Te jesenje nedelje tri dana je bez prestanka padala kiša, ali su nebeske slavine do vikenda presušile. Čak je sinulo i zubato sunce kad smo se Vlada, Lacika i ja, naoružani kederima i ribolovačkim štapovima, ušuškali u „SMB” fiću i krenuli u pecaroške pohode. Čekao nas je veseo dan obasjan novembarskim suncem.
Znali smo da štuka dobro radi na Lavaču u prelepom dunavskom limanu, načičkanom s potopljenim stablima. Ocenili smo da smo nas trojica plus neustrašivi fića dobitna kombinacija za savladjivanje svih mogućih prepreka koje mogu da se ispreče na putu ka uspešnom štukolovu. Od Sombora do kraja Apatina razdaljinu smo prosto preleteli, a na kraju pridunavskog asfaltiranog benta dočekalo nas je prvo iskušenje. Jedinu rampu koja na ovom putu postoji zatekli smo spuštenu, osiguranu lancima i lokotom. Za premošćenje te neočekivane prepreke za tren oka je donešena odluka: direktno spuštanje s benta pod uglom od skoro 90 stepeni.
Fića kao samohodka
Iz bezbednosnih razloga samo je šofer ostao u kolima. Usledio je veličanstven veleslalom. Fića je poslušno i pitomo uvukao svoj rep i spustio se odlučno s visokog Dunavskog benta u podnožje. Mi za njim. No, nismo baš bili u prilici da se dugo radujemo. Ubrzo smo se spetljali oko penjanja. Mučila su nas pitanja gde i kako. Na jedinom pogodnom mestu uzalud smo se Vlada i ja naprezali pri guranju fiće, koji jedva da je podigao nos, i već su mu se okretali točkovi u prazno. Koliko smo na kosu bočnu stranu nasipa uspinjali toliko smo i kliznuli nazad u podnožje. Nikakvo uzimanje zaleta ni nama ni fići nije pomoglo. Jedino smo se pri svakom pokušaju dodatno okitili novim flekama i slojevima blata. Za to su se itekako potrudili vredni zadnji točkovi. Nakon učestalih bezuspešnih pokušaja, i jenjavanja naše fizičke moći napravali smo pauzu za hvatanje vazduha.
– Ubaciću u prvu brzinu, vezaću žicom papučicu gasa, izaći ću iz kola da budu lakša, otpustiti kuplung, vrata ću držati otvorena i guraćemo ga sva trojica – ozarenog lica nam je saopštio tu »genijalnu ideju« naš šofer Lacika. Jedino nam je ostalo pomalo nejasno kako ćemo tako osamostaljenog fiću privoleti da nas nekako sačeka kad stigne gore.
Iz trećeg pokušaja savladana je prepreka. Jest da smo baš u tom trenutku nas dvojica »gurača« odnazad čitavom svojom dužinom boravili i to licem prema nadole u blatu, al smo kroz brujanje motora ipak jasno čuli fići upućeni vapaj: – Čeeeekaj stiiiiižem!
Nasukivanje
Na našu opštu radost Lacika je bio dovoljno hitar da prestigne auto. I da uskoči. Dok smo onako nezavidno blatnjavi iznova zauzimali mesta na sedištima fićin motor je zadovoljno preo, otprilike kao što prede vatra u staroj kaljevoj peći u maloj sobi snegom zavejane planinske kućice. Ko strele smo poleteli ka cilju.
Ustvari, prevalili smo samo nekoliko stotina metara. Odjednom se ispred nas isprečila neka površinska bentovska baruština koja je pomalo ličila na manje akumulaciono jezero. Nakon kratkog većanja prihvaćen sam za vodiča naše male ekspedicije. Dubokim čizmama sam špartao vodenu površinu uzduž i popreko, koje je odmah, nakon, zelenog signala fića sa lakoćom prešišao. I tako se to ponovilo pet-šest puta. Samo nepun kilometar nas je delio od pecaroškog mesta na Dunavu kad je naprsno ukinuta moja uloga kaljuga-vodiča. Po mišljenju preostalih članova u datim uslovima, kad je dužina svetlosti dana neoprostivo kratka, izlišno je gubljenje vremena za bilo kakvu rekreativnu šetnju po glatkoj površini kaljuge. Nadalje smo nasumice preglisirali te učestale, ali više virtualne nego stvarne prepreke.
Naravno da je to glatko išlo taman dok se nismo opustili, a onda smo naišli na jednu istu baru ali, avaj, ova ipak nije bila ista. Samo treptaj oka je bilo dovoljno i već smo se »nasukli« na sredini. Bejasmo tako usidreni i mirni nasred bare, dok je voda polako navirala kroz otvore u unutrašnjost fiće. Konačno smo shvatili da svaka naša akcija, poput menjanja brzine u napred-nazad kombinaciji sa dodavanjem manje ili više gasa samo jedno potvrdjuje, da nas fića »sluša«, predivno radi, ali da pomeranja nema ni za milimetar.
Vozač je konačno otvorio vrata. Ogromni talas je zapljusnuo unutrašnjost auta, tako da su nam se i guze našle u vodi. Nije bilo teško ustanoviti da smo uleteli u nevidljive tragove traktora »kapitalca«, koji inače ima radni zadatak da vuče drvetom natovarene desetotonske prikolice. Ispod ravnog vodenog ogledala jedino je središni deo vagaša ostao tvrd, a na njega smo se mi upravo vrlo uspešno nasukali. Fićini točkovi su lebdeli poprilično daleko od dna, i funkcionisali su samo kao propeleri. Da podmetnemo pod točkove granje i drveće, da ašovima podkopamo fiću ličilo je na nemoguću misiju poput one, kao da smo nas trojica prihvatili zadatak da sagradimo novu Keopsovu piramidu. Minute su prolazile a nama se činilo da ćemo tu ostati do proleća.
Bilo je to prelepo pecanje
Čak nam ni onaj, od andjela čuvara poslati džip, koji se u medjuvremenu nečujno prikrao iza naših ledja nije hteo pomoći. Kratka opaska upravo pristiglog zvaničnika šumarskog gazdinstva, komandanta navedene kampanjole, bila je: ko vam je kriv pa ste blesavi i pri ovakvom vremenu ste došli tu da upadnete u blato. No, do obrta je ipak došlo. Da li je do toga došlo zbog dobrote ljudskog srca ili iz prostog razloga što od nas drugo vozilo nikako nije moglo da zaobidje, ostaće tajna. Ipak nas je na kraju »svukao« sa grebena.
Preostale baruštine smo pre prevaljivanja ponovo ispipavili. I ne samo da smo stigli do zacrtanog cilja već smo u mističnoj lepoti dunavskog kamenitog priobalja upecali i prelepe štuke. Naravno da smo u povratku promenili putanju. Znate ono, lepše nepoznato nego da ponovimo poznato. Pa smo se spustili u podnožje benta odmah kod pecaroškog mesta. Odatle fića ko ekstra amfibija, klizajući, nisko leteći i plivajući probijao se kroz livadu i kaljuge. Prvo do saveznog lovišta zatim i do asfaltnog puta.
Naravno, bio je već mrkli mrak kad smo stigli kući. Verujte, bilo je to prelepo pecanje i nezaboravan izlet. Mi smo se po povratku satima kupali a kola smo čistili naredna tri dana.
Ištvan Kazi
