(Skroz izmišljena priča, jer ni cene jedinstvenih dozvola za ribolov nisu tačne, skuplje su. Uostalom, gde uopšte ima da je dnevna dozvola za pecanje skuplja nego godišnja za ribolov?! Stoga je svaka sličnost - slučajna. Ali je svaka slučajnost – namerna!)

Nije Bog stvorio ribe radi ribolovaca, nego ravnoteže u prirodi. Ribe moraju da postoje i kada ribolovaca više ne bude. Kao što će priroda postojati i kada ljudi ne bude. A to će biti uskoro, vrlo brzo - nastavimo li prebrzo! Ne vrti se svet oko ljudi, nego Zemlja oko Sunca. Ali se kod nas ribolovaca, u našem mikro svetu, sve vrti oko – dozvola za pecanje! Jer ni najobičnije dozvole za ribolov kod nas nisu obične, nego jedinstvene - a doplatne?!

Ginis - slučaj prvi: korisnik Pera proda 15.000 jedinstvenih dozvola za sportski ribolov, po 4.600 dinara, jer mu se može – prodaje, recimo, dozvole za Dunav u Beogradu, Novom Sadu... a tamo živi više ribolovaca nego u selu Petlovac na obroncima Fruške Gore. Kako se dozvole za pecanje prodaju jedino u mestu stanovanja, takav korisnik ostvari prihod od 69.000.000 (69 miliona!) dinara godišnje samo od prodatih dozvola za sportski ribolov. Od toga plati (vrati) državi svega 10%. Znači, Srbija je od njega, za Dunav, dobila za godinu dana 6.900.000 dinara, a korisniku je ostalo 62.100.000 (preko 62 miliona!) dinara. Plus prihodi od prodatih dozvola za privredni ribolov! Plus prodate dnevne dozvole, plus... „Napabirči“ tako jadan Pera i milionče evra. I to svake godine!

Nameće se pitanje: čiji je, bre, Dunav? Perin ili naš, srpski? Po ovome, logika i matematika pokazuju (i nedvosmisleno dokazuju) da je Perin. A da pri tome nije ni dinara platio (zakup) za toliku reku – nije licitirao na konkursu, pa ko plati najviše njegovo je – nego je Dunav dobio na poklon. Ali pod uslovom da, kao, dobro gazduje.

Naravno, Pera je dao časnu pionirsku da će zdravo dobro gazdovati. I gazdovao je – ali u sopstvenu korist. A u korist naše štete. No, uostalom, to i jeste kapitalizam: zarađuje se za sebe, stvara profit. Jer je prvenstven cilj što veći profit, a po svaku cenu. Profit pokreće sve(t). Novac je merilo svega, bogatstvo potvrda uspešnosti modernog čoveka. Jer, moral više nije na (s)ceni.

Ginis – slučaj drugi: Mita je dobio na istom konkursu, kada i Pera Dunav, jezero Petlovac. I tako Mita sada prodaje jedinstvene dozvole za sportski ribolov, ali samo u Petlovcu! Stoga je prodao celih 15 dozvola za godinu dana, i to svojim seljanima. Kupili su je Radašin, Milašin i drugari, a Mita je Đodi poklonio počasnu dozvolu za pecanje. Naravno, država se i od Mite ogrebala, i to za celih 6.900 dinara. Jer Mita je, takođe, platio 10% državi, tako da mu je ostalo svih 62.100 dinara. Sa tim novcima (600 evra za godinu dana) on treba da poribljava, čuva, plaća ribočuvare, ihtiološke analize stanja ribljeg fonda i kvaliteta vode... I uz to da dobro gazduje. Jer i on je dao časnu pionirsku da će bar sačuvati postojeći riblji fond, ako ga ne može unaprediti.

Međutim, da bi Mita išta zaradio, ili bar čuvare platio, šta mu drugo preostaje osim da ribu - prodaje!

Naravno, Milašin može da peca i na Dunavu s istom pecaroškom dozvolom, ko što može i drug član, korisnik Pera, da peca kod Mite u Petlovca. Oni su svi ravnopravni, svi mogu svuda da pecaju, svi imaju jedinstvene dozvole za pecanje.

Ravnopravni? Ajde?! Kako, kad nemaju i jedinstvene novce. Jer onih 15 hiljada ribolovaca pecaju kod Mite sa sela - iako su platili Peri iz grada Novog Sada. Ili Beograda, svejedno. Tek...

Uvelo doplatne dozvole – da i Miti svane! Zavuko stoga Mita ruku do dna u džep i nekako skucko hiljadu i nešto evrića za analizu. Naravno da je dobio pozitivno mišljenje analitičara, jer kako da mu kažu da Petlovac ne ispunjava kriterijume za vodu II kategorije kad je čovek toliko platio?! I tako postade jezero Petlovac izuzet(n)a voda druge kategorije, maltene što samo lososa nema. Cverglane ne pominje niko. Kad...

Ukinulo doplatnu za Petlovac! Mita plače, kuka, nariče... jer je poslednjii dinar dao za analizu. Nema para, nema plata, nema ni čuvara. A 15 hiljada Perinih kupaca dozvola pecaju, pecaju... na Petlovcu.

Panta Rei!

Sve ovo je tek hipoteza, skroz izmišljena priča i proizvoljne cifre, evri i dinari, koja se, kao, dešava u takođe izmišljenoj zemlji, pod imenom Stradija. Jer je samo u takvoj zemlji moguće da jedni dobiju na poklon Dunav, Tisu, Tamiš, Moravu, Drinu, Savu... drugi jezerce Petlovac, a treći – svi ostali Stradijci, koji niti su drugovi članovi niti su se s kim utalili - jedino pravo da pecaju. Ukoliko plate. Ali ne mogu da biraju kome, već moraju Peri!

U jednoj drugoj, stvarnoj a ne imaginarnoj, zemlji, članici EU, niko ne može nigde da peca, čak ni na Tresetištu, Adi Safari, Crnom Viru... ni na jednom privatnom reviru, a kamoli Dunavu ili Ebru, ukoliko ne izvadi godišnju dozvolu – tzv. državna licenca za pecanje – koja košta 10-ak evra za godinu dana! Time stiče pravo da se naziva sportskim ribolovcem, ali još ne i da peca! Sve pare od licence idu državi. Jer, jedino je država vlasnik svih voda i obala. Jedino država može da na transparetnim konkursima iznajmi svoje vode onome ko najviše plati zakup! I ko redovno plaća poreze i takse. Ali dalje se država ne meša.

Korisnik, koga ćemo u tom slučaju nazivati zakupac, može samostalno da određuje cenu i način pecanja na svojoj zakupljenoj vodi. Pa, ukoliko je zakup mnogo platio, znači da je kvalitetnu i(li) veliku vodu zakupio. Tada mu treba dopustiti da gazduje prema zakonu tržišta, prema ponudi i potražnji, prema sopstvenom nahođenju. Ukoliko zakupac pretera sa cenom – manje će ribolovaca platiti da bi kod njega dolazili u ribolov; ukoliko je cena pristupačna više će ribolovaca pecati.

A najviše ribolovaca će pecati tamo gde se može i napecati i veliko upecati. Takav zakupac će najviše zaraditi. Pa opet deo profita u vodu uložiti, poribiti i (sa)čuvati...

Država se u poslovanje zakupca ne meša – ali ga redovno kontroliše! Pa ga, ukoliko uhvati da mulja, strogo sankcioniše! Voda mu se momentalno oduzima, a zakupac kažnjava zbog nesavesnog gazdovanja i lošeg poslovanja. Pa opet, na novom javnom i transparetnom konkursu, iznajmi novom zakupcu koji najviše plati. Nema tu, bre, časne pionirske, nego lova na sunce! Novi zakupac sve sam određuje – ali ne sme da ucenjuje! Jer, država je ta koja kontroliše da li se sve po propisima poštuje! A sve stoga što ribe ne postoje radi ribolovaca, nego prirode!

Ribolovci su tek „nužno zlo“, zato je neophodno sve zakone uskladiti sa potrebama prirode – a ne potrebama pecaroša. Jedino će u tom slučaju i ljudi biti na dobitku. Svi ljudi, bili oni ribolovci ili ne. U tom slučaju će i zakupci biti na dobitku, a ne samo neljudi. Ovako, kako je sada, na dobitku su jedino (neki) korisnici. A gubimo svi: i priroda, i država, i narod – i ribolovci. Jer, odoše korisniku Peri svi novci. No, šta je tu čudno, pa i zove se – korisnik! A korisnik koristi, šta bi drugo radio? Jer mu se može – pa tako kod Pere dnevna dozvola košta više nego godišnja u Španiji!

I ko da to nije dosta, u zemlji apsurda, Stradiji, koliko još onimad, Pera je čak sam i štampao sopstvene dozvole za Dunav?! Koliko ih je odštampao, koliko prodao, a koliko državi prijavio - to zna jedino Pera. I štampar. Sada bar privatnog štampanja više nema, ali je Pera i dalje Bog i batina. Jer u Španiji privatnik ne može da zakupi Ebro - nema dovoljno novaca, pa taman da je Alonso ili Nadal. Jer Ebro je španski, bre! Nije ni Fernandov, ni Rafaelov.

Naravno da ni ubogi Pera nema za Dunav - stoga mu ga poklonilo!? Iako su reke naše, zajedničke, vlasništvo države Srbije i naroda, a ne pojedinica i(li) interesnih grupa.

Stoga, u ime naroda: privatnici mogu (kao i svuda u civizovanom svetu) da iznajmljuju revire, manje zatvorene vode, da grade hotele, kampove i iznajmljuju čamce, ali nikako ne mogu da zakupe čitave reke, a kamoli da ih dobiju besplatno na korišćenje - ko Pera. Do juče nije imao za šta da ga ujede kera, a sad besnu limuzinu tera…

Dragan Jovanov Glod

P.S. Ukoliko se pitate ko je drug član Pera, to je onaj što nam ga ... To je onaj komšija naš koji je uz „pomoć prijatelja“ i „pola-pola“ postao milijunaš. A mi svi smo tek nema publika – koju niko ništa ne pita. Stoga ovaj krik iz publike gledaoca–ribolovca koji za sve to više nema novca. Ni novaca, ni živaca. Jer, kamo sreće da je Pera jedini. A nije!

Nažalost, mnoge Pere nam se iz limuzina cere - džabe laju kere. Znaju Pere da pas laje, vetar nosi. A ja, eto, ko da nesam iz taj narod, opet gu ne ćutim i trpim, nego lajem. I marim baš što je uzalud. Stoga, iz inata hoću baš, na sav glas: AV, AV, AV!

Bar ne grizem i kidišem, jer pas koji laje ne ujeda. U stvari, više kevćem, nemoćan i razočaran. Ne zbog Pere, već zbog apatičnog naroda. Naopoko da umesto kevtanja - zarežim: sve Pere na bandere!

Izvinjavam se što u tekstu nema slika i što je dugačak, pa se i ne nadam da će biti čitan i komentarisan. Ali će sigirno biti “lajkova” – analfabetskih znakova!