(Od Stele do Gozile, od večnosti do beskonačnosti)

Relativno su brojne pritužbe da mnogo pišemo o „skupom“ priboru, a mi, je l’, živimo u Srbiji – ili exYU „samicama“ . Ko da smo mi krivi što glasaju tako kako glasaju, ko da smo mi krivi što je narod sirotinja, ko da smo mi krivi što im Juga nije bila po meri. Ima toga „ko“ koliko želite.

Na takve žalbe uvek isto odgovaram(o): ima li časopisa, tv emisije, sajta... o automobilizmu koji predstavljaju jedino automobile dostupne ubogim stanovnicima pomenutih „dežela“? Nema! Nema, jer svaki medij, bilo elektronski bilo štampan, predstavi Ženevski salon automobila i prikaže Ferrari. Pošto takav tekst pročitaju skoro svi a test „punta“ tek poneki, uglavnom jedino oni koji planiraju da, eventualno, takav auto kupe. E tako i mi, pišemo o svemu, a ponajviše o onome što interesuje većinu čitalaca. Recimo OVAJ tekst su pročitali skoro svi, tako bar pokazuje naš „pipl-metar“, jer bez obzira na kupovnu (ne)moć takav pribor zanima sve ribolovce, i one koji (ih) imaju, i one koji (ih) sanjaju.

A sanjati je lepo, maštati je zdravo. Uostalom, ako Ferrari ne može da kupi skoro niko od nas, bar može nekako da sebi priušti neki dobar štap za pecanje, ili lepu ribolovačku mašinicu. I tako, bar za trenutak, oseti „diskretni šarm buržoazije“.

Drugo: zapanjuje činjenica da ubogi ex-Jugosi koriste najkvalitetniji pribor! Naravno, u proseku, u odnosu na broj stanovnika. Neverovatno, ali istinito: sirotinja uboga, ali na vodi sam sretao bezbrojne ribolovce u čijim rukama su Sporteksi pa i Hardiji, a na njima Šimana i Daiwe. Jer su mnogi shvatili tačnost izreke da „nisam dovoljno bogat da bih kupovao jeftine stvari“. Shvatili su da je racionalnije nekako se jednom „isprsiti“ za neki štap s pedigreom koji će im trajati godinama, pa i decenijama, nego kupiti jeftin karbonac koji će im trajati jedino ukoliko njime ne pecaju.

A tu je i ono iz naslova: takvom opremom se em uživa em beži iz sive svakodnevice. Em i štedi! Pa ako zagusti, polovan brand name štap ili mašinica uvek imaju solidnu cenu – a ko pokuša da proda nov no name pribor teško da uopšte može postići iole pristojnu cenu. Onog tenutka kada ste, ma koliko jeftino, nešto takvo kupili, nepovratno ste izgubili. Stoga pecajte time... sve dok se ne slomije.

Naravno, ne mora se imati pribor najvišeg kvaliteta i paprene cene, ne mora se imati ni Stella ni Saltiga, može i Twin Power i Stradic... a može i Zauber. Ma može i Banax Si. Ali ispod 60-70 evra novo a kvalitetno NE-MO-ŽE! I pribor srednje klase ima prođu čak i kad je polovan, pošto je i srednja klasa - klasa! I to, u odnosu na uloženo/dobijeno, često i ekstraklasa.

Međutim, najniža „klasa“ ne zavređuje da se kupuje, stoga o tome i ne pišemo. Jer kako dati preporuku za karbonac od 25 ili 30 evra a ne lagati. Zar u toliko evra vredi ulagati? Pa na njemu nešto mora da ne valja: ili blank ili karike; ili će se slomiti ili struna urezati. Da i ne pominjemo mašinice slične cene – kakvi su to materijali ugrađeni ako su na takvoj roli svi zaradili – i Kinezi, i špediteri i distrubuteri, i trgovci, i država kroz carinu i porez?! Ako su svi oni redom zaradili izgubili ste vi - Vi, koji ste to kupili!

Nemoguće je da u svetu, od svih mogućih proizvoda, jedino ribolovački pribor bude mnogo jeftin a dovoljno kvalitetan! Jer zbog čega onda nema i automobila od 1000 evra primerak, ako ima mašinica od 20 evra komad. Od Ferarija do Punta ogroman je prostor, ali je od Stele do Godzile beskonačan. Ko i svemir, ko i ljudska glupost. Ko i pohlepa...

Sve vrhunsko mnogo košta jer je ekstra kvalitetno. A kad je skupo ne kupije se mnogo. Tada je i serija manja. Bilo bi lepo da se može Stella kupovati za 100-150 evra, ali ne može. Ne što Shimano ne može isporučiti milionsku seriju, nego što ugrađeni kvalitetni materijali i precizna vrhnska izrada uvek mnogo koštaju – bilo da je automobil, bilo štap za pecanje, bilo da je DSLR Nikon bilo da je mašinica za ribolov.

Naravno da normalan ribolovac nikad neće naručiti kavijar i šampanjac od 300 evra, pa zapaliti Kohibu od 100 evra komad da bi osetio diskretni šarm buržoazije, jer za toliko novce može kupiti pribor koji će mu (po)trajati, pribor kojim i buržuji pecaju. A na pecanje može i Puntom, ne mora se džipom. Ma, može i biciklom.

Samo što ni bicikla nema za 10 evra komad, bez obzira što ih stotine miliona Kineza voze. Ko što na našim obalama ima na hiljade Zaubera – iako ni oni ne koštaju toliko, nego znatno više. Jer ribolovci nisu vesla sisali, nego se informisali, čitali...

Da nije tako, bilo više Godzila s 10 lagera nego Zaubera!

Sve se nadam da će doći vreme kad će biti najviše Twin Powera.

I na kraju, da se kristalno jasno razumemo: Stela je sinonim (za najvišu klasu), a ovaj tekst nema cilj da vas natera da kupite nju – već ovakav Zauber (klikni na link levo i pročitaj megate(k)st!). Iako je i Zauber samo sinonim (za srednju klasu). Nažalost, za mnoge danas i on postade nedostižan san. Pusta želja, ko svinjska krmenadla umesto kokošje trtice.

Ali ni za to nije kriv Trofej, a ni...

Dragan Jovanov Glod