(Od pecanja je lepše jedino “pecanje”)

Zašto je zdravo – znate. Ali zašto bolest? Zato što je to neizlečiva bolest zavisnosti za koju nema leka. Srećom, nije zarazna sve dok lično ne probate. Možete praviti neki put drugaru društvo, on peca vi pečete roštilj... ali to nije to. Lepo vam je bilo, ali neki put i dosadno. Još ako su toga dana najbolje radili komarci, ili ste imali sreću da upecate krpelja, teško da ćete ponovo na pecanje. Međutim, ukoliko vam je drugar dao štap i vi upecali prvu ribu, čuli dril i osetili adrenalin – gotovi ste, zaraženi! Svejedno da li vam je plovak nestao pod vodom, ili se savio vrh štapa – gotovi ste. Pamtićete do kraja života.

Uostalom, ko od nas ne pamti svoju prvu ribu.

Potom, u određenim godinama nastupi period kada vas ribe više zanimaju nego ribolov. To je sasvim normalno. Ali ako vas ribolov toliko preokupira da ih skroz zapostavite – e, to više nije normalno! Ribolov tada više nije zdrava bolest, već opaka. Posledica toga je široko rasprostranjena boleština u narodu poznata kao „bela kuga“.

Sada, u poslednje vreme, kažu da je normalno i ako volite – ribolovca?!

Ne znam, kažu da to nije bolest, nego stvar izbora. Ako je tako, siguran sam da vi birate ribe i ribolov. Jer da nije tako, što biste na ovaj portal uopšte dolazili.

-----------------------------------------------------------------------------------------------------------

Prolaze godine, hteli vi to ili ne...

Vremenom, sve više će vas privlačiti ribolov a sve manje ribe. Pecaćete da bi pobegli od životnih problema. Ali nemojte bežati od porodice! Povedite decu sa sobom. I dajte im da pecaju babuške – nemojte da im ubijete volju džigujući smuđa lomatanjem po kamenju. Upecati neće, samo će kidati živce i pletenice. Kada ih još u mladosti pelcujete pecanjem i prirodom, budite uvereni da vam sin (kada dođu lude godine) neće pogrešiti u izboru, garantovano neće „izabrati“ ribolovca umesto ribe! Jer kažu da nije urođeno, nego je stvar izbora.

Ako bude tako, ni da li će ići na koncert Beogradskog sindikata ili Dina Merlina neće biti stvar izbora, nego ukusa. Zdravog ukusa. E, tada će i on imati decu, a vi unuke – pa i s njima na pecanje. Da i unuci zavole ribe dok je vreme, i na vreme! Ribolovac s ribolovcem ne može napraviti ribolovca. Tu, srećom, nije stvar izbora - nego zakon prirode!

Ali suština ribolova nije ribolov. Kao što ni u pokeru novac nije cilj nego sredstvo. Suština svega je izazov i neizvesnost, strast i uživanje. Pobeda je bezvredna, borba je bitna. Jer što duže traje više uživate. Nije cilj stići nego putovati. Nije cilj upecati (niti napecati) nego pecati. E, tada je ribolov najzdravija bolest. U svim drugim slučajevima – mentalna.

Ja sam išao u ribolov i BMW „sedmicom“ i „fićom“, i Audijem Q7 i kumovim Trabantom. Verujte, kola uopšte nisu bitna, pa čak ni pribor za pecanje. Jer kola su samo sredstvo – cilj je riba. No, ko ne može upecati ribu bez dobrih kola – marim baš. Blisko mi je sve ono gde je cilj ona. Tako razumem i one kojima je moćna makina produžetak štapa.

Ali nikako ne razumem one drug(ačij)e. Iako pokušavam. Pokušavam a nikako ne uspevam da shvatim zašto bi neko izabrao da mu radije na uvce svira Betoven a ne Ceca. Kada bih morao da biram između njih dvoje, ja bih, ko moj imenjak Palma, radije veče proveo s njom!

Ko razume, shvatiće. Ko nije imao ribu i nikad nije osetio lepotu drila, ni razumeti neće. Što duže tim lepše. A posle je... svejedno. Ništa posebno. Pobeda je bezvredna, borba je uživanje. Stoga: uhvati i pusti! Da i drugi osete.

Jer, samo je ribolov nagrađen ribom zdrav. No, ko bira drugo, marim baš – njegova privatna svar. Svako ima prava na sopstveni put do sreće, pa čak i ako to radi sam. Ali to je ko pecanje u kompjuterskim igricama. Nažalost, mnogo je takvih. I sve je, izgleda, više mladih, koji čak i subotnje veče provode sami - sa kompjuterom. S kompom umesto s kompanjonkom!

Ova fotka moga drugara Portrata je test – ukoliko vidite samo vobler, bolesni ste

Ili su na pecanju. Sami, ili s drugarom. Svake večeri, svakog bogovetnog vikenda – pecaju. Pa kada upecaju, odmah na Facebook, da se ulovom „prijateljima“ pohvale. Umesto da ribu povale oni se ribama hvale. E, u tom slučaju ribolov jeste bolest, ali nikako zdrava. Ribolov zaista jeste lek, ali je u prevelikim dozama otrov.

Jer je suština svega, celog života, živeti, a ne bežati! Bez obzira koliko život bio težak, treba se boriti a ne skrivati. Borba je vrednija od svake pobede. A kada ćeš se boriti ako ne sada – dok si mlad! Pa i poraz vredi, jer mu je prethodila borba.

Za čemer i jad imaćeš vremena kasnije, kad budeš sed i bradat. Imaćeš i vremena za sećanja. U starosti je dragoceno svako sećanje, pa i na pecanje. Ali se najviše pamte ribe. I bolno žale one neupecane. Verujte mi na reč! Sada, kada imam vremena za ribolov na pretek, žalim svaki vikend kojjeg sam u mladosti proćerdao na pecanje.

Zabrinjavajuće je mnogo kolega, mladih pecaroša, koji se brane da nema ribe, kao „sve su sponzoruše“. Ajde! Baš sve? Nije nego! Budite uporni, jer ne upeca lep nego – uporan! A bar su ribolovci uporni. Ni to što je riba već bila više puta hvatana pa puštana ne smeta. Istina, u moje vreme takve nisu bile posebno cenjene, ali sada su moderni pogledi na sve(t), pa i na ribe i ribolov.

Uostalom, mi smo uspevali i „fićom“ da se „upišemo“, pa i bez kola, jer smo uporno, danonoćno (više noćno!) lovili ribe - nismo pecali na Fejsbuku. Jesu sada drugačija vremena, ali kako peva moj ispisnik Đole u „Petlu“: „princip je isti, sve ostalo su nijanse“.

Dragan Jovanov Glod