(Gde smo grešili?)

Početkom oktobra po prvi put smo se našli na obalama jezera čuvenog po ogromnim šaranima, ali još poznatijem po čudnim navikama riba koje u njemu plivaju. Probao bih kroz ovaj tekst da skrenem pažnju onima koji na to jezero prvi put idu, šta mislim sada - sto dana kasnije - gde smo grešili...
Pecali smo u “Zalivu rekorda”, a logor nam je bio u prvoj trećini uvale. Prvo smo parkirali kombi i istovarili opremu, pa rasklopili štapove, a tek onda krenuli da sonarom pronađemo mesto gde ćemo pecati. Odabrali smo sprud koji se pružao koso udesno od nas, tako da mu je desni plići deo bio udaljen preko 250, a levi kraj manje od 200 metara od obale. Na taj sprud, dugačak oko 80 metara postavili smo 4 bove i razvukli 10 štapova. Dubina na levom kraju je bila 4, a na plićem svega 1,8 metara. Dubinu smo izmerili sonarom, a ostale procene su krajnje, “odokativne” ali to niji toliko bitno. Od spruda ka nama dubina je naglo padala na 7 metara i tako skroz do obale... Nahranili smo kod markera i što smo brže mogli otišli na obalu.
Sutradan, oko podne, dobili smo prvi run, ako se tako može nazvati ispravljanje stomaka na izuzetno tegljivom najlonu na daljini 250 metara. Međutim posle zatezanja najlona riba je stala i ostala tamo. Za osnovni najlon koristili smo 0,35 mm, za šok lider “hard mono” i “memory free”. Prvi je jači, otporniji, teži za vezivanje, i mnogo skuplji, tako da smo forsirali drugi sa kojim smo bili zadovoljni. Isto se ponovilo još dva puta, a sve se desilo na levom, dubljem kraju spota.
Prvu ribu koju smo izvadili bio je amur od nekih 6 kila. U tolikoj želji da što pre upecamo ribu nismo pregledali deo vode između logora i mesta gde smo pecali. Rod podove nismo ni nosili, pa smo ovaj problem ublažili širenjem ubadaljki i grupisanjem štapova na mestima odakle smo znatno lakše vadili ribu. Četvrtog dana u naš kamp je došao Pako, vodič za smuđaroše na jezeru, koji nas je ljubazno provozao po celom zalivu i tek na njegovom sonaru smo videli kroz kakvu šumu smo morali da izvlačimo ribu. Markere sa teških pozicija smo privukli pre podvodnog “drvoreda” i tu nastavili pecanje. Potezi su tada bili dosta ređi, ali smo skoro sve ribe izvadili sa ove dve, nove, bove! Mnogo smo bili nestrpljivi, tu smo i pogrešili, ali smo kasnije videli pravu taktiku kod dva Slovaka, koji su došli posle nas. Njima je termin počinjao u subotu, ali su oni došli na jezero u petak, dobili su mesto, ali nisu smeli da pecaju. Celo popodne i veče su krstarili zalivom sonirajući teren, a tek ujutru su razvukli udice.
Probali smo da pecamo i na domet štapova, ali i tu smo pogrešili. Naime, na sprudu smo hranili onako kako smo čuli da valja ovde, a na ovoj poziciji smo napravili švedski sto: šećerac, konoplja, mrvljeni bioli, žito, tigrov orah... Napravili smo tepih 10x10 m i tu zabacivali montaže. Mislim da smo za dva dana odatle izvadili sto deverika preko kile, nekoliko oko dve i par preko tri kile. Udica broj 1, dve boile 22 mm. Peti dan smo to isto uradili ali sto metara dalje. Jedino što smo umesto 10 kila partikala bacili dve šake boila oko udice. Drugu noć smo imali i tu udarac.
Preko od nas su pecali neki Austrijanci koji su junački tri dana veslali, ali nismo videli da su potez imali. Ali smo videli da su istresli sigurno 50 kg kukuruza. Lopatom su iz čamca izbacivali. Bio sam prilično skeptičan dok sam slušao savete da bacam samo šaku boila po štapu posle udarca, ali se pokazalo dobro što smo poslušali.
Noću nismo razvlačili, jer nismo imali svetleće markere, a u zalivu većem od većine jezera na kojima sam dosad pecao besmisleno bi bilo krstariti i nabadati po mraku. Ponesite obavezno neku lampu po mogućnosti na gas, da svetli noću na obali, da znate gde treba da se vratite! Ovo isto važi i ujutro, pošto smo svaki dan do 9 imali maglu gustu kao testo, pa nam se dešavalo da izađemo čamcem po 150 m dalje od kampa. Mi smo imali lampu, ali smo fitilje zaboravili.
Ponesite sitnih “evrića” i raspitajte se za kurs - niko od nas ni dan danas ne zna kolko leja je evro. U Bukureštu obavezno startujte taksistu. Mislim da je skrenuo bar pedeset puta dok nismo izašli na put za Sarulešti!
Dosta smo slušali i o problemu sa miševima ali mi baš ni jednog jedinog nismo videli. Koristili smo proverene riblje mikseve bez dodatnog aromatizovanja i pecali smo samo sa dva mamca. Dva dana smo hranili i aromom “fish liver”, ali smo u roku od par sati izvadili pet amura od šest do devet kila, a nijednog šarana. Kad smo se vratili na staru boilu više do kraja nismo imali ni jednog amura.
Veliki problem su nam predstavljale i deverike. Neverovatno je kako sa toliko malim ustima uspe da se zakači na toliku udicu?! Babuške su dolazile ređe, ali uglavnom noću, što je značilo da taj štap do ujutro stoji van vode.
Jaja ponesite ako hoćete da pravite boile na licu mesta, ali ih ostavite u kolima! Nama je lokalna džukela pojela pola kartona prve noći.
I obavezno ponesite više “laškog”.