Ako je neko pomislio da je pecanje najprostija terapija za opuštanje živaca, mora da se prevario. Pogotovo ako se radi o ribolovcu koji stanuje na spratu. Jest da je lepo gledati svitanje u divljini, talasanje omiljene reke, svetlucanje kapi jutarnje rose na travi, ali moramo priznati da jedan deo pecaroške avanture malo kom pecarošu prija. To je onaj obavezni deo teglenja nužnih potrepština na početku i završetku ribolova. Znate kako je to. Većina pecaroša ne stanuje na obali, nema vikendicu. Ali, da bi se u divljini osećao sigurnim, zna se da mora sa sobom poneti najnužnije potrepštine, zlu netrebalo, da budu pri ruci. Otprilike od pecaroške igle do lokomotive. Naravno da postoje automobili. Ali do kola i od kola pecaroš mora preneti stvari i to najmanje dva puta pri polasku i dva puta pri povratku. Vreme je da zamislimo pecaroša koji stanuje na spratu. Naprimer u stambenoj zgradi 4 + p, što je bio i slučaj samnom. Koji svoj pecaroški pohod započinje sa uvodnim teglenjem od špajza do parkinga. I to u pola četiri izjutra. Naravno da lifta nema, a kako se da zaključiti, ni okretnice na stepeništa nisu planirane za pecaroški svet. Dapače. Neke komšinice su baš ta mesta izabrale za svoje botaničke bašte. U cik zore videti te razgranate zelene biljke koje bujaju na malom prostoru svakako je melem za srce i dušu. Ali avaj, kad se ribolovac pojavi natovaren do panja, okićen ko neka šašava novogodišnja jelka, to nečije visinsko prirodoljublje zna i da zasmeta. Pogotovu što se zna, da pecaroši dopremaju svoje stvari do cilja po pravilu starog nosača Dragoljuba sa beogradske Dunav stanice. Po principu -neću dva puta da se okrećem.

A to dodje otprilike ovako: Na ledjima mu je ruksag. U njemu kišno odelo, kutije sa rezervnim špulnama, udicama, najlonom za vezivanje udica, rezervnim olovom u nekoliko veličina i u dovoljnoj količini, varalice: twisteri, wobleri, spinnerbaitovi..., neophodna sajla za pravljenje predveza u ribolovu štuke, hranilice, stoperi. Zatim kombinirka, pecaroški nož (jest malo veći, ali je za višestruku namenu, jer s njim seče sve, od najlona do pruća za pečenje slanine), baterijska lampa (kineska, nema ni kilogram a baterije joj se pune na struju), Suku mast protiv komaraca... U levoj ruci veća tašna Na levom ramenu tašna: u njoj piće (litruipo vode i samo dva piva), rezervne cigarete i upaljač (iako je pušenje stoprocentno štetno za zdravlje!), hrana (samo četvrt kile slanine, jedna vekna crnog hleba, dve glavice crnog luka, tri četiri paradajza srednje veličine, jedna malo veća babura, malo soli... U levoj ruci visi nešto veća tašna, a unutra je specijalno pletena čuvarka, najlon kesa za ribu, peškir za brisanje ruku, cvakovi, univerzalni kanap (može i za štice), tegla starog kuvanog kukuruza, šećerac cukk, klip mlečnog kukuruza, kutija crvića, kutija crvene gliste, malo stiropora, ako je pronašao kišne gliste i za njih ima mesta... Ispod pazuha vesla U desnoj ruci, naravno u posebnoj vreći (neko više voli jupol kantu) spakovan je kuvani stari kukuruz za prihranu, smeša za hranilicu, što opet nije teže od nekoliko kilograma. Preko desnog ramena prebačena je poduža futrola u kojoj su smešteni u snop vezani pecaroški štapovi. Po dobrom običaju spremljeno ih je više vrsta i komada. Najmanje tri za šarana. Tu se nalazi i jedan odnosno dva teleskopska štapa za ne daj bože ako šaran ne ide, da se ipak namesti nešto dinamike, da se malo zabaci na karaše i deverike. Spakuje se i jedan piker štap, za sitnu belu ribu, tojest za kedere. Jer znate uvek može naleteti i neki smudj. A kad smo već kod smudja, tu je i bucov, bandar, možda som. Pa se u futrolu (tj. poveći džak) strpa i neki nešto lakši i nešto teži varaličarski štap. U njega je gurnut i meredov sa drškom. Ako je pecaroš od onih sretnijih što imaju na vodi čamac, ispod pazuha mu vrebaju još i vesla. A s čim i kako će uhvatiti, kako će preneti motor za čamac pogodite sami.

I već kod prve okretnice (sto posto!) nešto će obavezno zakačiti botaniku. Naprimer ona, preko levog ramena prebačena tašna. I da gurne saksiju. Taman toliko da se taj ponosni ukras četvrtog sprata, ta neznamkakosezove biljka sa tek procvalim žutim pupoljkom malo zaljulja. K’o da se predomišlja, da bi se odmah zatim smelo bacila u ambis. Pljasss, reče nekadašnje cveće, pokrivajući sa zemljom i parčićima saksije čitav medjusprat. Priznajte da je to pravi šok za upravo rasanjenog pecaroša. Pa nastaje muk. No, pecaroš, ko pecaroš, brzo se snadje. Potrepštine dole, trk natrag u stan, vadi lopatu, metlu, kantu za smeće pa navali na posao. Dok čisti stepenice još mu se i neki pakosni osmeh pojavi na licu. Shvatio je da bar tu saksiju više neće rušiti.

Potom se nastavlja probijanja kroz stepenište do slobode. Nekih sprat ipo još mu sve ide ko po loju, taman mu se vratilo i samopouzdanje kad ono, vrhovi štapova se zakače za krošnju neke razgranate mediteranske palme, koju je sretni vlasnik onomad, još kad je bio na letovanju, uspešno prošvercovao iz Crne Gore. I kako to redovno biva, tog momenta uvredjeno vitko drvo se zna izvrnuti iz laboške sa starogrčkim motivima, zajedno sa povećem grumenom suve zemlje. I dok se biljka kotrlja niz stepenica prestaje svaka briga našeg peceroša za buku i za komšikuk. Jedino mu je stalo do toga, da što pre reši situaciju. Pa u maniru Ronaldina pokušava da uštopuje palmu. Naravno da mu pri tom sklizne tašna sa ramena, pobegne mu veslo ispod pazuha, ispadne mu iz ruke jupol kanta. I onda djuture sve to pohrli za palmom niz stepenica. Cela brigada na gradilištu u komšiluku ne zna praviti takvu buku u jeku radova. Stvari ponovo dole, opet nazad u stan i ubrzo palma je vraćena u prvobitni položaj. Konačno se stiže do prizemlja, i sloboda je na samom dohvatu ruke.

Ostaje mu još samo da se stisne malo s obzirom da je ovoga jutra nešto širi nego obično. Pa se još i okrene u stranu i tek onda uzima zalet. I tako uspe da prodje kroz vrata. Kad ono ajoj! Vrhovi štapova su ipak višlji od izlaznih vrata pa se kaiševi rastegli i ne daju mu napolje. To su trenuci, kad pecarošu sa sprata presedne ribolov. Dodje mu da se vrati nazad u stan i da pobaca pribor sa terase. Eventaulno da zadrži samo jedan varaličarski štap sa par varalica da bi sledeći put bolje prošao. A ni do kola još nismo stigli.

Pa Vam postavljam pitanje, da li su u pravu oni koji tvrde da je pecanje najprostija terapija za opuštanje živaca. Kad tek sledi onaj opasniji i komplikovaniji deo: istovar stvari na pecaroškom mestu.

Ištvan Kazi