Nekad, zimi uglavnom nismo pecali. Ne što je ribolov bio zabranjen – nije - nego što nam je zimi bilo zima. Za neopren nismo znali, a ni pletenice imali, pa nismo grabuljali. A ni somovi pre nekih 30-40 godina zimi nisu radili, nego spavali. Što je najgore, ni kafića nije bilo, a kafane su u 23.00 gasile svetla. Poslednje bioskopske predstave završavale su se oko 22 časa, a na televiziji svega dva-tri kanala. Interneta nije bilo. Pa šta smo radili?

Radili smo!

Ili učili.

Pa predveče se družili i slušali ploče.

Ili čitali knjige.

Išli u videteku po filmove.

I produžavali vrstu...

No, nije tema to kako smo nekad „oskudno“ živeli, nego kako smo mi ribolovci izdržavali do proleća bez pecanja. Lako. Relativno lako, jer nismo bili rođeni (jedino!) za pecanje. Ribolov nam je bio tek jedan od hobija. Nekima najmiliji, a nekima tek na drugom, trećem... petom mestu. Jer, rođeni smo bili za svašta! Recimo, ja sam pored navedenog igrao i šah („cuger“ u troje na ispadanje – za stolom ostaje ili pobednik ili crni ako je remi), preferans, stoni tenis...

Recimo, baš nekako u ovo vreme, posle Božića pa tokom čitavog januara i februara, redovno smo se okupljali (uglavnom vikendom – radilo se preko nedelje!) po udruženjima ribolovaca i organizovali naše berze. Tu, u toplom, iz kuvanu rakiju, čaj s rumom (ili rum s čajem), trampili smo ribolovački pribor, menjali se, kupovali i prodavali. Jer svaki ribolovac ima nečega viška a drugog manjka, i onda i sada.

Naravno, mi smo rabili trajan pribor. Jer Germine su trajale i trajale, iako su bile jeftine. Ali karike nisu pa smo ih svake zime menjali. Mašinice su bile bolje, mnogo trajnije nego sadašnje. Ali bile su dugovečno i zbog redovnog održavanja. Zimi smo ih servisirali, rastavljali do poslednjeg točkića, čistili benzinom, podmazivali... Svake bogovetne zime to smo činili! Kada vi vaše mašinice otvarate? Tek kad crknu ili pre? Kada, ako stalno pecate? Eto, i to smo zimi radili kad nismo pecali.

Avaj, januar bi nekako izgurali, ali februar je već bio muka. Pecaroška čežnja je svakim danom jačala. Kolika je ta čežnja bila opisaću vam na istinitom primeru. Elem, bio je ledeni februar godine gospodnje 80 i neke...

Čika Sava je stanovao u jednom novosadskom soliteru. U podrumu je sklepao svoj pecaroški kutak. Stoćić, stolica, polica, gomila štapova i mašinica. Jednom je menjao karike i podmazivao role. Naslonio je štapove na sto, onako sve sa mašinicima i najlonima na njima još uvek provučenim kroz karike. Pa uze jedan po jedan komlet da natenane sređuje. Nije ni primetio da se s jednog štapa monofil prućio van njegovog kutka...

U tom u podrum uđe komšija koji nehotice, prolazeći, nogom zakači monofil! Vrh Germine se savi a Sava, koji je tog trenutka držao neku drugu mašinicu u ruci i podmazivao je, krajčkom oka spazi „udarac“ i u magnovenju... kontrira! Onako dušmanski zgrabi Germinu i zvekne šabačku kontru!

Pa kad je shvatio šta je uradio, da bi zabašurio, uze Germinu da, kao, baš nju nešto pogleda. Ali nije mu vredelo – komšija je video da je Sava iz podruma kontrirao...

Komšija je tu anegdotu ispričao trećem komšiji, ovaj četvrtom... sve dok čitav soliter nije saznao i od smeha se tresao. A potom i čitav kvart...

I tako, stiže „Savina kontra“ i do mojih ušiju. Ne sećam se više ko mi je ispričao. Tek, nekako s proleća, sretoh čika Savu i upitah da li je istina za kontru.

- Jeste, znaš li Dragane da sam pomislio da je šaran-divljak – priznade kroz smeh.

Eto vam primera s kolikom smo čežnjom čekali proleće, jer i mi smo bili rođeni za pecanje. Ali što smo duže apstinirali tim smo strasnije uživali.

Dadoh vam, nadam se, dovoljno ideja kako da se strpite do proleća. No, sasvim razumem i kada je nestrpljenje veće, ko ove kolege iz Smedereva na divnoj fotogafiji.

Jedino bih molio da se, ako ikako možete, uzdržite od pecanja ribe po zimovnicima, posebno onih vrsta koje se zimi krtože i ne rade. Ali smuđ radi. Niko ne brani da ga pecate, pa još ukoliko je lep sunčan dan, a sneg škripi pod nogama, sat-dva je divna januarska podnevna rekreacija.

Ali u februaru bi se ipak mogli nekako uzdržati, zar ne. Postoji u životu još mnogo radosti i načina da se monotonija prekrati. Uostalom, februar je najkraći mesec u godini, iako često bude i najduži. Naime, poznajem brojne varaličare koji smuđeve „slučajno“ upecane u prvoj polovini marta (kada su tvisterima i smuđaroškim priborom, kao, ganjali „soma“) proglase za februarske ulove! Tako ispada da februar traje dobrih 40 dana. No to je već druga tema, ima vremena, tek je 8. januar, drugi dan Božića godine gospodnje 2015.

Dragan Jovanov Glod