Nema dana a da neki glavinjaš na Fejsbuku ne citira, ni manje ni više nego, Mešu Selimovića bre: “Pecaj ribu…”. I meni često ljubitelji književnosti preporučuju taj lek. A ja probao, pa odustao – zašto da koristim lek koji ne deluje. Bar ne na mene – i moje shvatanje.

A probao sam više puta da se “lečim”! Eto, ima tome sada već možda 20 godina kada sam dobio “Boradu” na poklon, da l’ “kod Vuka” ili u “Priči” više se i ne saćam. Znam da je Bora imao časne namere, napravio je varalicu sa željom da lovi. Potom sam od drugara iz Zvornika dobio glavinjare na “Ć”, pa od drugara iz Loznice na “S”, pa više i ne znam od koga na “D”, pa na “V”, “G”… Mislim da danas nema slova azbuke ispod kojeg se ne krije ime nekog proizvođača glavinjara. Što je izuzetno dobro. Ma odlično – jer konkurencija obara cene. Ali nešto drugo nije dobro…

Uglavnom, dobijao sam ih (nisam kupovao!), da bi ih fotografisao i objavio u “Trofeju”. I želeo sam da se odužim ljudima, ali i da nikoga ne (s)lažem, pa sam i pecao – testirao ih na Dunavu. Nekoliko bucova i – ništa! Smuđ ni da cecne. Verujem zbog neadekvatne, prebrze (učestale) vibracije i što se moraju prebrzo povlačiti (bucovi su dokaz!) da bi proradile, a to plemeniti smuđ ne voli – on više preferira suptilnu lenju vibraciju tipa, recimo, Rapale Coundown. No, možda na brzoj Drini efikasnije love, ne znam – nisam probao pa ne tvrdim. I tako, pokušao još par puta, ali ista priča – pa odustao. I zaboravio na njih…

Tek jednom, pred spremanje na put, pakujući varalice – ugledam i njih, puna kesa silikonskih glavinara domaćih proizvođača. Kako ne volim da nosim previše (jer ZNAM čime se smuđ najbolje peca) ponesem i tek nekoliko silikonki Made in Serbia, ko zna možda budu lovne ko Orke!  Znači, poneo sam “samo” neke Nils Mastere, Orke šed-tvistere, Delalande Sandre, Profi Blinker Atracttore, Relax Kopyto  i, naravno, moje ubojite favorite: tri modela Storm repatih glavinjara u više dekora i fenomalni R2S i - srpske glavinjare. Malo li je?

Kad mi je Pako u čamcu video varalice i opake udice (dve trokrake!) samo je nezadovoljan promrmljao: “Dragan, zander cath and release”. Znam Pako, objasnih mu, ali samo da probam, upecam jednog smuđa, napravim par fotki sa istim smuđem ali različitim glavinjarama u ustima i tako se odužim ljudima. Krenemo…

Odmah sam par iskidao, kada se troke zakucaju ni Pakova “mandolina” ni Serđov snagmaster ne pomažu. Ali od smuđa ni traga ni glasa, ma ni bandara ili štuke. Opet se pomerimo na novi spot, ravan podvodni plato na koji bacim varalicu i svlačim je s ivice u dubinu. Obično smuđ klepi kad varalica tone, blizu dna dok propada. Međutim, toga puta, tek što sam zabacio na plato – zapanjih se?! Otkud sad tu grana, zapitah se, jer udarca ne beše, samo zaustavljanje. Joooj bogo mili, kad “panj” krenuuuu u…

Zuji dril, otići će mi sav Fireline sa špulne. Pako podiže sidro jer mi se Sporteksić opasno savijao, pa krenusmo bez motora i vesala, na riblji pogon. Tek, posle nekog vremena privukoh šarana od nekih desetak kila, zakopčala mu se trbušna trokraka u leđno peraje. Pako jedva otkači šarana, morao je paziti na repnu trokraku – dve troke skoro jedna do druge, mnogo je kume!

Spakovah momentalno glavinjare pa ih sve razdelih - kad sam se vratio. Ali pre toga sam pecao i napecao se mojim repatim glavinjarama, kojima je na repu – rep, a ne trokraka: mnogo smuđeva, poneki bandar i povremeno štuka – koja sve odcvika.  

---------------------------------------------------------------------

“Da ste ozbiljnije pecali na iste razumeli bi zašto su lovne. Varalica u velikom opsegu gramaža, može na dosta različitih načina da se vodi, pokriva sve slojeve vode, daleko se baca - pokriva se dosta vode, zanimljiva vibracija koja u zavisnosti od modela varira od diskretne do onih sa snažnom. Pojedini modeli mogi biti jako realističnog izgleda. Što se tiče popularnosti kod nas i u svetu i to je prosto, naši proizvođači su broj jedan i uzdigli su proizvodnju istih, to jes konstrukciju na novi nivo, a samim tim ribolov na njih je popularan i razvijeniji nego u svetu. Nisu ih još u toj meri provalili i nisu im dostupne kao nama, mada je i u svetu sve veći broj glavinjara kako relativno laganih plastičnih tako i teških metalnih, koje su sličnije po upotrebi našim silikonskim.”

Ne kažem da kolega kojeg sam iznad citirao nije u pravu, ja sam samo opisao moje dogodovštine. Uostalom, ako je na sajmu u Nišu 2014. bilo tri proizvođača glavinjara a sada 2015. već deset, tolika ekspanzija potvđuje da je enormna potražnja! Pa zar bi ih Srbi kupovali da ne love, iako su 5-6 puta skuplje od Orke šed-tvistera.

 “Nesportska” i “sportska” klanfa - s kukicama na udicama i bez njih

Garantujem da nijedan proizvođač nije imao na umu grabuljanje, haklanje, grebanje… Ko ni Nobel – dinamit. Ali ljudi su ljudi a ćudi su ćudi, pa ništa ne čudi – čak ni tolika popularnost. Stoga sam ubeđen da ogromna većina varaličara u Srbiji skida bar jednu trokraku. Preporučujem onu prednju, trbušnu, zbog ovoga! Jer je “uhvati i pusti” postala masovna pojava na našim vodama. Nekako mi ne idu zajedno dve trokrake (na teškoj, a kratkoj varalici) jedna do druge, i Catch and Release protežiranje. A vama?

No, kako bilo da bilo, varaličarenje jeste sportski ribolov, i niko nije kriv ukoliko mu riba (bilo koja) “ujede” varalicu leđima. Jer klanfa ima olovo i samo jednu trokraku – očigledno da je sredstvo za krivolov pa je zakonom zabranjena. A silikonska glavinjara (mislim na one teže) ima takođe olovo ali i trokraku više! No tu je silikon i dekor, pa blage veze nema s klanfom. Uostalom, nije zabranjena nego izreklamirana. Toliko, da je samo pitanje dana kad će u USA i EU početi da ih masovno koriste. I proizvode! Jer zašto bi srpske varalice bile efikasnije. Garantujem da će Kinezi napraviti jeftinije!

Ukoliko ih ne zabrane. Ali svaki zakon ima rupa…

No, i vobleri imaju dve trokrake, pa i tri, zar ne. Samo ko je lud da po dnu čuka Magnumima, a površinci toliko ne kače, bez obzira na udice. I bar su 4-5 puta skuplji od srpske glavinjare. A Rapale ni upola toliko lovne.

Nego, zaista ne znam čime je Rus upecao tolike štuke, čak ne znam ni da li je pecao ili lovio. Ne znam ni da li je pecaroš ili ribolovac, da li je ribar ili krivolovac. No bilo šta da je – majstor je. A majstor zna samo jedno, zna gde je riba. A posle viša ništa nije važno, samo je pitanje stila, pecaroškog morala i domaćeg vaspitanja.

A ja ću, verovatno, i posle ovog teksta ostati “grbav”, u manjini (ne volim kad se zna šta je a ne priznaje) - ponosim se time! Jer, na kraju krajeva, mogao sam da upecane smuđeve repatim glavinjarama uslikam sa našim bezrepim u ustima i tako se odužim. Moj stariji poznanik je često govorio: “civilizacijski je red da se odužimo ljudima!” Ali se nije potpisivao.

Pošteno na vodi!

Ahmet Šabo

P.S. Eto ja vas posluš’o, pa pec’o. Bome se i napec’o. Upecao je Ahmet Šabo, baš upecao, glavinjarama enormno mnogo smuđeva, bar stotinjak bandara, dosta štuka… a ulovio par bucova, jednog šarana i jednog tolstolobika – a sve raznim glavinjarama! Malo li je?