Najveći ulovi oduvek se privlačili pažnju ribolovaca, izazivajući pritajenu zavist. Ali i nadu da se i njima može posrećiti da upecaju kapitalnu ribu i preko noći postanu slavni, smeškajući se se sa naslovnih strana. Stoga su brojni pokušaji da se upecana poveća riba uveća, ma i po cenu da se laž otkrije. Ipak, neki ulovi su i prolazili kao rekordi... jedno vreme. Jer istina uvek izbije na videlo, kad-tad. Zavist a ne savest natera lažljivog svedoka da kad-tad otkrije istinu!

Više od dve i po decenije bavim se tim Sizifovim poslom, a baš intenzivno nekih 17-18 godina, pokušavajući da razrešim misteriju koje su stvarno najveće upecane ribe. Nekad je za to trebalo redovno primati brojne ribolovačke časopise, a danas je dovoljno samo surfovati internetom. Stoga sam ja pratio nemačke, italijanske, francuske, engleske, poljske, ruske... štampane magazine o ribolovu. Povremeno i američke, ali više su me zanimali evropski rekordi. Naravno, ko za inat, obično one „najveće“ ribe nisu bile fotografisane, a „rekordni“ ulovi tipa „rekla-kazala“ nikoga ne zanimaju bez fotografije kao dokaza. Ali avaj!

Pre je bilo lakše! Naime, obično su ulovi fotografisani normal-objektivom od 50mm. Širokougaoni su bili preskupi za obične smrtnike – ribolovce. Široke su, uglavnom, koristili profesionalni fotoreporteri da bi načinili što efektniju fotku za naslovnu stranu. Međutim, digitalizacija je napravila pravi haos. Sada je svaki ribolovac imao fotoparat – ali sa ugrađenim širokougaonim objektivom. Minimum 35mm, ali mnogi i 28mm, pa i širi. Ribe su naprasno narasle, a ribolovcima se udebljavali prsti a smanjivala glava! Naravno, kako su ribe postajale „veće“, postajale su i „teže“. Čik sad „glodovi“, snađite se, pa proglasete neke ulove za rekordne!

Evo lepe zimske fotografije, čik pogodi koliko je smuđ težak - jedino se vidi da "hardijevac" ima velike šake a malu glavu

I kao da to nije bilo dovoljno, pojavio se „fotošop“ i internet. Tako se najednom u globalnu mrežu upecalo na desetine, stotine, pa i hiljade „rekordnih“ ulova – haos je, danas, kompletiran! Plus “uhvati i pusti”. Upeca se velika riba, fotograf je vešto uslika da izgleda još veća, potom se riba vrati (ili slaže da je vraćena) a ne preparira, pa prijavi enormna veličina i težina, a fotograf bude svedok i potvrdi “rekord”! C&R je danas omogućio svakome da bude „rekorder“!

Pre nekih 25-26 godina, dok smo još bili jedna država, bilo je i više riba, verovatno i većih, a jedan smuđ je dugo pominjan po raznim časopisima kao rekordni ulov – bio je težak, ako se dobro sećam, 16 kilograma. Retko ko ga je i na slici video, ali se ta težina pominjala kao zvanični rekord. Jer ga je video – svedok! Tada je bilo dovoljno da ribolovac pronađe svedoka sa merenja i prijavi ulov u nekom udruženju ribolovaca, pa da dobije potvrdu, overenu pečatom udruženja i potpisom svedoka, kako je, eto, baš on upecao „toliku i toliku“ ribu „tada i tada“. Pa ti čik dokaži da je bilo - nikada! Tako sam i ja dugo verovao da je na Dunavu upecan rekordni smuđ od 16 kilograma, jer su „novinari“ prepisivali jedni od drugih taj podatak. Ali se crno-bela sličica ulova retko gde objavljivala. Pa i kada jeste, teško da se išta videlo...

Proleteše godine. Jednom sam došao u direktan dodir s tom fotkom. Gledam, merkam, ništa ne govorim – ali sumnjam. Već sam ispekao zanat, lično video i brojne fotke rekordnih ulova i mnoge kapitalce uživo, pa sam umeo da (pr)ocenim veličinu ulovljene ribe. Ali me bilo sramota da kažem u lice „rekorderu“ pa sam se pravio Toša. Eto, mene je bilo sramota da mu kažem da laže, a njega nije da nas sve laže. A i malo je bez veze reći čoveku da laže, jer on ipak ima i „dokaze“ – pečatiranu, bre, potvrdu udruženja, potpis svedoka i fotografiju ulova. Čak bi i na sudu on bio nevin, a krivac – ja! Jer ja nisam mogao da dokažem da smuđ sa fotografije nema više od 9 kilograma, ali je on mogao da „dokaže“ i svih 16.

Tek, kroz par godina, na pecanju upoznam i „druga svedoka“. Popijemo pivo-dva… i „svedok“ se otvori: „taj smuđ je imao 9kg, ali smo rešili da ga prijavimo kao 16, jer šta nas je koštalo“. Pitate se zašto je tek godinama kasnije „svedoku“ proradila savest? Kaže, nije mogao više da podnese da brojni ribolovci, pa čak i on lično, upecaju veće smuđeve, ali „rekorder“ ostaje "on" vo vjeki vjekov – čitave generacije mlađih ribolovaca ga neće moći nadmašiti. To kaže „svedok“, ali ja mislim da je drugi razlog: ljubomora, a ne naknadna savest! Jer više nije mogao podneti da se ime komšije pominje po novinama kao najboljeg ex-YU smuđaroša.

Ako mislite da je to usamljen slučaj – grešite! Zavist je, a ne savest, primorala mnoge ribolovce-svedoke da mi (neki put i godinama) kasnije otkriju pravu istinu o senzacionalnim ulovima svojih kolega – često i prijatelja. Tako sam saznao istinu o gotovom svakom trofejnijem ulovu mladice, soma, štuke, smuđa... iz Jugoslavije. Pa čak i iz dalekog Sibira! Saznao sam i ko je stvarno koliku „kraljicu“ upecao – a koliko slagao, kojim (stvarno!) priborom i mamcem – a ne onim što se vidi na tv snimku, saznao sam i ko je stvarno trofejnu mladicu upecao – a ko se s njom fotografisao, pa i takve pikantne detalje da je som upecan na keder-šarana, savladan, pa zakačen na „tu i tu“ varalicu, vraćen – pa opet uhvaćen, ali sad pred tv kamerom. Ili da je umesto soma „zamarana cigla“ dok kamera snima „kiflu“ od štapa „te i te“ firme...

Neverovatno zvuči da se odaju čak i takve pikanterije kao, recimo, ko je sve bio bolestan u Sibiru, ko je kom “bosu” prao čarape na ekspediciji a ko se s “bosom” potukao(iako je upravo bosov pribor reklamirao – bos je bio veletrgovac, uvoznik), ko je na čiju mušicu upecao a ko se s tuđim ulovom – ali svojom mušicom – slikao, ko je pecao tirol-holcem lipljena a ko mladicu noću kederom, itd.

Nemojte pomisliti da su jedino varaličari i mušičari – mušičavi. Jer, recimo, opet sam (kasnije) čuo da „taj i taj“ nije one silne šarane s kojima se za časopis slikao – upecao, nego je to stigao kontejner sa šaranima da se poribi revir, pa je gomila šarana poslagana na dušek i ovekovečena kao dokaz enormne lovnosti boila dotičnog šarandžije.

Da li sam vas ja, lično, slagao? Da li sam i ja kumovao nekom „rekordu“, ili promovisao nekog „rekordera“. Jesam – ali nenamerno. Ne namerno! Jer tada nisam znao, tada - kada sam objavljivao. A ako sam sumnjao, proveravao sam – koliko sam mogao. I tako saznao, recimo, za rekordnu štuku sa Zvorničkog da je još živa i da je mere pred svedocima, da se sumnja da je sportski upecana – ali da nema svedoka da nije.

Međutim, danas, u eri digitalaca sa širokougaonim objektovom, kompjuterima i fotošopom, mobilnim i SMS, internetom i forumima, privatnim porukama i Fejsbukom... još je teže. Jer stižu brojni ulovi, mnogi i zaista rekordni, ali i „rekordni“. A skoro svaki ulov prati neka zlobna primedba ljubomornog kolege poslata anonimno, tj. pod „tim i tim“ nikom. Ipak, bude i onih koji se potpišu, koji smeju javno da napišu.

Najgore od svega je što je sada marketing postao preokupacija mnogih, svi hrle na internet i besplatnu reklamu, pa čik razmrsi „gordijev čvor“, čik razluči istinu od propagande, a rekordni ulov od kapitalnog, kapitalni od trofejnog.

Jedina uteha je što su u laži kratke noge (ali dugačke ruke), tako da se do istine brže dođe – zbog zlobe i zavisti ribolovaca koji nisu imali sreću da oni postanu „rekorderi“. Eto, obična ljudska ljubomora je postala najdelotvorniji recept za put do istine. Ukoliko je istina. Jer šta ako neki ribolovac-zloća iz pakosti opanjkava stvarno rekordni ulov?

Upravo stoga ne verujem ni u jedan jedini rekord iz ex-YU, izuzev Vukove mladice, koja je upecana sportski varalicom po danu, pred brojnim svedocima, pošteno izmerena pred posmatračima i još, povrh svega - preparirana. I, za divno čudo, nisam za sve ove godine dobio ni jednu jedinu pritužbu na Vukov rekord!

Što se rekordnih štuka, ogromnih smuđeva i monstruoznih somova... Uh! To je skoro narazmrsiv čvor, gde ne pomaže ni mač Aleksandra Makedonskog. Još je veći problem porediti, merkati, šacovati, (pr)ocenjavati somove i štuke, jer kod njih može znatno varirati dužina od težine. Ali je kod smuđeva to lakše, jer ako se bar približno vidi dužina može se proporcionalno odrediti težina – zna se koliko može težiti smuđ od metra. Samo kako proceniti veličinu ako se ovako fotografiše.

Vidite da ni stranci nisu ništa bolji. I oni sakrivaju ne samo sarma-prste nego čak i ruke. I lažu. Lažu, bre, svi – a ne samo političari. Jer se na slici vidi najvažije – reklama na kapi, a smuđ je tu jedino da privuče pažnju. Jer da je on najvažniji slikan bi drugačije, i postojali bi pregršt podataka.

Stoga vas pozivam da mi se priključite, hajde da svi zajedno, uglas, viknemo „car je go“! Jer ako se pravimo Toše, ako ne želimo da se zameramo kolegama, ako naivno, kao, „vidimo carevo novo odelo“ postajemo obični licemeri, jer će „carska“ slava rasti i dalje – bez obzira što i sami "carevi" i te kako znaju da su golišavi! Pa ako se oni ne stide što su goli što bi nas pristojne bilo sramota da to kažemo?! Svi bi trebalo da reguju, da ih posle ne bi bilo sramota što su se pretvarali da, kao, veruju „caru“ i što su mu se uvlačili – umesto da su ga oblačili. Jer, ako svi kliču „too brateee!“ možda „car“ umisli kako je stvarno car, a ja takve „careve“ žalim. Ali licemerne “podanike” prezirem! Najveće licemerje je s „carem“ se družiti na televiziji javno, a opanjkavati po internetu potajno. Ukoliko to ne uradimo, “car” će postati legenda, nedodirljiv mit, i biće prekasno da ga iko ikada skine s trona, pa čak ni vaš sin. Ili unuk. Zar vam nije žao da vam unuk ima za idola nekog prevaranta kojeg su mediji (ne)namerno ustoličili, totalno (ne)svesni trajnih posledica po istinu, jer vaš potomak, čak i ako stvarno upeca veće, nikad neće moći postati rekorder.

Budimo ljudi – iako smo ribolovci. Jer ipak nismo političari.

Dragan Jovanov Glod