Svet je jedna velika tračaonica. Ovaj grubi termin uljuđen je izrazom “svet savremenih komunikacija”. To će reći da nama, danas, stoje na raspolaganju ubojitija sredstva: od telefona (fiksnih i mobilnih), preko pisanih i elektronskih medija, do interneta. Monopol nad informacijama daje moć, a veštinu prikupljanja i plasiranja (dez)informacija stičemo vrlo rano. Svaki naš komšiluk je dobra radionica za obuku. Tradicionalno ženska osobina tračanja, ispostavilo se, dragocena je veština u svim sferama modernog života.

Stručne anlize i elaborati bili bi nedovoljni za kvalitetne političke odluke bez došaptavanja u foaejima i kuloaraima. Kafanu da i ne pominjemo... Visoko cenjeno lobiranje, teško da može bez trač primesa. U poređenju sa “pričom iza leđa” i veštinom “rekla-kazala”, zvanične izjave i saopštenja gube snagu.

U poslovnoj komunikaciji nije ništa drugačije. Čak ni akademski svet nije lišen trača kao okosnice delovanja. A tek šou biznis! Čije su se gaćice više videle iz prvog reda, ko ih nije ni imao, čija je žena “ukrala” čije sestre muža i ko je kome preko trećeg poručio u vezi sa...

“Prepričavaonica” je, dakle, centralna institucija u svim životnim sferama - formalnim i neformalnim. Zato ne treba zameriti što je ovo svakodnevna pojava i u ribolovačkom svetu.                       

Kao i svaka branša, tako i ribolovačka ima svoje specifičnosti. Ribolovačke priče su deo jednog posebnog zatvorenog sistema. Trača se uvek na istu - ribolovačku temu i isključivo sa odabranim istomišljenicima - ljubiteljima ribolova. To je krug specijalozovanih “prepričavača” svojih i tuđih doživljaja. Oni se iskuljučivo bave pitanjima ribolova. Interesovanja su im svedena prvenstveno na “probleme” ulova. Retko kome pada na pamet da u svoje tračsesije uključuje pitanja, recimo, političih izbora, gradskih hronika ili komšijskih razmirica oko pogrešno parkiranih kola. Ovde je od presudne važnosti ko je ulovio više, veće, bolje, na koji način, kojim mamcem i primamom... Teži se ka tome da se kvalitetno argumentuju lični dometi, a suptilno ili otvoreno demantuju tuđi uspesi.

Razmatraju se i pitanja opreme, kvaliteta ribolovačkih časopisa, njihove uređivačke politike, te, pogdekad, pitanja moralnog lika ribolovaca. Malo se karikira, malo uveličava, malo preteruje, malo ulepšava... Svega pomalo.

Pa čak i da je mnogo (recimo kao na slici iznad – op. ur.), u suštini je bezopasno. Kome može da naškodi priča o zamaranju ribe u trajanju od pola sata, koje je zapravo trajalo dvanaest minuta? Ko će biti bitno ugrožen ako neko ulovljenom primerku u priči “nabaci” koji kilogram ili centimetar više? Ko će zameriti ribolovcu koji je godinama jurišao na svog kapitalca, kad fotku finišira u fotošopu?

Ja čak ne zameram ni kada se u visokotiražnom dnevnom listu pojavi ovakav prilog. Na fotografiji (dole) je trebinjski ribolovac E. Č. sa lepim primerkom tačkaste lepotice, a piše da ju je ulovio P. J. iz Banja Luke. Potpuno promašena lokacija, a tek “izvođač” radova?! Ne zameram, zaista. Ma čak ni onda kad mi kažu da ni dotični sa fotke nije ulovio dotičnu pastrmku, nego njegov komš‘o, koji je bio ljubazan da mu ulov posudi za fotografisanje. Šta nas briga, kad je fotka lepa i daje podstrek za sličan uspeh. Sve je to bezazleno u odnosu na, primera radi, svakodnevne priče o ulasku u EU i boljem životu koji nas uskoro čeka.  

Pošto uskoro nije skoro, hodamo traumirani jer smo rastegnuti između svakodnevnog život(inj)arenja i obećavanog nam sna. Bolje je reći “ćuti i radi”, pa šta bude.

A kad smo kod ćutanja, moram da primetim da ćutati najbolje na svetu umeju upravo pecaroši. Ovu dragocenu sposobnost najčešće ispoljavaju upravo dok rade - odnosno pecaju.                                  

Znam jednog s kojim je bilo tako lepo pecati. Isćutimo se dva-tri sata, pa se prazne čuvarke - ali pune duše - vratimo kući. Usput damo završni komentar da je dan bio lep, a voda mirna. Kako i jeste - nigde ribe na pomolu. Mnogi verovatno znaju za onu priču o dva ribolovca koja sede i bez reči zure u površinu reke. Ništa se ne dešava, plovci miruju...

Jedan od njih, nakon tri sata, prebaci nogu preko noge.

Ljutit, kolega ga pita je li došao na pecanje ili u disko.

I pokupi svoju opremu... Do sutradan.

Da bi priča postala trač njoj se ponešto mora dodati ili oduzeti. Uvreženo je mišljenje da je to karakteristično za ribolovce.

Međutim, njihovo iskrivljivanje istine ne može imati značajnije posledice. Svetu, kao ogromnoj tračaonici, najmanje štete ribolovačke priče. Pre svega zato što njihov motiv nije usmeren ka nanošenju zla bilo kome, ili čemu. Sve te priče u podtesktu imaju krajnje bezazlenu nameru - da se uhvati dobar primerak. To se svodi na onu želju: “Daj mi, bože, da uhvatim tako veliku ribu da više ne moram da lažem!”

U međuvremenu ribolovci će i dalje pri pecaju ćutati najlepše na svetu, a u priči ponešto dodati ili izmeniti.

Koga se to (osim riba) posebno tiče?

Jagoda Petrović