Ranom zorom, 19. jula, krećemo ka Mantovi (Italija), gde se 24. i 25. jula održalo svetsko prvenstvo u lovu ribe udicom na plovak, za 3 mlađe kategorije (do 14, 18 i 22. godine). Imali smo predstavnike u dve starije: do 18, u sastavu Milan Nenadović, Aleksa Ilić, Jovan Dabižljević, Igor Gavrić i Milan Tošić na čelu sa selektorom Sinišom Dražićem i trenerom Milanom Virijevićem; do 22, u sastavu Marko Roksić, Igor Sekulić, Predrag Dugajlić, Vladimir Pajić, Vukašin Dimić sa selektorom Milanom Sekulićem, trenerom Duškom Kovačevićem i pratiocem Dušanom Lazićem, a ispred saveza za obe ekipe je išao Mlađa Nenadović.
Na put se krenulo sa saznanjem da se lovi sitna riba laganim i finim sistemima na skraćeni štek, mada postoji mogućnost da se pojavi i po koja krupna, tzv. bonus riba. Prvi dan smo stigli na vodu i veoma se obradovali, jer je kanal na kome se peca bio gotovo identičan nama veoma poznatom kanalu DTD u Novom Sadu. Počeli smo da pecamo i svima se javljala sitna riba, dok se u jednom trenutku jednom od takmičara kači krupna riba. Gle čuda - brka (somče) 600-700g! Za sledeći trening dva takmičara prevezuju grublje sisteme da bi lovili ciljano krupnu ribu, dok trojica ostaju na sitnoj. Počeli smo da dobijamo sve više krupne ribe (babuške, šarani, somovi i krupne deverike), pa smo se svi opredelili da je lovimo i da krenemo na put do medalje. Po stazi polako počinje da se priča kako Srbija hvata jako lepo krupnu ribu i da se polako izdvaja ispred ostatka sveta…
Osvanulo je jutro 24. jula - dan velikog finala. Opredelili smo se samo za krupnu ribu, rizikujući dosta, ali smo bili dovoljno sigurni u to što radimo da bi išta menjali. Izvlačimo pozicije i ne možemo da se požalimo, jer su bile solidne. Uzdignute glave, sa dosta samopouzdanja, krećemo na “radna mesta”. Dugajlić A10, Sekulić B19, Dimić C14, Roksić D5. Na samom startu, preko motorole se čuje da svi, osim Marka u D sektoru, imaju ribu i da se penju na visoka mesta po sektorima. Tako je bilo do samog kraja: Dugajlić osvaja prvo mesto u A sektoru sa 7520g što je i najbolji rezultat prvog takmičarskog dana, Sekulić u B takođe prvo mesto sa 4730 g, ja u C sektoru drugo mesto sa 3490g i Roksić u D zauzima šesto mesto sa 3060g. Sa 10 sektorskih plasmana reprezentacija Srbije probija se na prvo mesto, ispred reprezentacija Engleske, Holandije i Francuske, koje su napravile po 12 sektorskih plasmana, Slovenije 14 i Italijana koji prave 15 sektorskih. Te reprezentacije su bile konkurenti za osvajanje jedne od medalja na kraju ovog prvenstva, jer su se izdvojile ispred ostalih. Neizmerna radost i samopouzdanje ulazi u naše redove, ali ne smemo prerano da se nadamo jer je odrađeno tek pola posla…
Predstavnici reprezentacija odlaze na izvlačenje mesta i sektora za sledeći dan takmičenja. Da li pukom slučajnošću, ili je nešto drugo bilo u pitanju, prvih 5 reprezentacija se smešta u jedan podsektor da se lavovski bori, dok u drugi podsektor odlaze usamljeni Italijani, sa reprezentacijama koje su relativno slabije pecale prvog dana. Šta je tačno stajalo iza toga ne bih sada dublje analizirao.
Drugi dan takmičenja se budimo spremni da svoju zemlju obradujemo medaljom. Javlja se čuveni srpski inat zbog smeštanja naše reprezentacije u najtežu moguću konkurenciju, gde samo najbolji pobeđuju! Mesta u sektoru koja smo dobili su: ja A10, Roksić B2, Sekulić C7 I Dugajlić D16. Pajić staje iza Sekulića da mu pomogne i proprati sektor, kao i Lazić iza mene, a Dule Master i Milan su se podelili na po dvojicu. Počinje takmičenje i od samog starta se kao i prvog dana odvajamo ispred ostalih, osim Dugajlića koji u tom čuvenom D sektoru, gde smo imali problema i prvog dana, zaostaje za protivnicima. Dule Master i Milan se dogovaraju da Dule ode iza Dugajlića i da ostane sa njim do samog kraja, da bi se izvuklo što je više moguće, a Milan ostaje sa nama trojicom.
Na polovini takmičenja Marku, Igoru i meni staje riba, a i Peđa se ne popravlja. Postepeno ulazi nervoza u naše redove jer nam medalja polako izmiče, a bila nam je tako blizu. Ipak, nekako ostajemo hladne glave i maksimalno koncentrisani na pecanje, a ne na ono što se trenutno dešava oko nas, jer smo na gotovo svim treninzima imali najviše ribe u poslednjih pola sata pecanja.
Tako je bilo i sad! Pojavljuje se ta čudesna riba, DEVERIKA, kod sve četvorice, i to u poslednji čas! Svi prestižemo jednog po jednog protivnika. Kraj takmičenja i počinje merenje, sve je gotovo. Vaga izriče konačnu odluku ko je pobednik a ko pokojnik. Malo neverice vlada u našim redovima jer smo tu blizu medalje, ali nismo sigurni šta smo tačno uradili. Na kraju sve je prošlo bolje od očekivanog: ja u A osvajam prvo mesto sa 4790g, Marko u B četvrto mesto sa 3350g, kao i Igor u C sa 3140g, a Peđa u D se izvlači na šesto mesto sa 1910g. Medalja je tu, ne ona najsjajnija ali je nama srebrna sijala kao zlato! Druga svetska medalja za Srbiju u ovoj kategoriji! Italija je jako dobro otpecala i napravila svega 7 negativnih drugog dana i sa 22 negativna u oba dana postal prvak sveta, na šta je i žreb "malo" uticao.
Na kraju Italija zauzima prvo mesto sa 22 negativna, drugo mesto Srbija sa 25 negativnih, a treće mesto Engleska takođje sa 25 negativnih, ali sa slabijom kilažom od Srbije.
Nekoliko trenutaka kasnije stiže još jedna sjajna vest za sve nas, a pogotovo za mene. Osvajam treće mesto u ukupnom plasmanu u pojedinačnoj konkurenciji sa 3 negativna, iza Engleza i Holanđanina koji su imali takođe 3 negativna, ali malo jaču kilažu. Svi moji snovi se ostvaruju, jer se penjem na tron u pojedinačnoj konkurenciji, a u ekipnoj smo vicešampioni sveta.
Mlađa reprezentacija je zauzela 9. mesto u ukupnom plasmanu. Mogli su čak i do medalje jer im je jako malo falilo, ali nisu imali, na žalost, dovoljno sreće.
Na kraju ove lepe bajke za sve nas, naglasio bih da je atmosfera u reprezentaciji bila fenomenalna, svi smo radili kao jedan i dostojno branili zastavu i grb naše zemlje svim srcem! Zahvalio bih se momcima koji su pomogli u ostvarenju kako mojih tako i njihovih snova. Svaka čast Marku, Igoru, Peđi, Vladi i Duletu! Takođe bih se zahvalio Milanu i Duletu Masteru, jer bez njih ova medalja ne bi bila moguća. Sve vreme su bili uz nas - i kad smo se smejali i kad je bilo najteže. Sve su proživljavali sa nama, ispunjavali su sve naše zahteve i, pre svega, verovali su u nas!
Za Trofej: Vukašin Dimić
