Lokalni nazivi: melez, srebrni karaš, pastak
Opis i građa:
Telo joj je izduženije nego kod karaša. Leđa su joj maslinastosivozelena, bokovi srebrnasti, ponekad sa zelenim ili metalnim prelivima, kadkad i žutim. Peraja su žućkasta ili siva. Rub leđnog peraja savijen je nadole, a krajevi su šiljati. Bokovi i trbuh su srebrnastosjajni. Krljušti su veće nego kod karaša. Usta mala, bez brčića. Dužina joj je do 35 cm.
Navike, stanište, rasprostranjenost:
Živi u sporim, plitkim tekućicama, ali se odomaćila i u velikim jezerima i rečnim ušćima. Vrlo je otporna, zimi miruje, ne hraneći se. Ima je u svim većim rekama mirnijeg toka, gde je njena populacija, čini se, sve veća iz godine u godinu. Svoju brojnost babuška duguje specifičnom načinu razmnožavanja, kao i gotovo neverovatnoj prilagodljivosti i otpornosti na sve moguće nedaće koje mogu da zadese riblji svet. Prosečna lovna težina babuške kreće se oko "tri u kilu", mada ima i voda u kojima plivaju teže babuške - čak i do kilu i po, pa i dve. Hrani se sitnim životinjama i biljem. Slatkast ukus mesa srebrnog karaša posledica toga što on u mesu gomila šećer koji mu pomaže da opstane u nepovoljnom životnom okruženju (manjak kiseonika, hrane...).
Razmnožavanje:
U nekim vodama žive samo ženke, koje se razmnožavaju procesom ginogeneze. Određeni broj populacije se razmnožava bespolno. Koristi spermatozoide drugih ciprinidnih riba samo za inicijaciju bespolnog razmnožavanja. Tako izležene jedinke su sve do jedne ženke. Otuda ruski naziv "babuška". Ostale se normalno razmnožavaju uz pomoć mužjaka iste vrste i razvijaju se i mužjaci i ženke.
Kod nas je invazivna faza završena i populaciju kod nas sada čini otprilike isti broj mužjaka i ženki. "Melezi" su zabluda ribolovaca - ne ukršta se direktno sa drugim ribama - nema mešanja gena. Svi srebrni karaši su samo srebrni karaši, nikakvi melezi.
