Svim ljubiteljima nature i avanture želim da se barem jednom u životu spuste kanjonom reke Tare. Ali, da taj put obavezno završe uplivom u reku Drinu, dakle, na mestu gde se u penušavom huku spajaju Piva i Tara. U tim trenucima ćete shvatiti zašto je Drina reka kojom treba da se ponosimo. I da je čuvamo!

Sticaj srećnih životnih okolnosti omogućio mi je da se divim širini moćnog Dunava, ukrašenog prelepim mostovima ugarske prestonice, da šetam obalama reke Moskve, koja se gubi u impozantnim građevinama i ,,prospektima” istoimenog grada, da sa Miraboa posmatram koketnu Senu, a sa Tauer Bridža uspavanu Temzu, pa čak i da plovim divljim Zambezijem, na čijim obalama dremaju blatnjavi krokodili.

Ipak, trenutak pivsko-tarskog sljubljivanja jedan je od najlepših doživljaja koje pamtim.

Drino, vodo ‘ladna!

Od dve kristalno čiste, pitke planinske gracije, kod Šćepan Polja, na 432 metra nadmorske visine, rađa se bujna i snažna Drina. Ne verujem da me slučajnost navodi na mitološku asocijaciju o tri Venerine gracije, ljupke pratilje koje su ovoj boginji ljubavi i ljupkosti pomagale da se pojavljuje u svom najboljem izdanju. Čini se da su dve Drinine gracije, Piva i Tara, ovoj reci nesebično podarile svu svoju blistavost.

U većem delu svog toka Drina nosi tu izvornu lepotu, delimično prikrivenu njenom divljom snagom. Merena modernim mernim jedinicama, ta snaga iznosi preko 15 milijardi kWh, a njena iskorištenost najvidljivija je na primerima hidroelektrana ,,Zvornik” i ,,Bajina Bašta”.

Na svom putu, dugom 346 kilometara, Drina sa desne strane prima vode Lima sa Uvcem, Ćeotine, Rzava i Jadra, a sa leve Sutjeske, Prače, Drinjače i Janje.

U njenoj dolini, bez puta i pruge, naselja su malobrojna i mala: Foča, Goražde, Višegrad i Zvornik u Bosni, te Bajina Bašta, Banja Koviljača i Loznica u Srbiji.

Hladna i plahovita u svom gornjem toku, pod uticajem krečnjaka, Drina zadržava svoju modro-zelenu boju i gradi brojne okuke. S velikim padom, brza i vijugava, ona je usekla 45 km dugačku kanjonsku dolinu između Suhog Dola i Biserovine, 26 km dugu Međeđensku klisuru i nešto kraću Klotijevačku klisuru. Ovde se pokazuje u svom najboljem izdanju, pa je poznata i po splavarenju i kajakštvu. Zbog specifičnih odlika reke na ovom potezu, ribolovačka ,,poslastica” je lov mladice.

Lepa mesta za ovu vrstu sportskog ribolova mogu se naći na delu nadomak Foče, ili na delu kod Ljubovije i Bajine Bašte, gde se skrivaju kapitalni primerci i održavaju takmičenja u lovu na mladice. U kafani ,,Ribarski sastanak”, u Okletcu, uz dobru kuvanu rakiju, mogu se osmotriti preparirani ribarski trofeji okačeni na zidovima. Tradiciju okupljanja ribolovaca na ovom delu Drine, nastavlja treća ugostiteljska generacija. Druže se s ribolovcima i provode život s pogledom na reku.

U živopisnom ambijentu kod Šćepan Polja, Goražda, ili Rogatice neretko možete sresti ,,lake” ribolovce, koji sa jednim štapom ležerno prilaze vodi, tragajući za pastrmkom, ili lipljenom. U okolnim ribolovačkim radnjama naići ćete na bogat izbor mušica i varalica, karakterističnih za ova područja.

Je li Drina kriva?

Obuzdana hidroelektranama, kako na svom toku, tako i na vodama pritoka koje prima, smirena padom nadmorske visine za 350 metara, pomalo umorna, Drina kod Rače uvire u Savu, kao njena najveća pritoka. Njena ćudljivost potvrđuje se istorijskim faktom da je nekada svoje ušće u Savu imala kod Šapca. Posustala i umorna, Drina na potezu od Zvornika do ušća veoma malo liči na lepoticu s početka puta. Široka i razlivena u prostoru svojih makroplavina, Mačve i Semberije, kao da jedva čeka da konačno uplovi u mir Savinog korita.

I dok u svom gornjem toku neobuzdano krivuda, dotle u donjem delu gradi ade, plićake i meandre, pa je nazivaju krivom Drinom.

Nije kriva Drina što je - kriva! I niko nije kriv što ju je teško ispraviti. Ali kriv je svak ko je kvari.

Jata srebrnih skobalja

Gde su u ribolovci? Barem na Drini ih ima mnogo. I ima ih raznih. Kako na kom delu. Za razliku od gornjeg toka, gde je vrlo zastupljeno pecanje mladice, pastrmke, ili lipljena, na donjem drinskom toku, uz pecanje mrene, soma, bucova ili klena, omiljeno je i ,,skobaljanje”.

Pecanje skobalja je primamljivo, jer je glavna sezona usred leta, od izlaska do zalaska sunca. Dovoljno je poneti elastičan meč-štap, tanak najlon, plovak i olovne kuglice. Ribolovci se naslađuju prizorima jata skobalja, razmišljaju o tome kako će riba udariti vrlo neodređeno, što će zahtevati vrlo brz trzaj. Nadaju se da će pobediti statistiku koja kaže da na desetak udara obično biva šest do sedam promašaja, a od tri-četiri zakačena nekada se izvuče samo jedan. Vredi stajati i celi dan zbog onih zakačenih primeraka, koji će se borbeno bacati u stranu, vrtiti glavom tamo-amo, pokušavajući da se oslobode. Skobalj je snažna riba, ali računa se na to da je lakoverna i ne naročito ,,inteligentna”. Dobra prihrana (desetak vekni starog hleba) se podrazumeva.

Ribolovcu još samo preostaje da pronađe pravo mesto na Drini. Tamo gde se završava brzi tok i gde voda prelazi u mirniji, dublji deo, tamo gde talasi prelaze u male vrtloge. Na žalost na ovom delu Drine takvih mesta je malo.

Siđi do reke, čik, ako smeš!

Vrlo brzo ispostavlja se da ,,sići do reke” postaje gotovo nemoguć poduhvat. Osim za one koji su do nje ,,sišli” betonskim stepenica izlivenim od njihovog imanja do vode. Ili za one koji su uz samu reku napravili improvizovana obitavališta po sklepaj-sistemu. Ulevo i udesno zateći ćete veći broj postavljenih strukova koji vam onemogućavaju pecanje.

Ne samo da su tik uz obalu izgrađene kolibe od najlona, metalnih ploča, ili dasaka, nego je u nekim slučajevima prilaz vodi zaprečen ogradama, ili rampama. Ponegde se zadesi i pas koji u odsustvu ,,vlasnika” motri na nepoznate posetioce. No, i tamo gde nema psa-čuvara, teško da ćete se usuditi da bar privremeno zauzmete mesto. Jer, ono je, izgleda, već trajno zauzeto. Verovatno biste rizikovali sukob sa ,,domaćinom”, koji se iznebuha može pojaviti iz nepoznatog pravca. Teško da biste mogli (ili stigli) da mu objasnite svoju ,,drskost”. Bilo bi, naravno, krajnje nepristojno da isterujete pravdu. Tim više, što niste ovlašteni za preduzimanje bilo kakvih sankcija. Ne bi vam pomoglo ni davanje na uvid propisno izvađene ribolovačke dozvole.

Jedino što vam preostaje jeste da se odlučite za neku potpuno neadekvatnu lokaciju, na kojoj ni ,,s” od skobalja nećete naći, te možeto čisto rekreativno da puštate plovak nizvodno i razvijate ,,refleks na prazno”. Primamu pobacajte nekim drugim ribama-sretnicama. Umesto maštanja o čuvarki punoj srebrnih skobalja, bavite se razmišljanjem o sporoj realizaciji zakona o privatizaciji, nasuprot uspešne i neometane ,,privatizacije” drinskog priobalnog područja. Ako ste komunikativan tip, možda da se uz čašicu ,,jake” sprijateljite sa nekim drinskim ,,posednikom”, te tako dobijete pristup atraktivnim mestima za pecanje.

(Ne)činjenje

Menja li reka ljude, ili mi reku? Biće da je proces obostran, ali se snaga uticaja mora posmatrati pre svega kroz činjenicu da ljudski uticaj podrazumeva svest o sopstvenom činjenju, ili - nečinjenju! Elem, sva prethodna priča o jednoj moćnoj, lepoj i snažnoj reci imala je za cilj da paradoks ljudskog nemara učini što upečatljivijim.

Sasvim sigurno, slični, ili još drastičniji primeri se mogu naći i na drugim rekama. Otužno je prisećati se svih onih viđenih, ili prepričanih epizoda o pomoru ribe u bombaškim napadima ,,ribolovaca”, naročito u ratnim danima. Iluzorno je bilo tada pričati o nekoj zaštiti ribe, vode ili obale. Spram toga, još i danas mlako deluju prizori mrežarenja, pecanja na struk, pa i ovaj primer ,,zaposedanja” obale.

U vremenu koje sledi dobro bi nam došlo opšte etičko čišćenje, a u tom sklopu ne bi trebalo zaobići ekološki segment. S radošću ćemo beležiti pozitivne primere. U međuvremenu, tešimo se prisećanjem na očuvane ekološke oaze. Jedna takva je pomenuta i ovde - reka Tara. Ali, o Tari nekom drugom prilikom.

Jagoda Petrović (foto: Irene Becker)

http://www.trofej.info/