(Ili: 36 bačenih štapova)

Najstrože čuvana tajna Srbije je koliko se novca obrće oko ribolova. Te podatke nema ni „Insajder“ Brankicin. Jer je strogo pov! Samo možemo nagađati koliko se dozvola za sportski ribolov zaista proda – a koliko prijavi; koliko se stvarno utroši na poribljavanje – a koliko zvanično rashoduje; koliko se stvarno uveze opreme („na kamione i avione“) – a koliko oprihoduje... Koliko prosečan ribolovac Srbije godišnje potroši na svoj hobi. Na kraju krajeva, koliko ima ribolovaca u Srbiji.

Jedino što se stvarno zna je da ribe nema! Ali i OVO je strogo pov!

Pecaroša ima mnogo, to je sigurno. Ribolovaca sa dozvolom znatno manje. Ali najmanje je sportskih! To je jedino izvesno. Jer kada pogledate KP, Kupindo, Limundo, Fejs... vidite da na jednog koji „kupujem“ dolazi 100 njih koji „prodajem“. A prodaje se sve, i staro i novo, i ispravno i neispravno, i švercovano i kradeno, i kupljeno sa pdv-om i bez fiskalnog računa. Sve se prodaje – ne kupuje se skoro ništa! Ni za očajan kvalitet pribora sa „akcija“ a po smešno niskim cenama se nema. Ili se možda ipak ima?! Biće da tu ima još nečega. Pa da vidimo...

Kriza („koja nas je mimoišla“) nije jedini razlog mizerne potrošnje. Uzroci su dublji, kriju se u mentalitetu prosečnog ribolovca Srbije. Jer su ribolovci – škrti. Lovci su u odnosu na naše tipične ribolovce – gospoda. Govorim o većini, ne o manjini, ne o mušičarima, mnogim varaličarima i brojnim modernim šarandžijama. Ne o takmičarima-plovkarošima. Govorim o bar 60-70 posto običnih pecaroša, koji na pribor i opremu za sportski ribolov ne potroše skoro ni dinar godišnje. U to se možete uveriti šetajući obalama i posmatrajući naše dubinkaše i plovkaroše. Ili gledajuži tv emisije o pecanju. Obratite pažnju kakvim rasparenim priborom pecaju, recimo, ribolovci po Vojvodini. Oni koji su naviki da sedidu i čekadu... I da ništa ne menjadu.

Klasika – izolir traka, selotejp, germina i „štuka“

Prvo što se uoči je kako su obučeni. To su vrlo često neka radnička odela, ili rashodovane vojne uniforme. Ni obuća im nije bolja, najjeftinije gumene čizme „glavu čuvaju“. Istina, šubare ih ne pokrivaju ni zimi – izuzev ukoliko sad, posle „Ravne gore“, ne postanu moderne. Model „Draža“ – ajde?!

Štapovi i mašinice... tuga. Sve muzejski eksponati! Bambusi i „germine“ još uvek. S tim što su na „germinama“ ipak mašinice – kakve-takve ali mašinice. A na bambusima namotači! Namotači i debeli najloni. Najloni, svake dve godine „prevrnuti“. Na štapovima „fuj“ karike – često selotejpom pričvršćene, a rukohvati izolir trakom bandažirani. Ako nisu jednodelni bambusi ili dvodelne „džermine“ ondak su teleskopi plastikaneri.

Plovci? Zna se, pampuri i stiropor za „štukare“, guščija pera za šarane, a „katedrale“ za... grabuljaše. Tj. za plovkaroše koji po beloj zimi pecaju belu po zimovnicima, tako što preko ribe u krtogu prevlače olovo i... malu trokraku.

Praktično, pominjani jedino udice kupuju. I to tek baš kad moradu. Postoje 4 vrste udica: šaranke, tanke smuđarke, trokrake, i sitne za belu.

Ono što je interesantno, je da je među njima prilično njih s čamcima. Uglavnom bušnim drvenjacima (jebeš čamac koji ne propušta vodu – ispolac je tu!) na vesla, ali i „pente“ postoje. Pente koje se pale tako što žestoko cimaš jedno dva’es-tri’es puta pre nego što kresne. Ali kad se upali... pravac panjevi.

Jer oni pecaju „u panjevima“ Isključivo tamo. A pecaju tako što štapove... bacaju! Da, bukvalno ih bacaju u vodu. Mamac je kukuruz, udica „jaka šaranka“, najlon 0,50-0,60 mm, jedno desetak metara dužine, na namotaču. Namotač na bambusu – jer pliva! Pa kad udari amurčina, ili šarančina, počinje silovanje! Da se izvuče iz panjeva. Kad postane kritično, bambus se baci. A prihvate vesla (penta se ne pali – ne može iz cuga da upali, a i da ne troši mešavinu džabe), pa se krene u poteru za štapom. A bambus malo-malo pa izroni. Jer su to plivajući štapovi!

Potraga za štapom često bude uspešna jer ne samo što su „floating“ tipa nego su i super uočljivi. Eto zašto su na Kupusinačkom dunavcu svi bambusu drečavo ofarbani, crveni, roze, oranž, ljubičasti... Pa kad se do bambusa dovesla opet se riba zamara, pa ponovo štap baci... sve dok se jadna riba ne izvadi.

Tako, ukoliko sedite pod hrastom na čardi, možete čuti sledeće: „ove godine 36 puta bacio, bio je 11 amur i 8 šaran – 17 štapova sam izgubilo“. Od tih 17 je bar deset kapitalnih riba uginulih, jer su odvukli bambuse ko zna i negde se upetljali. Pa ugušili. Poneki su se možda i spasli, otkačili...

Eto, zamislite sad koliki bi trošak imao da mora da baca prave štapove i mašinice!

Uostalom, tako je pecao i njegov deda, pradeda, čukundeda, kurđel, askurđel... Tradicija je to bre, to se poštuje. I genima nasleđuje.

Eto, možda vam je smešno, ali verujte mi da je tužno. Jeste da sam „malkice“ karikirao, ali nepobitna činjenica je da u Srbiji ogroman broj ribolovaca peca - a ne kupuje ništa. Eto, naveo sam primer sa severa Vojvodine – pogađajte kako je tek na jugoistoku Srbije. Stoga sam i dao naslov „uzaludan trud“ jer je tekst suvišan – namenjen je upravo njima – a ne Vama. Namenjen je onima koji nikad ni slovca o ribolovu nisu pročitali. I koji nisu baš svi uboga sirotinja – nego su škrti. Jer puki siromasi nemaju vremena pecaju, dok su ovi svi od reda redovno na vodi, iako su siromašni. Siromašni duhom.

A takvih je mnogo. Otprilike koliko i glasača.

Dragan Jovanov Glod

Fotografija je preuzeta sa sajta magyarszo.com - iako ne znam mađarski znam Mišikine tekstove. Eto linka pa pročitajte ko razume... i u komentaru napišite da li sam bio u pravu.