(Ili: lov u zoološkom vrtu)

Još jedna godina prolazi. Mršava, nikakva. Ribe i dalje sve manje, i da nema nekih ulova koji su u drugim zemljama normalna, svakodnevna pojava, a kod nas skoro senzacija, ne bi se imalo o čemu pričati. Naravno, ti su ulovi sa čuvanih voda. Državnih, ili privatnih – ali čuvanih! Svakako, sa privatizovanih je više vrednijih ulova (uglavnom šaran i štuka) ali je i pecanje skuplje. Svi ti trofeji su praktično sa zatvorenih voda (akumulacije, šljunkare, ribnjaci...), sa otvorenih gotovo da se nemamo čime podičiti, iako imamo Dunav, Savu, Tisu, Moravu, Drinu... i kanal D-T-D.

A baš na kanalu i rekama se održavaju brojne „ijade“, posebno u udarnom delu sezone – septembru, oktobru i novembru. Na njima se sakupi ribolovačka elita, oni koji i znaju i umeju i imaju čime – ali su ulovi tužni: štukice, smuđarci i po koje somče. Da ne beše, jednom jednog soma od 27 kilograma – ali na Smuđijadi – sve „ijade“ bi ostale upamćene jedino po dobroj organizaciji i pitkom druženju. A baš ta takmičenja, jednodnevna ili dvodnevna, najbolji su pokazatelj našeg jada.

U tu sumornu sliku uklopio se i ovogodišnji LORIST – opet tuga i jad. Poseta manja nego ikad, izlagača nikad manje. Da li je sve to dovoljno da se zvoni na uzbunu?

Očigledno nije, jer i dalje se jedni te isti promovišu na „glasovitom“ sajmu, i dalje gazduju vodama (skoro) jedni te isti, i dalje se ništa korenito ne menja. A ribolovci po (mnogo)brojnim sajtovima i forumima posvećenih sportskom ribolovu gotovo vrište! Ali ih niko ne čuje. Možda će ih čuti ako tiho prestanu da kupuju dozvole! Možda, mada...

Ali što bi se „vodo-gazde“ zabrinuli, kad ima dosta medija koji postojeću situaciju hvale – iako ribe fale. Srbija ima toliko medija posvećenih sportskom ribolovu kao da je Engleska. Silne tv i radio emisije i brojni časopisi uglavnom (čas izuzecima!) idi niz dlaku korisnicima voda. Portali, sajtovi i forumi, naprotiv, oštro kritikuju javašluk i lopovluk. Verovatno i stoga što su surferi „hrabri“ jer su anonimni, tj. skriveni nikovima. Ali nisu svi! Ima i onih koji napišu – pa se potpišu!

Međutim, ni svemoćni internet nije u našem slučaju dovoljno moćan, čak bi se pre reklo da je nemoćan. Jer razjedinjeni ribolovci po „fejsbucima“ i sajtovima (kojih je na stotine!), uglavnom pišu zbog sebe samih – jer ih malo ko čita. U narcisoidnom svetu samopromocija je sve bliža egzibicionizmu. U takvom okruženju svaki pomak je Sizifov posao, a svako ko želi da išta promeni juriša na vetrenjače. No, meni je Don Kihot ipak blizak – ne samo stoga što sam pecao na Ebru i volim Španiju.

Stoga nije čudno što se racionalne „Sanče Panse“ dovijaju kako znaju i umeju, ne bi li na svoje vode privukli što više pecaroša. Najbolji mamac za to je velika riba. A najbolje: što veća riba u što manjem reviru – da je svako može upecati. Svako – ko plati, svakako.

No, mi smo još, za divno čudo, dobri. Jer proguglate li malo globalnom mrežom, naićićete na brojne šarane superteškaše koje su, gotovo uvek, upecali neki manekeni ili promoteri firmi koje proizvode, gle čuda, upravo boile! I to uvek baš one kojima je rekordni šaran upecan. No, možda stvarno i jeste, ko će ga znati.

Ali ćete retko gde naći podatak da je upecan praktično u „akvarijumu“.

A kraj će biti kada se krene u lov u zoološki vrt kalašnjikovom.

Pa ko voli nek izvoli, jer danas je sve u lovi!

Pošteno na vodi!

Dragan Jovanov Glod

P.S. Eto, ja napisah. I potpisah. A vas sve, koji se slažete sa napisanim, molim da linkujete ovaj tekst na sajtove, forume i Fejsbuk. Jer, ne može da škodi. A ako ne škodi, ko zna, možda može da koristi. Samo svi složni, udruženi, možemo nešto promeniti. Još uvek možemo, mada teško. No, ukoliko svako vodi svoju ličnu bitku na sopstvenom “profilu” ništa nećemo promeniti. Jedino ćemo se utešiti da smo eto, kao, pokušali i da smo moralno čisti, pa možemo mirno zaspati. A dok spavamo, oni drugi prazne li prazne! Oni koji ni profil nemaju! A trebalo bi da ih imaju, u 3 poze: anfas i levi i desni profil! Jer, Dilingeri su među nama!