Zaista mi nije jasno kuda sve ovo vodi, čemu sve to? Jer prepun je internet ulova – sada se skoro svaki ribolovac fotografiše sa skoro svak(akv)im ulovom, jer svako ima bar „foto-mobilni“, ukoliko nema digitalni foto-aparat. Čemu zapravo služi ribolovačka fotografija danas?

Nekad se znalo, radi uspomene. Što lepša slika tim lepša uspomena, što veća riba tim draža uspomena. Jer i mi smo, pre, voleli da se hvalimo velikim ulovima. Samo što smo se retko slikali. Nije bilo digitalaca pa smo se slikali retko, jedino baš kad nešto upecamo za hvalu. Često, ni tada. Tako su mnogi vrednu ulovi ostali nezabeleženi – nezabeleženi, a pojedeni.

Danas je inflacija svega. A posebno kvaliteta! Danas je svega previše, toliko da se čoveku smuči. Internet, forumi, Fejsbuk, YouTube... omogućili se besplatno eksponiranje neviđenih razmera! Ljudski je pohvaliti se, ali je nekulturno samohvaliti se do iznemoglosti. A posebno biti egzibicionista Rista. Nažalost, iako tih Rista (internet-terorista) baš i nema mnogo, toliko su napadni da se ponekad učini da samo oni pecaju, da jedino oni upecaju – jer se non-stop slikaju. Više provode vremena ispred objektiva nego samozaljubljena šiparica ispred ogledala.

Naravno, ni Rista nije baš toliki majstor da svakoga dana upeca veliko, iako svakodnevno peca. Stoga se fotografiše sa svakom rib(ic)om, bukvalno sa svakom! Ne znam da li i svačijom. Pa čak i bez ribe – da ne prođe dan bez njega na globalnoj mreži. Rista obično, tačnije ponekad, ribe pušta. Ima na netu Catch and Release ribolovaca koji se slikom (ili video snimkom) pohvale čak i ribicom ispod (svake!) mere koju su, eto, u vodu vratili?! Kao da to nije normalno, kao da zakonom nije zabranjeno ne vratiti ulov ispod mere, ili u lovostaju. Lepo je pohvalitise velikom vraćenom ribom, ali čemu hvalisanje (pre)malom?!

No, marim baš, neka se slika, ali brate neka stavlja slike u svoj album – što da svi moramo da ga vidimo čim kompjuter uključimo?!

Kompleks je bolest, ali srećom nije zarazna. Tako ogromna većina normalnih ribolovaca ne teroriše ostale. Uostalom, terorista uvek teroriše većinu. Što je manji lik tim je napadniji – a ribe su mu sve veće i veće. Velike su i kad su male, a obično su malene. No, kako i da upeca velike neko ko nema ni prste, ni šake, ni ruke?! Jer takvima na svakoj slici ribe lebde. „Velike i teške“ - vertikalne ili horizantalne slike, svejedno – ribe uvek lebde u vazduhu. Stoga sakriva svedoke veličine: prste, šake, ruke... a ribice tura bukvalno u širokougaoni objektiv! Pa ispada riba od kile i po da je tri, od tri se pravi šest, a od šest-sedam svih deset! E, ta „desetka“ onda naravno ide i u novine, malo je samo Fejs. Jer na internetu se teško postaje zvezda – potreban je štampani časopis da ga proslavi, ovekoveči. Pa, iako u ozbiljnim medijima postoje znalci, fotografi i urednici, koji se razumeju u fotografiju, „bombasta“ priča obično prođe. No, nije zabranjeno slikati se tako da, recimo, smuđ izgleda kao da je od 10 kila – sramota je lagati da ima toliko! Ali ni lagati nije zabranjeno...

No, sve je uzalud: „kad odraste neće postati Blaf“ – ostaće kungur! Jer Blaf je (u)pecao velike ribe, Blaf se slikao... ali nas nije svojom malenkošću po internetu proganjao. I možda najvažnije: Blaf je lepo pisao! A to Rista „neume“. A i da ume, čime da piše kad nema prste, hehe.

Vidite iznad da je stvarno veliki smuđ veliki i kada se vide prsti. E to je deset kila! I lepa fotka. Jer zašto lagati kad je riba stvarno velika? Laže obično onaj ko ne upeca, ili upeca malo, zašto da laže onaj ko upeca veliko?!

Ali šta reći za ovo? Dobro, takva fotka je napravljena u marketinške svrhe, cilj je reklama da naivac poveruje kako će ukoliko kupi ribolovački pribor firme sa kape upecati ovolikog smuđa. Hoće, malo morgen! A kolikog? Pa znatno manjeg od smuđa sa prve fotografije. Uostalom, eto fotke pa merkajte. Iako bi bolje bilo da je fotograf zamutio pozadinu umesto što je pazio da se ne vide prste ribolovcu! Tada bi smuđ zaista bio istaknut, a ovako je preoštra i pozadina koja kvari sveukupnu fotografiju. No, dubinska oštrina (ili „mutnina“) već je druga tema, plitak DOF je (skoro) nemoguće postići malenim sokoćalima i mobilnim telefonima. A širokougaoni objektivi nisu konstruisani da bi ribolovci varali nego da bi u kadar više elemenata stalo, da se fotograf ne mora previše udaljavati od objekta da bi celog kadrirao. Pročitajte stoga tekst: širokougani objektiv u ribolovu (klikni na zaplevljene reči, levo!).

Za kraj, evo jedne moje slike sa Saruleštija. Pa zar to nije prevashodni cilj, lepa slika kao dragocena uspomena? Jer zaista nije bitno koliki je amur. Znaju to ljudi sa slike, svi oni su uspešni u svojom delatnostima, pa stoga svako od njih peca da uživa - i odmara. A ne ko terorista Rista, peca da nas smara.

Ko je „terorista Rista“ nije uopšte bitno – ime je izmišljeno samo da bi se rimovalo. Ali ukoliko takav zaista postoji, možda će se sam (pri)javiti. Iako je cilj pisanija jedino da se posavetuju ribolovci kako da se lepše fotografišu. Stoga, za kraj, evo još jedne atraktivne fotografije Oliviera Portrata, neobičnog kadra i zanimljive ideje, na kojoj uopšte nije važno koliki je som...

Fotograf