(Štuka posle mresta)
Opet to varljivo proleće! Opet te narasle želje da se izađe na vodu i opet problem visokih voda i pohajdučivanja riblje populacije još pre Đurđevdana. A kakva je samo vodurina nadošla! Toeriju opšte uzročno-posledične povezanosti sveta oličenu u famoznoj tezi da zamah krila leptira u Africi može izazvati tornado u Severnoj Americi doživljavamo kao poplavu Velikog Gradišta izazvanu aktiviranjem vodokotlića u Novom Sadu! U tako nadošloj vodi nije teško odgonetnuti gde se skriva riba - u podrumima kuća nebranjene zone.
Srećom, tako je bilo pre par prošlog aprila, ovog proleća je bar što se Dunava i Tise tiče mnogo mirnije - ove zime snega nije bilo, pa tako ni prolećnih bujičavih voda...
Ipak, urbani smeštaj riba je izuzetak koji će se, nadam se, što ređe dešavati, ostavljajući na miru i našu pecarošku prolećnu svakodnevnicu koja protiče u odgonetanju odgovora na pitanje: kud se dede naša lovina i kako iskoristiti najbolje ono malo dana izglednih za pecanje? Kad i gde se udenuti u prostor između postmrestovskog bolovanja jednih vrsta i priprema za mrest drugih riba? Početkom proleća štuka je tipičan predstavnik prve vrste, one koja se oporavlja posle obavljenog produženja vrste.
REKONVALESCENTI
Posle mresta ženke štuke, koje iz različitih razloga nisu izbacile ikru, počinju da je reabsorbuju i tokom tog procesa su neaktivne. Mužjaci, mada manje iscrpljeni, takođe se ne hrane tako intenzivno. Drugim rečima, na udici se može zakoprcati po koji mužjak, ali ženka samo izuzetno. Zašto?
Kao i kod svih drugih vrsta riba, ženki štuke treba vremena da se oporavi od mresnog napora, jer nije lako nadoknaditi skoro 15% ukupne težine koliko u proseku iznosi količina izbačene ikre. Zato se i ženke sklanjaju na mesta gde će biti najmanje uznemiravane. Nije da se ne hrane, ali to čine samo onda kada im zalogaj dođe bukvalno pred usta. Potencijalni plen koji zahteva iole jurnjave biva ignorisan - ma koliko da je privlačan.
S druge strane, znatno manje iscrpljeni mužjaci po pravilu ostaju u zoni mrešćenja ili njenoj blizini. U tom periodu oni su aktivniji od ženki, ali samo upola aktivni nego inače. To znači da su i upola lovni. Stoga, ribolovac koji u ovom periodu hoće da ulovi krupan primerak ima da se namuči pa makar poznavao i najskrovitiji kutak vode i navike svoje lovine.
Po pravilu, i ono malo krupnijih primeraka što se ulovi u periodu neposredno posle mresta padne na kedera, tj. upeca se na prirodan mamac.
GDE SU POSLE SVEGA?
Mnoga pitanja naviru kada se povede reč o lokacijama na kojima se štuke okupljaju posle mresta. Koliko se zadržavaju na lokaciji mresta? Kada je napuštaju? Koliko daleko se upućuju? Gde odlaze? Odgovori na tolika pitanja samo su delići velike slagalice. Do njih se ne može lako doći, niti ih je jednostavno uklopiti i celinu.
Ribe, štuke, se i pored uobičajenog ponašanja za vrstu, ipak razlikuju od primerka do primerka, njihovo ponašanje uslovljeno je životnom sredinom jer, recimo, štuka na dubokom Zvorničkom jezeru (slika dole) neće se isto ponašati kao njena “ispisnica” na nekoj vojvođanskoj plitkoj mrtvaji. Ipak, kao polazište moguće je usvojiti nekoliko stvari.
Po pravilu, mužjaci se posle mresta zadržavaju u zoni koja je u neposrednoj blizini mrestilišta. Oni prvi dolaze na mesto mresta i poslednji ga napuštaju. Za razliku od njih, ženke, pogotovo najkrupnije, ne traće vreme na vršljanje u zoni koja je nadomak njihovog prirodnog mrestilišta, a koliko se brzo i koliko daleko udaljavaju od tog mesta zavisi od mnogo faktora. Vremenske prilike jedan su od najvažnijih. Stabilno i toplo vreme utiču tako da ubrzavaju udaljavanje ženki, pogotovo onih najkrupnijih i doprinose njihovoj disperziji. Hladno vreme, naprotiv, usporava kako mrest tako i post mresne migracije, odnosno oporavak. Karika koja u svemu tome nedostaje jeste odgovor na pitanje: “A kuda to, na koja mesta, štuke odlaze posle mresta”?
Ne postoji opšte važeći odgovor ni pravilo, jer ne postoje ni dve iste vode. U skladu sa time, svaka voda daje svoj odgovor na pomenuto pitanje, ali i taj odgovor je svojevrsni mozaik detalja koje je, na svakoj vodi posebno, neophodno uočiti i pravilno uklopiti u sliku. U odgonetanje pomenute zagonetke treba krenuti od karakteristika date vode, odnosno terena i njegovog najbližeg okruženja. Dolazimo tako i do opšte poznate stvari - značaja čitanja šta dotična voda i njeno okruženje pružaju ribi, gde i kakvu hranu; kakvo mesto za odmor.
Dakle, ribu treba pre svega potražiti na mestima koja nisu preterano udaljena od mrestilišta, jer iscrpljena riba nije raspoložena za maraton; koja su zaklonjena od glavnog vodenog toka, ali tako da hrana ipak prolazi veoma blizu ribi koja nema snage da se daje u jurnjavu za živahnim plenom.
TOPLO - HLADNO
Neophodno je i poznavanje određenih procesa koji se odvijaju u vodi. Štuka se mresti u doba godine kada voda još nije ujednačeno zagrejana, i kada su topli površinski i hladni pridneni sloj jasno oddeljeni. Mada u tom periodu još ne dolazi do tako izraženog formiranja termokline kao leti, princip je u osnovi isti: sunce prvo ugreje površinski sloj sa kojeg se toplota polako širi, spušta, ali to je krajem zime veoma spor proces. Obdanica ne traje dovoljno dugo da bi se niži slojevi zagrejali čak o kada je vedar dan. Ribe su u takvim uslovima suočene sa dva jasno odeljena sloja, sa toplim i hladnim.
U gornjem toplom sloju nalazi se relativno izobilje hrane. Većina sitne bele ribe (kedera) upravo se tada sprema za svoj mrest i boravi u najtoplijem površinskom sloju kao i u plićacima. Gde je plen tu je i lovac, ali iskustvo zagriženih iskusnih štukolovaca nedvosmisleno govori da se najkrupniji primerci štuke ipak ne nalaze tu. Teško da se može prihvatiti kao opšte pravilo, ali se pokazalo da se izvestan broj najkrupnijih jedinki posle mresta opredeljuje da boravi ne u toplom, već u svežijem ali i kiseonikom bogatijem okruženju - dubljim slojevima. To nikako ne znači da se obavezno nalaze na dnu, boravište im je često na pola puta od površinske toplote, koja nudi trpezu, do hladne najveće dubine koja nudi isposničku samoću. Plićaci su relaksaciona topla kupka čijim se čarima predaju uglavnom sitniji primerci. Krupni primerci su na tom području izuzetak koji potvrđuje pravilo i vadi mast ribolovcima koji ih mogu lako opaziti ali skoro nikako uloviti. Jedino se poneki “ćorav” primerak ponekad polakomi na pažljivo serviran prirodni mamac, po pravilu mrtvu ribicu na sistemu “Drašković”. Montaža je ista kao i za smuđa, samo je poželjno staviti veći keder.
POLIGON BEZ BUSIJE
U post mresnom periodu najkrupnije primerke štuke treba potražiti na delovima gde dno podseća na potopljenu poljanu, gde je dubina ujednačena i iznosi od 2 do 4 m, a takva zaravnjena dna se po pravilu prostiru malo dublje od plićaka u kojima se odvijao mrest. To je prvi bazni logor štuka krupačica na njihovom putu oporavka od mresta! Takva konfiguracija dna je gotovo tipična za brojna jezera, pa čak i akumulacije. U prohladnim bistrim oligotropskim jezerima u kojima nema baš mnogo hranljivih sastojaka, kao što su to jezera u kojima živi i pastrmka predugo zadržavanje u ogoljenim plićacima u to doba godine veoma je opasno i riba se odatle sklanja što pre. Bekstvo na zaravni na dnu gde ima kakvih- takvih zaklona jeste nešto što spada u uobičajeno ponašanje velike štuke posle mresta.
Isto se dešava čak i u vodama koje su znatno bogatije vodenim rastinjem i gde ono, na prvi pogled, i u plićaku predstavlja dobar zaklon. Ipak, najkrupniji primerci se i na takvom terenu sklanjaju od opasnih plićaka. Boraveći iznad zaravnjemog dna, štuka neposredno posle mresta uglavnom miruje, i čak ako i znamo za takva mesta, na njima ćemo je tada vrlo teško uloviti. Odbija da pojuri bilo kakav veštački mamac i jedini izbor bi trebalo da bude prirodni mamac serviran natanane.
Odlična je kombinacija veštačkog i prirodnog mamca. Kako vreme odmiče, štuka se sve više oporavlja i postaje aktivnija. Ali čak i tada sporo vodeći mamci jedini su na koje možete očekivati uspeh. Najbolje je posegnuti za takozvanim muvanjem. Udarci ribe su jedva primetni. Štuka će lenjo uzeti mamac koji joj se zalelujao ispred gubice i, ukoliko ne usledi energična kontra, u sledećem momentu će ga ispljunuti. Ništa od njene poslovične halapljivosti!
Pogled na sonar otkriće da su štuke iznad pomenutih “poligona” vrlo čudno raspoređene, bez nekog pravila - ništa od toliko izvikanog očekivanog zauzimanja busija. To ne treba da čudi jer su po pravilu štuke na tim mestima posle mresta neaktivne, pa se i ne skrivaju jer - ne love! Ipak, u najvećem broju su skoncentrisane po obodima zaravnjenog dna, tj. uz baire, gde se ivice strmo spuštaju ka dubini ili uzdižu ka kakvom grebenu. Ukoliko na dnu nema pomenutih uzvišenja štuka će, kao odmorište, potražiti svaki zaklon, bilo da se radi o oskudnom vodenom rastinju, bilo o gomilici šljunka na dnu ili kakvom udubljenju, a poslužiće i gomilica natrule vegetacije ili izdanci mlade. Ukratko, porodilja će obavezno potražiti bilo kakvu “strukturu” na dnu.
Na takvim mestima štuka je veoma oprezna i neophodno joj je prići uz mnogo opreza i sa što manje buke. Mamac je najbolje voditi poizdalje, na dugačkom najlonu. Udarac štuke je u tom periodu, izuzetno kilav i neophodno je munjevito reagovati.
Najaktivnije ribe koje su potencijalni plen ribolovaca, podižu se sa dna i vršljaju po okolini, često čak napuštajući rupe u kojima leškare. Najveće šanse za ulov su tokom oblačnih dana. Kada je sunčano i bez vetra, štuka se spušta u dublje slojeve i sklanja u zaklon bilo da je reć o udubljenjima na dnu, hrpi kamenja ili stenja, panjeva ili tek izniklog vodenog rastinja. To je tipično ponašanje neaktivne štuke koja nije raspoložena za lov, a pogotovo ne za jurnjavu za veštačkim mamcima. Ali to ne bi trebalo da obeshrabri uporne ribolovce. Provociranje štuke trebalo bi obaviti silikonskim varalicama tipa Shad, kao i džigovima na čije udice se stavljaju i prirodni mamci - kederi. Takvim sistemima treba pecati vrlo sporim povlačenjem, džigovanjem ili provlačenjem kroz vodeno rastinje ili po dnu.
Acke VK je ovu prolećnu prevario velikim silikoncem Relax Kopyto.
Ovakvim načinom pecanja moguće je izazvati iznenadnu provalu adrenalina čak i kod neaktivnih štuka, dok će više oporavljeni primerci pojuriti i za “gvožđem”.
Ukratko, po tmurnom vremenu treba varalicama i sistemima sa prirodnim mamcima sistematski pretraživati celu oblast, počev od plićih platoa, jer svuda po njima vršlja nesuđena lovina, dok po sunčanom i tihom vremenu štuku treba tražiti selektivnije, spuštati varalice i do samog dna, pretr
aživati platoe na nešto većoj dubini, pogotovo rupe na njima, i džigovati iznad zona sa vodenim rastinjem, iznad useka i raznih prepreka na dnu.
SMRTONOSNI LEVAK
Omiljena mesta na kojima se štuka okuplja posle mresta su i ušća kanala, potoka i manjih reka, nedaleko od širih i plićih zaliva - u kojima je štuka obavila mrest. Takva mesta su idealna. Na “dohvat su ruke” iscrpljenim štukama, a prepune su hranom koju nanose pomenuti vodotoci. Zalivi u kojima se izmrestila štuka ubrzo postaju neodoljivo topli za sitnu belu ribu koja, takođe, traži mesto za mrest tako da štuki-rekonvalescentu preostaje samo da na pravom mestu postavi zasedu, a to na takvom terenu gotovo da ne iziskuje poseban napor.
S druge strane, mnoge vrste riba grupišu se pripremajući se za mrest upravo na ušćima potoka jer se mreste u njegovim šljunkovitim plićacima, gde je voda bogata kiseonikom dragocenim za razvoj larvi. Po pravilu najkrupnije štuke se grupišu na ušćima takvih kanala upravo u periodu kada se završava mrest njihovog plena. Štuke su već malo oporavljene, a njihov plen maksimalno iscrpljen. Idealna kombinacija, ukoliko ste štuka, naravno!
Dakle, potok ili rečica prosto servira štuki sirote male bele ribice ko na tacni. Štuke postaju nemilosrdni biološki filter kroz koji prolaze samo najzdraviji primerci njihovog plena. Ribolovac se mora prilagoditi takvoj situaciji, a to znači da treba pecati tako da se mamac bukvalno navlači preko glave štuke iz pravca potoka, tako kako se ponaša I iscrpljena posle mresta ribica nošena vodenim tokom. Ovo je gotovo nemoguće izvesti bez čamca. Štuke na takvim terenima ne patroliraju, već čekaju. Poređane su malo sa strane, zaklonjene iza kakve prepreke na dnu koja ih štiti od direktnog udara vodenog strujanja vode koja se uliva, i vrebaju na plen koji mora proći kroz taj svojevrsni levak. Slično se dešava i na usecima ili vodenim prolazima kroz koje voda ulazi i izlazi sa plavnog područja. Visoka prolećna voda se razlije bukvalno sejući belu ribu, koja se posle obavljenog mresta povlači. Ovo njeno povlačenje uslovljeno je opadanjem vodostaja, ali velika količina ribe “zakasni”, pa mora da se tiska provlačeći se kroz pupčanu vrpcu prirodnog mrestilišta i matične vode - prosek. A tu su se po već pomenutom principu rasporedile grabljivice koje se nalaze na idealnoj poziciji - kontrolišu prilaz dubljoj vodi kao i zonu plićaka odakle se mnoštvo hrane daje u paničan beg. I tako bela riba upada u levak od štučjih čeljusti, ali ne samo njenih, jer tu su i ostale grabljivice koje znaju za jadac!
Andrej Mirkov
