četvrtak, 14 jul 2016 11:57

Priča iz ladovine pecaroške kafane

Ocenite ovaj članak
(4 glasova)

Kad pripekne žarko letnje sunce posle višečasovnog pecanja, neki  ribolovci povlače se mudro u hladovinu, sklanjajući se od sunčanice. I  trude se da usled žege nadoknade izgubljenu telesnu tečnost. Osim toga, za povratak iz omamljujućeg vodenog sveta potrebno im je nešto slično kao i kosmonautima posle boravka u kosmosu, prilagodjavanje surovoj  stvarnosti. Što bi rekli, da su negde blizu, a izmedju. Sve te uslove, kao i logičan završetak pecaroških aktivnosti ispunjava kafana. Naravno,  da je to pravo mesto gde se pravim ljudima može sve da se prepriča, dogodovštine s vode, ako ima, može se pokazati i ulov...

Tako  da je sasvim logično da nakon dužeg boravka u blagodetima prirode i  pecanja na Dunavu kod Apatina i ja sam svratio do kafane. Da se valjano  prilagodim, osvežim, a i da saznam eventualne lokalne, a možda i šire  novosti.

Paprikaš star 39 godina

Bila  je to čarda URO „Telečka“ RJ Čarda „Pecaroš“ br 34 kod Apatina, čarda koja već pola stoleća prkosi vremenu i nudi svoj hlad umornim, žednim i  gladnim ljubiteljima dunavskih talasa. Od Apatina je kopnenim putem udaljena nekih 8 kilometara. Do nje se može stići lako i potpuno civilizovano, asfaltiranim dunavskim nasipom koji prolazi tik pored  brodogradilišta. Ali naravno, i čamcem, ploveći Dunavom do plitkog  proširenja ispred pecaroškog naselja, koji se zove „Vagoni“.

Ni ja nisam promašio.

Pogotovo što se u kafani „Pecaroš“ zahvaljujući porodici Koša već 39  godina kuva pravi pravcati dunavski riblji paprikaš, da prste poližeš. Tu, na uvek čistim kariranim stolnjacima metar kvadratnih stolova za  tili čas se stvori hladno pivce, il' neki okrepljujući ledeni napitak  pravljen od nama zemljacima poznate neke druge sorte biljke.

Potpalivši  vatru ispod svog bakrača ovu kafanu je započeo da drži otac Mihalj još davne 1966. godine. A njegova žena Jucika latila se glinene posude u  kojoj je sve do penzionisanja tako lepo pržila sveže dunavske šarane da se ukus njenog specijaliteta osećao i nadaleko van državne granice. Sin Martin je od oca uspešno „iskuvao“ majstortsvo zanata i od 1984. godine  je nastavio očevim stopama.

Čarda i dalje prkosi  vremenu i omiljeno je sastajalište i alasa i pecaroša. Čak je uveden i  običaj da alasi, stanovnici pecaroškog naselja mogu poručiti od Martina da on tačno u odredjeno vreme skuva i da im po želji dopremi na adresu u naselju  sveži, vruć riblji paprikaš.

S obzirom na to da se sunce već podosta približio horizontu, a drugar  i ja smo krenuli tako rano da je na 36 km dugačkom putu do pecaroškog  mesta sve vreme je namigivala na nas zvezda Danica, bilo je krajnje vreme i za nešto drugačije konkretno. Dok smo se u ladovini čarde  osvežavali i lupali komarce po glavi, Martin se prihvatio kotlića.

vatra

Naslagao je suve cepanice od crvene vrbe, za koje je priznao da najbolje održavaju vatru koja treba da je ravnomerna od početka do kraja  kuvanja. Voda, crni luk, so, tri vrste plemenite sveže ribe iz Dunava i kupusinska aleva paprika brbočkali su u kotliću tik nešto jače od pola  sata i eto pravog dunavskog paprikaša.

Ništa bez crvene vrbe

Svečano  priznajem, paprikaš je bio istog ukusa kao i pre desetak godina kad sam  nakratko boravio u ovom kraju, obilazeći pecaroške terene u okolini Apatina i tada ga prvi put probao.

paprikas

A taj ukus nikad ne bledi i jednostavno se nosi u sebi, kao neka vrsta unutrašnje amajlije.

Znajući za sastav paprikaša ipak mi se omaklo pitanje:

–   Od čega je tvoj paprikaš dobio ovako dobar ukus?

–   Od broja skuvanih kotlića – odgovorio je Martin kroz osmeh.

S  Dunava pristizali su polako čamdžije, šarandžije, varaličari na štuke,  babuškari, lovci na deverike... Osvežavali se, prilagodjavali se i oni  poput nas i  već spomenutih kosmonauta, razmenjivali iskustva...

camci

Tog  dana ispostavilo se da ni izbliza nema toliko riba u Dunavu kao pre  decenije. Ali Dunav će se stabilizovati, pa će biti ponovo u formi, pa  će riba krenuti...

I mi smo krenuli. Istina, ovaj  pecaroški dan je bio lep uprkos tome što se završio sa suvom čuvarkom. Ništa strašno, bili smo na reci, pecali smo i dobro je što smo svratili  na mesto gde se i bez poziva sastaju pecaroši. Uostalom da nismo  svratili niti bismo se družili, niti bismo saznali šta se to dogadja sa  vodom i oko nje. A ne bi se ni osvežili niti najeli dobrog paprikaša po  veoma pristupačnoj ceni.

Ištvan Kazi

Lajkuj nas na Facebook-u