ponedeljak, 13 jun 2016 13:42

Uhvati i pusti, da i(li) ne

Ocenite ovaj članak
(12 glasova)

Moderna shvatanja često su u suprotnosti sa prirodnim balansom u svetu. Eto, zar sada nije u modi sklapanje gej brakova i, čak, dozvola da usvajaju decu; zar nisu „avangardna“ shvatanja da, eto, više nisu neprirodni čak ni seksualni odnosi sa životinjama. Sve su to, kažu, ljudske slobode, stvar izbora bre. Ajde?! Ali šta je sa slobodom životinja, šta je sa pravima biljaka da se rađaju, množe i umiru bez mešanja ljudi u njihove gene. Šta je, uopšte, više prirodno u svetu 21. veka? Uostalom, zar nije kol'ko onomad Obama izjavio „da su bombardovanjem spasili na desetine hiljada Libijaca od Gadafija“?! Ali nije toliko strašno što je to izjavio koliko je jeziva pomisao da on (možda) zaista u to veruje! E, u takvom svetu ni pecaroši nisu pošteđeni modernih pogleda na ribolov, na najobičnije ubogo pecanje.

Recimo, mene iritira agresivnost novopecaroša-jurišnika, tvrdokornih zagovornika pokreta „Uhvati i pusti“. Kao, jedino oni poštuju ribu. Ajde?! Toliko je vole da je muče – ali bar je ne ubiju. Za njih je maltene neprorodno upecati i pojesti. Ko apsolutno voli životinje – ne lovi ih, ko apsolutno voli ribe – ne peca ih. Uostalom, najviše poštuju ribe i životinje vegetarijanci. Iako i oni znaju da smaraju normalne.

nije-CR

Izgleda da nemaju nameru da vraćaju - nose kofu za ulov

Meni ne smeta ni onaj ko ribu ponese da je pojede, ni onaj ko je vrati. Smeta mi agresivnost kojom i prvi i drugi napadaju suprotan tabor. Iako mi je prirodnije, ekološki zdravije i moralno ispravnije: „upecaj i pojedi“ nego „upecaj i pusti“, shvatam značaj pokreta Catch and Release pored sonara i svemirske riboopreme današnjice, pa i sam često puštam ribe – ali retko one jestive, u meri. Uostalom, obično pecam samo vrste koje volim da jedem (šaran, som, smuđ, štuka, bandar, babuška...), a praktično samo sam basa pecao i puštao. Eto, i ja sam zarad sopstvenog užitka nepotrebno maltretirao američke „dođoše“.

Elem, činjenica je da odvratno deluju fotografije obešenih kapitalaca ali nisu svi pecaroši (a posebno alasi) moralni čistinci i estete kojima je fotografija umetnost. Za njih je fotos ulova dokaz uspeha i, često, želja da izazovu zavist kolega. No, zar to isto ne žele i „ribopuštači“ koji se neprirodno slikaju s ulovima, sakrivajući se iza ulova i zauzimajući „joga“ poze. Sve je to isto!

Zar je Aca Stojanović neka „moralna nakaza“ jer nije vratio nazad, u Srebrno jezero, šarana od 44 kilograma?! Zamislite da je to uradio onda, pre 25 godina, kako bi mu se svi smejali. A i kako bi dokazao šta je upecao i da je uopšte upecao kad tada nije bilo ni mobilnih ni digitalaca. On je stoga čekao fotografa...

Ali zar mi sada pecamo zbog slikanja?! Baš ekološki, zar ne. Istovremeno, mnogi „ribopuštači“ citiraju poglavicu Sietla. Ali se ne upitaju kako bi poglavici objasnili zbog čega onda uopšte pecaju. Verujte, nagledao sam se „humanih“ postupaka sa ribama, a što je riba veća maltretiranje duže traje. Kao, maze je i paze, leče joj rane od udica, drže satima u sakovima dok svetlost za fotografisanje (zalazak ili izlazak sunca) ne bude mekano (ili dok ne dođu sudije da ih mere na „cupovima“), pa poziraju u 100 poza... a riba se praćaka i ispada im iz ruku. Neki put tresne na dušek, ali često rokne i o zemlju, pa kad pocuri krv iz škrga – poljube pa „požure“ da je vrate. Sve pred objektivnom, naravno širokougaonim.

No, najbučniji su „ribopuštači“ koji uopšte ne (u)pecaju. Oni po društvenim mrežama leče frustracije kritikujući svakoga ko nije pustio, iako zakon nije prekršio. Jer, bože moj, oni bi pustili... samo da su je upecali. Ali nisu. Najviše kapitalaca pustili su oni koji nisu upecali. Jer je najlakše pustiti tuđ ulov, hehe.

pustio-ribu

Bila je ovolika - ali je vratio

Naravno, suprotnost njima su „besomučni hvatači – nepuštači“, oni ništa ne puštaju ali sve ulove uslikaju. Pa čak i ispod mere i preko broja, iz krivolova ili lovostaja. Jer i njima mediji, a posebno društvene mreže, služe da se istaknu – i oni leče frustracije samoreklamiranjem i preteranim eksponiranjem. „Majstor udice“, mo'š misliti kakva „titula“.

Ekstremne krajnosti su neprorodne. Licemerno je maltretiranje riba i životinja samo radi „slave“, bez obzira da li ste ulov vratili ili pojeli. Uostalom, lovci retko „vraćaju“ a niko ih ne kritikuje zbog toga. Iako je, po meni, degutantno ono slikanje sa gomilom pobijene i poređane divljači radi „odavanje počasti“.

Stoga, ukoliko si lovac, marim baš. Ako si ribolovac, marim baš. Samo se nemoj (preterano) hvalisati svojom eneormnom ljubavi prema prirodi i živom svetu. No, ko zna, da je pre vek ili dva bilo digitalaca možda bi i slika indijanca bila drugačija. Možda bi i oni ubijali bizone radi puke razonode a ribu hvatali radi fotografisanja. Možda bi čuveni poglavica nosio ime „Onaj koji pušta“ i imao otvoren nalog na Fejsu.

Zapamtite: dok vi likujete što vam u žaru drila kulja adrenalin na uši dotle se na drugom kraju strune jedno biće ogorčeno bori za goli život – ne zna riba da ćete je posle pustiti... ukoliko preživi fotografisanje.

Ja volim pecanje ali ne volim preterivanje, volim i da pojedem i da pustim, volim ribu ali ne mogu tvrditi da je poštujem više od onih koji je uopšte ne pecaju. Pravi ekolog ne nosi ni pušku u lov ni pecaljku u ribolov, nego fotoaparat. Verujte, ni „Bambiju“ ni babuški uopšte nije stalo da bude na Fejsbuku  Stoga citiram velikog pesnika Miku Antića:

„Nama konjima uopšte nije bitno da prvi stignemo na cilj,

to je važno jedino onima koji nas jašu“.

Dragan Jovanov Glod

P.S. Rizikujući sočne kritike i oštre polemike morao sam ovo da napišem, isprovociran komentarima „ekologa“. Dakle, ja napisah - vi udrite!

Lajkuj nas na Facebook-u