Ne mora čovek mnogo da se zanosi. Zimsko je doba, pa postoji realna opasnost da se čovek nadje u nekoj toploj kafani. Naravno, u zagrejanom ambijentu, u malo veselijem i bučnijem društvu, pored astala koji je prekriven kariranim stolnjakom, preko kog je već protutnjao kvadratni metar špricera i piva. A kad se sve to desi, u takvim uslovima sasvim je uobičajeno i normalno da se radjaju razmišljanja za pamćenje. Eto jedne takve polemike, a tiče se pojma i ponašanja naših sportskih ribolovaca prema ribama.

Kad bi Čarls, unuk onog lečnika Erasmusa, koji je opet bio sin od onog matorijeg doktora Robert Waring Darwina – kako se cimer od prekoputa stola obratio veseloj družini – u skorije vreme prošpartao našim vodenim prostranstvima dibidus bi pokupio nova saznanja. I oplemenio bi svoje ideje o razvitku i različitih vrsta živih bića. Sve zbog raznovrsnosti familije pecaroša kod nas.

- Čarls bi mogao, naprimer, razvrstavati i pecaroše, sportske ribolovce. Prvu podgrupu krstiti poput Homopisces Rernus. Taj naziv bi dobro pasovao za sve one naše zemljake sa pecaroškim štapom koji se lako daju prepoznati po tretiranju taze ulovljene ribe. Koji se ponašaju sa njom kao da se radi u nekom bezosećajnom koprcajućem krompiru kome ne smeta ni malo ako se malo više izlupa, jer i tako služi za klopu. Tojest, nema tu šta da se pazi, kakvi bakrači, zeznute ribe ionako će završiti ispod mlaza vode, kuhinjskog noža i u tepsiji. A o tome da ih treba poštedeti muke… Ma, beži. Ko uhvati ribu, njegova je i može raditi s njom šta god hoće.

Naravno, uz nevedeno automatski se stvara slika dotične vrste pecaroša. Iza ledja su mu razbacane krvave babuške, belu ribu je obesio na nanizač, dok se poluosušeni somić, ili možda štukica, prevrće u pecaroškoj torbi.

Ni Darwin nije savršen

Sledeća podgrupa po našoj družini mogla bi biti: Homopisces Badžos. Za ovu vrstu pecaroša riba je ništa drugo nego dokazni materijal „da se zna ko je car pecaroškog sporta“. Jer, kada on ode na vodu, pa uhveti štap, a pogotovo kad ukeba jato, e, onda ribe pljušte. A kada se vraća kući, i po koraku mu se vidi da se još nije rodio taj koji može za kraće vreme od njega da uhvati više komada.

No, desi li mu se mršav dan, on postaje drugi čovek. Dok velikodušno istresa ulov nazad u vodu, uvek je spreman da znalački obrazloži zašto to radi, a to, nažalost, čini tako da prema tim ribama ne pokazuje ni toliko interesovanja koliko prema boci piva!

Prateća slika ovog pecaroša je velika i prepuna čuvarka svega šta pliva u vodi a riba je, i to bez obzira na veličinu, vrstu...

Na redu je: Homopisces Dinarus. On zbog količine ulova delimično ima dodirne tačke s vrstom Badžos, ali mu se ostale karakteristične osobine dijametralno suprotne od spomenute vrste. A to su: velika frekvencija izlaznosti na vodu, skrivanje od očiju znatiželjnih, maltene u isto doba dana neprimetno napuštanje pecaroškog mesta, izuzetno dobro poznavanje cena svih vrsta riba na tržištu. Jednom rečju, ko ga sretne na pijaci biće mu jasno da ogromna, dobro sakrivena količina uhvaćene ribe služi isključivo za robnu novčanu razmenu bez PDV!

Portret Homopisces Dinarusa se isto lako oslika. To je ćutljiv, nedruštven ribolovac, stalno sagnut nad štapovima. S njegovog pecaroškog mesta, ne čuje se nikakvo praćakanje ribe. I tek posle susreta s njim shvatite da je njegova roba pravovremeno sklanjana negde, u neki priobalni zaklon.

Naravno, to je tek početak pronalaženja, od Darwina propuštenih, podvrsta pecaroša.

No, nas eto uhvatila kletva modernog doba, zazvonio nam telefon i žena nam komandovala, ajd kući, ručak. Jest da smo propustili nastavak raspleta u kafani, ali ko je od čitalaca raspoložen može i sam da bez problema prepoznaje u kafani još nespominjane brojne podvrste ribohvatača... Pa i onih čije su specijalnosti samice, metlice, generatori, butan-boce, karbit... jednom rečju, inkvizicijske sprave za hvatanja riba koje se, iako smo u 21. veku, još uvek koriste na našim vodama.

Poštujmo tudj život

E baš zbog tog našeg podneblja možda je za većinu pecaroša neobično da se zapitaju da li se ribe muče na udici, u čuvarci... Primećuju li naši pecaroši da je riba izvadjena na obalu, a koja se dotad, do zadnjeg atoma snage borila da se otrgne s udice, izložena laganom gušenju, što ne može biti nimalo prijatno bilo kom živom stvoru. A na čega tek liči njeno mučenje na suvom i oštrom kamenju iza ribolovca?!

Zbog toga se treba zapitati da li ulovljenu ribu treba redovno vraćati u vodu na način kako to čine moderne šarandžije, ili onu koja je namenjena za kuhinju treba po vadjenju iz vode odmah lupiti po glavi da se ne bi mnogo mučila, kao što to rade neki evropski ribolovci? Ili, ako želimo da je do upotrebe sačuvamo u svežem stanju, možda da ribu smestimo u što prikladniju čuvarku, gde će bez dodatnog mučenja provesti preostale sate? A kad već dospe na dasku za čišćenje, ona je sirovina za ishranu i tada više nema nikakve potrebe za pravljenje neke šašave ceremonije i odavanje počasti.

Nismo ostali do kraja polemike u kafani. Al, jedno je sasvim sigurno. Bilo bi poželjno da malo više povedemo računa o našem ponašanju prema ulovljenoj ribi i poštujemo je bar dok je ona živa i dok smo na vodi. I da ne uništimo i da ne pojedemo naše kapitalce dok su oni mali.

Uostalom, ako smo već ribolovci, trebalo bi da znamo da su se sve ribe, pa i mala kesiga, pre nego što smo ih ulovili, godinama borile za opstanak. Trebalo bi da znamo i da one u rekama i jezerima ne postoje samo radi nas. I na kraju, trebalo bi da znamo da je svakoj ribi njen život isto toliko dragocen koliko i nama naš.

Ištvan Kazi