasnije - češći ulovi sitnije ribe ili ređi ulovi krupne.     

Upravo za dobru procenu te vrste neophodna je pomoć iskusnog vođe ekipe. Budući da je takmičar maksimalno skoncentrisan na lov i tek krajičkom oka prati šta rade njegovi konkurenti (sa leve i desne strane), vođa ekipe treba da sistematskim beleženjem ulova najžešćih konkurenata svog takmičara zaključi za šta da se on opredeli - za sitnu ili krupnu ribu? Isto tako način hranjenja zavisi od toga gde toga dana riba uzima hranu - na dnu, u pokretu, u “međuvodi” ili blizu površine. Sve to zahteva poseban način bacanja hrane. Zato je potrebno za vreme takmičenja pratiti šta drugi (oni koji love više od ostalih) rade i, ponovo naglašavam, to je zadatak (!) vođe ekipe ali i iskusan takmičar može dosta toga da uoči i sam.

Takođe se može desiti, naročito na tekućoj vodi, da riba odjednom stane. Šta se desilo? Takmičar koji se nalazi pored vas uzvodno bacio je malo više crvića ili njihovih čaura koje je, pošto lagano tonu, struja ponela i preko vašeg mesta i tako, nizvodno, za sobom povukla i “vašu” ribu. Nije korektno od njega, ali i to je sastavni deo takmičarske “igre” - ako ne možeš da ga pobediš, a ti bar onemogući svog komšiju da bude bolji od tebe! Ovakav “ferplej” svakako utiče i na takmičarski ugled pristalica ovakvih pristupa u borbi za što bolji plasman, pa procenite do čega vam je više stalo, ali iskustvo nedvosmisleno pokazuje da je često i to jedan od načina da se, legalno, omete suparnik - i pobedi!

DUGO, DUŽE, NAJDUŽE

Što se tiče dužine štapa, zna se da je uvek bolje biti bar malo duži od suseda. Ali i tu su često prisutne raznorazne smicalice: sačekate da komšije izbacaju na određenu dužinu svu hranu, dok ih “pratite” bacajući na istu dužinu - ali manje količine (kugle) hrane, i kada oni završe hranjenje, vi onda, pred sam kraj vremena predviđenog za hranjenje veći deo vaše teške hrane (za dno) bacite metar ili još dalje od njih i lovite dužim štapom. To vam, naročito na većim vodama sa manje ribe, garantuje bolji rezultat jer je vašim suparnicima teško da naknadno pomere ribu a i prema propozicijama takmičenja, ne smeju da dodatno bace veće količine hrane.

Da bi zavarali svoje protivnike pojedini takmičari kod pecanja štekom koriste “prolunge” (dodaci u vidu segmenata koji se, naknadno, od dole nadodaju na štek, kako bi se povećala njegova dužina). Umesto standardnih, oni koriste prolunge različitih dužina tako da vođa ekipe ili selektor reprezentacije treba da je veoma iskusan, kako bi tačno procenio na kojoj daljini takmičar iz konkurentske ekipe peca.

I kod običnih štapova petljaša proizvode se modeli sa po pola metra razlike u dužini, tako da vam se učini da neko lovi sa štapom od 4 m, a u stvari koristi takmičarac od 4,5 m, što je zajedno sa strunom bar jedan metar više od onoga što se u prvi mah čini, a to u ribolovu “na blizu” puno znači.

SELEKCIJA RIBE

Jedna od veština je odvojiti krupnije primerke ribe iste vrste. To je naročito važno kada na takmičenju ima dosta ribe (brojčano), jer se tada traže veći primerci, koji će na kraju prevagnuti. Krupniju ribu dobijate (obično) stavljanjem težeg sistema, malo veće udice i debljeg predveza, ko i stavljanjem većeg mamca, dva i više crvića, ili kombinacijom crvić i larva, ili više larvi, čime izbegavate sitniju ribu.

Na vodama gde znamo da je ulov nesiguran i oskudan, i da nam se može desiti da završimo bez ribe, ili tek sa samo ponekoliko ulovljenih ribica, treba pre početka pažljivo pogledati pored obale i uz sam kraj ili uz trsku i ševar nakon bacanja glavne mase hrane treba pokušati odmah na početku pecanja uloviti koju sunčanicu, bodorčicu ili grgeča, i time odmah obezbediti da ne budete bez ulova.

Jednom je na Svetskom prvenstvu za žene u Solnoku na Tisi reprezentacija Italije na samom startu bacila “lake” hrane za kedere u tolikoj količini da su kompletno obojile u “belo” i zamutile pistu celom dužinom, i u širini od oko 3 m. Takmičari koji su želeli da love kedera nisu mogli da ga “nameste” na svoju hranu na jedno mesto i postignu ritam, jer je keder bi rasut po celoj stazi. Italijanke su se odmah opredelile za pecanje krupne ribe i postale prvakinje sveta!

Reprezentativci iz Engleske uvek kriju mamac koji stavljaju na udicu i to rade sa šakama skrivenim između nogu i odmah po stavljanju mamca sistem vrlo brzo zabacuju. Kao selektor reprezentacije nikada nisam uspeo da vidim mamac koji stavljaju na udicu, iako sam imao i moćnu “optiku” uz pomoć koje sam bez problema drugima video i udicu. Ali Englezi su uvek lovili najkrupniju ribu, ali nikada im niko nije, za vreme takmičenja, video mamac kojim love!    

Kod nas je karakteristično pecanje takozvane ljolje na Skadarskom jezeru. Te ribe teže 10-150 grama i svi koji love lakšim sistemom na crviće uhvate brojčano mnogo, ali redovno gube! Krupna ljolja se odabire (odvaja) stavljanjem na udicu pola ili čak celog zrna kukuruza šećerca, što mnogi ne znaju pa budu slabije plasirani uprkos vrlo aktivnom pecanju i čak dobrom ritmu.

KOMFOR

Važno je i da kada sednete na mesto imate dobru stolicu na kojoj ćete se osećati sigurno i bez naprezanja. Tako ćete skoncentrisanije, sigurnije, preciznije i lakše baratati priborom.

Sve su ovo samo neka od važnijih pravila, koja se stiču dugogodišnjim iskustvom, ali ima ih još dosta, koje nisam pomenuo. Uostalom, svaki takmičar ih uči i stiče sam i često misli da su samo njegova “tajna”.

Brane Čordić