Približava se Nova godina, jelke šire svoja lepršava krila, prasići se štrecaju... A i nama raste raspoloženje. Zato imam predlog da se ovoga puta opustimo od silnih pecaroških tehnika, od hvaljenja moćnih mamaca, mašinica od kojih boli glava, pa i kapitalnih ulova, te da se pozabavimo sa običnim, ali ipak neobičnim, ljudskim naravima. Naime, pecaroši znaju ponekad da mozgaju, da bi osvežili dan, pogotovu kada riba slabo grize. I to na račun drugara s kojim satima dele dosadu na obali. Te smicalice gotovo da uvek uspevaju, i na kraju se svi slatko nasmeju. Naravno na račun žrtve. Medjutim, ima slučajeva kad se bumerang vrati, i smicalica se obije idejnom tvorcu u glavu. Pakost zna da dobije i neočekivani epilog, pa i rekontru. Evo i primera.

Desilo se na obali Tise. Bio je prevruć letnji dan, kada je otac sa dva ustaljena drugara, s Krešom i Djurom već više od pola dana bezuspešno vrebao nepomične vrhove štapova. Pecali su svi na šarana na hranjenom mestu, a poteza ni za lek. Sunce je žestoko pripeklo. Što jes, jes, palo je i poneko ladno pivo, koje je pravovremeno povadjeno iz čuvarke, koja je smeštena u Tisu još u zoru. Naša priča započinje u trenutku kad je jedan od članova trijumvirata krenuo da protegne malo noge, da poseti malo žbunje, ali i reši da ode u izvidnicu i vidi ima li drugih pecaroša na obali, te da ispita šta su drugi pecaroši do sad uradili. Taman kad je šetač otišao, zadesi se da zapliva ka obali jedna poveća zmija. I da ona bezobrazno uleti u uzani prostor tik pored štapova. Skoro medju Krešine noge. Da bi se unelo nešto dinamike u monotono prepodne Kreša je uljeza šćepao za vrat i zmija beja uhvaćena. I istog trenutka rodi se ideja kako da se napakosti odsutnom Djuri. Otac i Kreša zajednički smisle kako da se našale sa drugarom. Izvadili su jedan Djurin štap, pažljivo su zakačili na udicu tu poveću beloušku i novonamamčenu udicu ponovo zabacili u Tisu. Neka zmijurina slobodno zapliva, a šetač kad se bude vratio i kad bude video da mu se trese i savija vrh štapa nek pomisli da ima potez i nek se iznenadi. A kad bude ugledao »ribu« biće zafrkancije i smeha.

– Trza! Trza! Gde su vam oči, pa zar vam nisam rekao da pripazite na moje štapove – čim se približio svom pecaroškom mestu planuo je Djura. I odmah žestoko kontrirao. Naša dva producera sa andjeoskim licem, bez i da dišu, nevino su promatrali silovitu akciju svog drugara, vrebajući trenutak osvešćenja žrtve, da bi njegov izraz lica čim uoči neobičan ulov zapamtili za sva vremena. I naravno, da prasnu u smeh. Djura je progundjao nešto, poput »zar si baš tada morala zagristi, kad me nije bilo«. I počeo je zamarati.

Nešto to dugo traje, primetili su kasnije otac i Kreša. A ono, prodje još neko vreme i sevne meredov. Djura je iz tiskih talasa izvadio soma od blizu pet kilograma.

- Kako to da mi som naleti na stari kukuruz? –sa širokim osmehom na licu isčudjavao se Djura. Bio je to trenutak, kad je sladoled uzvratio liz.

I na kraju krajeva, ko je ovde magarac? – zaledio se osmeh na licu naših pakosnika.

No, prava horor, čak morbidna rekontra za pakost stiže nam iz inostranstva. Dogodovštinu je predočio okoreli varaličar Bela Madjar, posle posete njegovog drugara, gastarbajtera Joške. A Joška je bio jedan od glavnih aktera. Dešavanja su otkrivena kada je domaćin Bela glasno primetio da ko da nešto nije u redu sa Joškinim osmehom. Naime, nekako je bio isuviše teatralan, ko da drugar iz Engleske ne ume da barata svojim blještavim zubima. Evo na to šta je na primedbu Joška ispričao:

– Pa znaš da sam ja šašav – pripovedao je. Da bi se u Engleskoj pomalo isključili iz urnebesa svakodnevnice, lepo uzeli mi karton viskija, nekoliko gajbi piva, pecaroški pribor i krenemo mi sa standardnim društvom na more, na dvodnevno pecanje. Inače godinama praktikujemo slične pecaroške poduhvate. Dobra doza piva i viskija, dvodnevno žestoko cerekanje i začinjeno to još i pecanjem, zna skroz da preporodi čoveka od mozakoispirajućeg teškog rada u tudjini. I tako isplovili mi i na nekih pola milja usidrili se na uobičajenom pecaroškom potezu. Imali smo tamo ranijih godina lepe ulove. Medjutim na ovoj turi totalno zatišje, poteza ni za lek. Već je prošlo mnogo sati a ribama ni traga. Dune i neki severac a mi da anuliramo hladnoću, malo smo žešće počeli cugati viskijem pojačano pivo, ne bi li pojačali naše centralno grejanje. Prodje tako još sat-dva, a talasi sve veći. Jest da je čamac bio stabilan, al smo se ipak pošteno naljuljali. Poteza i dalje nema. A centralno grejanje hukti.

- Tako veseli, ljuljamo se, i junački se držimo. Sabolč se najjače smejao, ali znaš, u kombinaciji su talasi, pivo, viski, tako da je on počeo sve jače da stiska stranicu čamca. I u jednom trenutku prekinuo mu se film. Sagnuo se kroz ogradu, i počeo je da pravi neke čudne dirigentske pokrete. Zatim je kleknuo i saopštio nam da mu se povraća. Ne bi o tome detaljnije, al mogu da primetim, da mu je namera uspela. A mi smo se naravno, glasno cepali. Kad ono Sabolč odjednom počeo je da meša naše lepe domaće izraze sa engleskim jezikom. Ko da je iz Muppet Show-a izašao. Tešili smo ga mi žestoko, da se ne sekira, i da kad bude pio iz flaše bar mu staklena boca neće lupati u zube. A i šta bi mu drugo mogli govoriti, kada su mu upali veštački zubi u more dok je povraćao.

A prava priča tek ovde počinje. Kako gost iz Engleske prepriča razvoj dogadjaja, sedeo je on na kraju čamca, te primetio da su mu drugari žestoko zauzeti, i smisli on na brzinu pakost da se našali. Lukavo je povadio svoju pecaljku, izvadio je neprimetno svoju veštačku vilicu i vezao je na kraj svog najlona. Pajtaši i dalje nisu obraćali pažnju na njega. Zatim je usledio bluć, zabacio je svoju neobičnu montažu u more. I naravno, nastavio je on da sedi na klupi ko andjeo. Za to vreme, treći drugar uporno je nagovarao oštećenog Sabolča, da spere malo grlo, i s njim i tugu zbog izgubljene veštačke vilice. A Sabolč to nije ni odbijao. Dodje tako vreme kad je Joška ocenio, da je pravi trenutak da se započne šou. Kontrirap je, ali je to uradio na način da ga drugari primete. Vrhunac svega je bio njihov izraz lica kada su sa otvorenim ustima i raširenim zenicama, zabezeknuto počeli da bulje u veštačku vilicu koja je izranjala iz mora.

Sabolč od šoka prvi se oporavio. – Ovo je čudo! Bog te blagoslovio Joška! Ovo je čudo! Upecao si moje zube! – promucao je, za tren oka skinuo veštačke vilicu sa najlona, odmah je metnuo u usta... I brže-bolje nego što je stavio izvadio je!

– Ovo nisu moji zubi – uzdahnuo razočarano. I pre nego što bilo ko, bilo šta mogao reći, zviznuo on Sabolčevu veštačku vilicu daleko u more. Usledio je bluć.

- Tako ostadosmo i Sabolč i ja bez tih blesavih zuba – jadao se naš gastarbajter. A treći pajtos se gušio od smeha, dlanovima tapšao kolena, već ga i grč počeo hvatati od cepanja. Eto, tako je to bilo. A Joška je platio više od 700 funti za te zube.

Smejala se kasnije i žena, smejala se i deca, zubni tehničar, pa i svi koji su saznali za ovu neobičnu nezgodu. Plus, kako je Joška dodatno priznao, osmeh mu je sada teatralan, jer ko da mu je zubar napravio više zuba neg što je ranije imao, i što nove zube oseća i u ušima. Već će se on navići.

Tako je to kad je sladoled uzvrati liz.

Ko drugome jamu kopa... ostane bez zuba.

Ištvan Kazi