Pored ostalih zahteva, moderan stacionarni čekrk za sportski ribolov mora ispunjavati i ovaj, ne baš najvažniji uslov - dug hitac. Za razliku od multiplikatora čija se špulna okreće pa nije važno koliko ima strune na njoj, kod mašinica je puna špulna imperativ za dugačak izbačaj. Bilo da zabacujete lagani plovak ili fider hranilicu, olovo i boilu ili varalicu, uvek je bolje ako možete dalje dobaciti. Naravno da riba nije uvek na krajnjem dometu, ali uvek ne znači nikad – ponekad je baš tamo daleko. Stoga se proizvođači dovijaju kako znaju i umeju da bi konstrusali čekrk koji daleko lansira mamac. Pa hajde da vidimo jednom za svagda ko daje najbolje namotaje.
Puna špulna (ne prepuna!), tanja struna i teži teret – dalji izbačaj. Poliran obod špilne – još malo duži hitac. ARC špulna (Shimano) ili ABS špulna (Daiwa) – još za „zeru“ duži. Ali najduži hitac postiže što duža i što plića špulna, tzv. "Long Cast"! I fino složena (unakrsno namotana) struna.
O istorijatu i raznim tipovima sistema za slaganje strune pisao sam više puta, imate u sekciji pribor više tekstova o tome. Zato se sada neću zadržavati na sistemima, jer o lokomotivama, krivajama i krstastim zavojnicama možete čitati u tekstu klikom na plavi link. Ovde ćemo se zadržati na dva sistema koji su danas u najširoj upotrebi – primenjuju ih svi proizvođači.
Nekada su skoro sve mašinice bile jake, neravnomerno su kočile i loše slagale (sa izuzetkom Mitchella serije 300), bez obzira koji sistem slaganja da su imale. Ali početkom devedesetih godina prošlog veka Shimano je lansirao beskrajni vijak – Worm Shaft. Sledila ga je Daiwa, a ubrzo i svi ostali. Tek po koja mašinica najniže, eventualno niže srednje klase, nije imala beskrajni vijak. Mašinice najviše, visoke i srednje klase su uvek imale beskonačni vijak. Nisu bile trajne koliko starije, ali su neuporedivo bolje kočile i finije slagale. Na slikama Stella FD - beskrajni vijak i savršeno složena struna.
Međutim, početkom ovog veka, Daiwa je lansirala seruju Real Four mašinica – bez beskrajnog vijka?! Certate, Exist, Morethan Branzino i silni klonovi kao Steez, Bradia... plus sve Daiwe srednje i niže klase, pa čak i morska dika Saltiga, imaju isto ono što i mašinice 70-ih i 80-ih godina 20. veka – jedan mali zupčanik na glavnom vratilu pogonskog zupčanika, uparem sa malo većim „oscilujućim“ zupčanikom sa bradavicom, koja je klizeći po „S“ žljebu klizača dizala i spuštala špulnu. Novitet je praktično bio S oblik žljeba (iako je S klizač imao još DAM na seriji Quick Royal MDS, ali ne i zupčasti par, nego krivaju lokomotive). S hod je trebalo da smanji broj namotaja pri donjem i gornjem rubu špulne, i istovremeno da popuni sredinu špulne namotajima. Ali i da namotaji budu unakrsni, jer su sve češće koristile pletenice, da bi se eliminasalo međusobno usecanje susednih namotaja i mršenje. Na slikama: unutrašnjost Daiwe Bradie i Daiwa Ceratate slaganje strune.
Daiwa je taj sistem usavršila, tako da se postiže fino slaganje – ali ne i skroz idealno. Ipak je „struk“ špulne malo „usukan“ (neznatan manjak namotaja), a na krajevima špulne je malo više namotvala. Jednostavno, fizički je nemoguće da špulna uspori hod gore-dole kada je vođica oko sredine, da bi se namotaji oko sredine više namotavali. Kada je bradavica oko položaja 12 sati klizač brže gura osovinu špulne (manjak namotaja oko sredine špulne), oko 3 sata najsporije (višak namotaja u gornjem delu špulne), oko 6 sati ponovo ubrza (manjak oko sredine), oko 9 opet uspori (višak oko donjeg ruba špulne)... Kretanje klizača nije kontinualno, ali je kod Daiwe relativno ujednačeno i zaslužuje sve čestitke, jer je teško na ovaj način pretvoriti obrtno kretanje u pravolinijsko.
Kod beskrajnog vijka toga nema – namotaji su svuda ravnomerni, jer se klizač po žljebu vijka pomera ujednačeno, i dok se penje i dok se spušta. Naravno, ako je precizno konstruisan. Ako nije sve tačno proračunato ni beskrajni vijak ne mota idealno. Najbolji primer je Abu Suveren kod kojeg beskrajni vijak pravi brojne bregove od viška namotaja, ili doline - usled manjka.
Šta je Daiwa želela da postigne odlučnim iskorakom – unazad, ja ne znam tačno. Verovatno da što više pojednostavi sklopove, pojeftini izradu i poveća kompatibilnost delova za što više serija i modele. A možda je taj sistem i jači (ili bar trajniji) od beskrajnog vijka? Šta je Daiwa želela da postigne znaju njihovi inženjeri i menadžeri, tek mnogi su počeli da ih kopiraju, tako da je sada sve više mašinica sa tim zupčanicima a sve manje sa beskrajnim vijkom.
Međutim, skoro sve mašinice Daiwa Real Four solidno slažu, a sve imaju prenosni odnos 4,8:1 i – kratke špulne! Eto, ABS konusni oblik špulne (šira napred, uža nazad), poliranje i zakošavanje oboda zbog manjeg trenja trebalo je da omogući duže izbačaje, ali šta to sve vredi kad su špulne postale kraće i dublje (da bi se povećao kapacitet). Praktično, da bi se prudužio hod trebalo bi drastično pevaćati prečnik zupčanika sa bradavicom (a to onda komplikuje ionako složeno kretanje i usaglašavanje s drugačijim brojem obrtaja). Uporedite dužine špulne Daiwa sa početka 90-ih sa sadašnjim modelima pa se uverite koliko su se špulne skratile. A nekada su se dičili upravo Long i Super Long špulnama – i beskrajnim vijkom. Na slikama Daiwa Steez - jednostavna unutrašnjost i lepo složena struna, ali kratka špulna.
Shimano, srećom, nije odustao od Worma Shafta, sve najbolje mašinice najviše, visoke i srednje klase i dalje imaju Worm Shaft, to jest beskrajni vijak. Samo mašinice niže srednje i najniže klase nemaju beskonačni vijak, nego sistem za dodatnim zupčanicima. Ali avaj – slaganje strune je (za Shimano merila) prava tuga.
Stoga su i lansirali modele sa „četvrtastim“ zupčanikom, ali opet isto (na slici mali Saros F 1000). Pogledajte tek taj komplikovani oblik klizača koji, "jadan", mora po kvadratu da se zlopati.
Onda su na većim modelima Saros F (modeli za USA) napravili ovakav Slow Oscillation sistem za slaganje – ubacili su još jedan dodatni par zupčanika da uspori hod špulne, i konstruisali žljeb specifičnog oblika, po kome kliže bradavica oblika a la Vankel rotacioni klip kod legendarnog NSU Ro 80 automobila. I – ništa – pogledajte kako slaže! No, valjda je za Amere to o kej – oni ne čitaju Trofej! Uostalom, Shimano Saros košta svega 125 dolara, a koliko para...
Ali šta reći na ovo?! Eto, to je Abu Garcia Revo, modeli Premier i Neos. Samo taj Revo Premier košta 250 dolara (duplo više nego Shimano Saros F, a Revo Neos čak 350 evra – a pogledajte kako slaže! Istina, oni su skupi zbog...
Ali o nano materijalima i tim mašinicama možda drugom prilikom – iako ne znam ko će dati tolike novce za mašinicu koja toliko košta a tako slaže?! Ovde ću radije da vam malo pojasnim čija je „zasluga“ za takvo slaganje. Pogledajte jednodelni korpus i zupčanike. Možda ne vidite najbolje, ali i Revo Premier i Revo Neos imaju sistem slaganja a la Daiwa Real Four. Ali jednostavne Daiwe nemaju dodatni zupčasti par, a Abu Garcia Revo (oba modela) imaju – ko Shimano Saros. Slow Oscillation to nazivaju i u Abu-u i u Shimanu. Imaju dva zupčanika više i sporije oscilovanje – a lošije slažu nego Daiwe?! Taj dodatni par zupčanika se nalazi ispod, možete jedan videti ukoliko pažljivo pogledate – slično kao kod Sarosa. Sklop Abu Garcia Revo Premier i posledica - loše složena struna na Revo Neos.
Abu je (po meni - možda grešim) opet „sneo jaje“, ko sa modelom Suveren. Jer i Suveren je nudio revolucionarno rešenje: specifično kućište i beskrajni vijak provučen kroz pinion – a užasno loše slagao. No, Abu je oduvek malo brljavio sa slaganjem. Čak i svi stari modeli – od Cardinala 77 do Suverena - loše su slagali, bilo koji sistem da su imali: lokomotivu, krivaju, krstastu zavojnicu, beskrajni vijak. Ali oni su bili iz Švedske ili iz Japana, a Revo modeli su iz...
Sve u svemu, Daiwe solidno slažu. Ali svi lažu kada tvrde da beskrajni vijak nije bolji. Uostalom, sigurno je tiši i tečnije radi, jer ima manje sklopova i zupčastih parova. A to nije zanemarljivo, jer je ukupno trenje manje. Plus, beskrajni vijak omogućava duži hod osovine i dužu špulnu, a to je jedan od ciljeva moderne stacionarne mašinice, zar ne? Da se dalje zabacuje.
Recimo, maleni i skupi Revo Neos ili Daiwa Steez služe za fino varaličarenje. Tanke strune ištu perfektno slaganje da bi se daleko lansiralo malo i lako Ružno Pače. Ali kako izbaciti takvo Pače, ili neki Worm na Weedles udici bez otežanja za basa, dovoljno daleko - kad špulna nije Long Cast? Izuzetak je Saltiga. Ali je, bre, ona za more. A tamo se ili peca s broda vertikalno džigujući teškim pilkerima, ili šlepa vobler troling tehnikom – ne zabacuje se!
Mislim da slike bolje svedoče nego moje analize. Stoga pogledajte i razmislite šta vam tačno treba. Ali bilo kako i bilo šta da pecate, plovkom belu Shimano Twin Powerom sa zadnjom kočnicom, ili dubinkom šarana Daiwa Basiom, uvek ćete beskrajnim vijkom bolje složiti i dalje zabaciti. Znaju to svi, znate i Vi, a znaju i u Daiwi!
Bilo da je pištolj ili puška, top ili haubica, veći domet nikad nije na odmet. Stoga ni Long Cast špulna ne može biti zaboravljena - iako je trenutno zapostavljena. No, videćemo koliko još dugo... Nema te ARC ili ABS špulne koja može nadoknati ono što se izgubi ako nije Long Cast, ako je kratka i duboka. Ali da bi bila dugačka špulna potrebna je i dugačka osovina. A nju može pomerati jedino beskrajni vijak. Long Cast i Worm Shaft su dokazano najbolja kombinacija za dugačke izbačaje. Od toga jedino multiplikator dalje izbacuje. Ali samo beskrajni vijak daje savršene namotaje! Stoga i multiplikatori imaju beskrajni vijak za fino unakrsno slaganje. Na slikama: bilo mali slatkovodni, bilo veći za more, svaki kvaltetniji multiplikator bilo kog tipa ima beskrajni vijak. Penn, Abu, Shimano, Daiwa... svi ga ugrađuju.
Zaključak, jednom za svagda: beskrajni vijak daje najbolje namotaje!
Dragan Jovanov Glod
Zabranjeno je kopiranje i reprodukovanje tekstova sa portala http://www.trofej.info/
