Stojite pred semaforom - crveno, a žuri vam se. Nervozni ste, nestrpljivi. Pali se žuto - turirate - sad će... Zeleno - jurnuli ste! Možda je još neki pešak zaostao... U prirodi stradaju oni koji su spori, matori - koji zaostanu, zakasne, ili mladunci koji još ne znaju da se sklone. Kao i u saobraćaju. I pod vodom se odvija živ saobraćaj, istina kod nas ne tolikog intenziteta, osim u špicevima – pred mresti i, posebno, za vreme mresta.

 Nekada (i ne tako davno) samo smo oko boja varalica za lov štuke polemisali: srebrnkasto ili zlatno, ponekad bakar. A na sve tri dodavali smo nešto crveno: plastičnu pločicu, vunicu, kićanku... I smuđ je “jedino” na srebrne “kilere” radio, kasnije i na bele “mistere”. Ne zna se ko je prvi zeleno zabacio...

Krajem osamdesetih stidljivo su se u kutijama varaličara pojavljivali neki “mlada banana” silikonci, koji su pomešani s “bledunjavim” u mađarskim “plano” kutijama ubrzo bledima malo pigmenta udelili. I tako se zaraza širila. Jedan zeleni je bio toliko agresivan da je bele za noć sređivao. Možda je i prvi smuđ tako ulovljen - varaličar je hteo belog, ali je ovaj pozeleneo. Daj šta daš, nema druge, buć zeleno! Tak, tu je?! Ma ljudi moji, je li to moguće?

Moguće je moguće, smeškali su se tada retki vobleraši. Avangarda je već tada i “vatrene tigrove” imala! Ali je ćutala. Istina, ni oni nisu odmah FT i SFC prihvatili, prvo su teren ispitivali srebrni vobleri...

Krajem devedesete pojavili su se u jednoj maloj petrovaradinskoj prodavnici silni vobleri, ali su boje bile ko da ih je birao neko “naduvan”: zeleno sa žutim, narandžasta ili crvena pruga na stomaku, po bokovima crne štrafte?! Pa neki “G Finish” dekori koji svetle ko odelo Elvisa u Vegasu?! U Jugi je sve sivo postajalo, nosilo se SMB, ali je u “Trofeju” sve šljaštilo. Ko da su kontru terali “sivomaslinastim”. Dok se Ante Marković držao, love je bilo, pa su čak i “es-em-be-jci” kupovali te svetlucave voblere, kao “da zabace ponekad” dok “ratić” vode jer neće ovo dugo...

Ante nije dugo - “ratić” jeste! “Es-em-be-jci” nisu više ni za lebac imali, ali su poneki sada u prodavnicu donosili da prodaju, jer su “na terenu” kao “naišli” na te varalice... Zatvorio sam ”Trofej’!!! Svetlo se u Jugi ugasilo, a u mrklom mraku boje se ne vide!

Godine su prolazile...

Postalo nam je “ružičasto”. Opet su boje pobedile mrak. I opet smo, ispočetka, morali da mnoge ubeđujemo da boje ulepšavaju život, da olovno-sivo nije više u modi...

Muke su to velike, nije narod na svetlo naviko! Ali čini mi se da napredujemo - “obojili” smo mnoge. Samo da neko opet svetlo ne utuli, jeza me hvata u poslednje vreme...  

Svojevremeno sam u Plivu hteo da zagazim, mislio sam “plitko”. Srećom nisam - bilo je duboko - u vodi sam na par metara ugledao školjku od “renoa 4” - pod vodom! Za toliko bistre vode ova priča ne važi, ovo je priča o bojama za vode gde ima planktona, gde se ne providi dno na 4 metra dubine.

Kederče ima tamna leđa, sivkaste bokove, beo trbuh. Kad ga smuđ gleda od gore - ne vidi ga - tamna leđa se sa tamnom dubinom podudaraju; ako ga merka od dole - ne vidi ga - beo se trbuh u svetlo s površine utapa. Ako je kederče - bandarče, ova priča ne važi, i smuđ i štuka ga vide. Zaista ne znam da li na dekor P (“perch” - bandar) ovi zubati stvorovi nasrću jer vole meso prugastog, ili zato što ga dobro vide? I da li zelenog vide samo zbog boja ili ima tu još zagonetki prirode? Plus on i bode! Padaju mi na pamet saveti da bandaru (kederu) treba bodlje odseći, jer ga štuka inače neće?! Samo da mi je znati ko u prirodi “šiša” bandarima bodlje, jer ga štuka - hoće! A i smuđ...

Crvenperka, bodorka, bandar. Ima li boljih kedera? A jadnicima je priroda obojila peraja u oranž-crveno! Kao kad u areni toreador crvenim plaštom bika nervira, tako crvena peraja meta postaju. Zdravo uočljiva meta!

Zebra ima vertikalne štrafte. Lav u sumrak lovi, sunce je nisko, senke su kose, pruge zebru sakrivaju. Na snegu bi se videle, ali ga u afričkoj savani retko ima, “ne pada često”, ali kakvim tempom klimu menjamo... sve je moguće. Ako snega u Africi bude zebre će nestati, a “europejci” će ribe postati. Kome na vreme škrge ne izrastu....

Lednici se tope, a nema vode?! Reke presušuju...

Zebra je na štrafte da je ne vide - tigar da ga ne vide! On iz visoke trave vreba. Igra svetlosti i senke, igra prirode...

Ali borba za opstanak nije igra! I u Africi i u Aziji životinje su zaštićene - ljudi nisu!        

Normalni ljudu se ne kamufliraju, ne nose SMB - nose plave farmerke. Kamufliraju se oni koji se spremaju da nekoga iz potaje ubiju - lovci! Ali nisu SMB najopasniji, opasniji su oni elegantni, oni “armanijevci”, oni koji sa kravatom i spavaju. Uh, da samo mogu, te bih ja u prugasto obukao. Ili u žuto sa crnim prugama, ko u prirodi, da normalni beže što dalje čim ih vide - otrovni su tako ofarbani!

U prirodi je neprestana borba za opstanak, vlada zakon jačeg. Ali i kod ljudi vlada zakon jačeg - bogatijeg - umesto zakon pametnijeg, boljeg i vrednijeg. Jer bogatiji nije pametniji, on je vojno jači, pa tlači. Evolucija je napravila čitav krug - od životinje je nastao čovek - sad čovek postaje životinja! Gledate li “ultimate fight”? Gledate li porniće?

U vodi (moru) jarko obojene ribe su uglavnom otrovne. Bojom govore: ne prilazi mi! Ukoliko nisu otrovne, a jarkih su boja, nestaju - lake su mete, sem ako se ne sakriju u koralni sprud. Prežive brže, kamufliranije, i naravno - najmnogobrojnije. Kada mi lovimo grabljivce (u ovoj priči smuđa i štuku) šta želimo da postignemo upadljivom varalicom? Da je grabljivac vidi! Da u njemu proradi nagon: uništi to što remeti sklad! To je uljez! Ili možda ovo: treba ubiti to neprirodno stvorenje, to što ovde ne pripada! Zakon jačeg kaže da uvek stradaju nesposobni, matori i bolesni. Tako opstaju zdrave jedinke.

Da li mi ovakvim dekorima nudimo samo uočljivu metu, ili prosto teramo grabljivicu da instiktivno reaguje i napadne uljeza? Kako to da se ni štuka ni smuđ ne sklanjaju od takvih varalica, zar ih takve boje ne uplaše?

Zaboravili smo jednu bitnu stvar - u vodi su oni gospodari! Štuka i smuđ su grabljivice koje gospodare našim vodama. Naravno i som, ali o njemu i bojama varalica drugi put. Tek kad shvate da je opasnost čovek, neće da na takvu varalicu nasrnu. Naročito je to izraženo na jako napadnutim vodama (kao većina naših) i na vodama gde je “uhvati i pusti” obavezno. Takođe i na vodama gde je malo grabljivica, jer su preživele postale oprezne, a malo ih je pa ni konkurencije u borbi za hranom nema. Na bogatim vodama zato se na svaku varalicu može uloviti, jer vlada velika potraga za hranom - konkurencija je velika. Ali ako se i tamo svaki veći smuđ vrati u vodu, teško ćete ga ponovo uloviti na isti štos. Zato uvek najviše ulovite onih gladnih i mladih. Srećom kod nas postoji “olakšavajuća okolnost” - niko smuđeve ne vraća, pa ne postoji mogućnost da je naučio šta je po njega opasno. Kad prvi put zagrize SFC u tiganju je mališa završio. Zato tim dekorom stalno lovimo uspešno, sem onih koji su bar jednom otpali - takve ćete teško ponovo istim dekorom da prevarite. Ni štuk(ic)e nemaju kad da nauče. A i gluplje su od smuđa – sporije pamte, brže zaborave.

Dugo sam razmišljao o fenomenu crnih pruga. Danas sve više verujem da su one čak značajnije od same boje varalice. Naime, primetio sam da varalicama koje imaju crne pruge lakše ulovim?! Verovatno je razlog kontrast između tamnog i svetlog. Po tome je sad važniji kontrast od boje? Ajde.

Ne znam, nisam siguran, jer većina mojih varalica je i drečavo obojena i ima crne pruge. Prirodni dekor kao što je bandar takođe ima tamne pruge, da li i je i zato taj dekor efikasan?

Ovaj tekst se radikalno razlikuje od mnogih “pisanija” koja zagovaraju “uvek na prirodno”. Prirodni dekori - “S” (po Rapali) su sve manje u modi, ali nikada neće ni prestati potražnja za njima, jer je klasika - klasika. Jedini problem kod varalica u toj boji je sam način povlačenja! Ako nešto oblikom 100% liči na prirodno, to “prirodno” i prirodno da pliva mora. E, to je teško izvesti. Takođe ni tvrdnje da je na S ili SD ulovljeno najviše... i stoje i ne stoje: ulovljeno je najviše jer je najviše i bacano.

Jedna boja mi je i dalje zagonetna - GFR po Rapali (“Golden-Fluo-Red” tj. zlatno-fluo-crveno). Mnogi kažu da je štuka obožava? Ali meni se ta boja pokazala ubitačnom za smuđa i bandara, a za štuku mnogo manje...

(Nekada sam zimi, u januaru, lepo lovio smuđa na male M.T. šedove koji su imali tamno braon leđa i crveno-oranž telo - pročitajte ovde!)

Štuka voli žuto-zeleno sa crvenim ili oranž “aplikacijama”. Naravno, ni crne pruge nisu suvišne. To je već “nekulturno” koliko je drečavo, ali lovi! Naravno, ne kad je voda jako bistra. Ako je mutna, duva vetar koji namreška površinu, oblačno... onda ove boje treba isprobati.

Kako smuđ i štuka, u vodi, vide to što je nama zeleno, žuto, oranž, nećemo nikad saznati, ali važno je da znamo da oni neke boje vide! Naravno da je u vodi manje svetlosti, a ako ima i previše planktona - jako malo, ali je i malo dovoljno da boja postane - boja! Na jarkom suncu boje blješte u svojoj raskoši, pod vodom tek se naziru - što dublje to teže; što je voda mutnija tim manje. Još i ako cimate ili brzo vučete smuđu samo na tren zaigra nešto pred očima, nešto neobično - nije video baš tačno šta je to, ali i vibracija ga izaziva. Bočna linija “sonira”... kreće... ali mu drečavi Storm za tren nestaje pred nosom... Ali, evo ga, vraća se! Nije ni uspeo da ga “ljudski” razgleda, a već je rešio da ga malo gricne... Čak i kad nije gladan, radoznalost ga na pogrešan korak (zamah peraja) tera...

Ovog leta naše reke su neverovatno plitke. Vodostaj nizak, voda vruća, puna planktona... Voda “cveta”. “Riba ne radi” - čuju se vapaji sa svih strana. Riba ne radi i nema je. Kako (u)pecati u takvim uslovima? Eksperimentisati, biti uporan... ali vrućina je prevelika! Noću? Zabranjeno! Tražiti je sonarom - zabranjeno! A kad zima stegne, tri-četiri meseca je sve pod ledom. Leti manjak kiseonika zbog vruće i plitke vode, zimi manjak kiseonika zbog leda. Zaista, kako i gde (u)pecati? Riba verovatno migrira u velike dubine i u velike vode. Moguće je da beogradski smuđevi čak do Đerdapa otplivaju da se rashlade - ako prođu silne mreže...

Ponekad, u ovakvoj zemlji, pišući tekstove o “high-end” priboru, ličim sam sebi na Don Kihota. Po karakteru - po izgledu na Sančo Pansu! Ribolovci se žale da nema ribe; trgovci na ribolovce da nemaju para; veletrgovci na prodavce da su “utanjili”... a Don Kihot juriša na vetrenjače. Vetrenjače su za sve krive!

Ipak, nastavljam priču o bojama - iz inata! Ova iskustva, koja vam nesebično prenosim, stekao sam za mojih skoro 60 godina i 35 godina pecanja. Nažalost ja nisam pecao od malih nogu, ali sam dosta naučio - smuđ mi na uvce šapuće svoje slatke tajne. Šta kaže?

Kaže da voli veliki zalogaj - leti! Zimi mu mali više godi, ne napne mu se toliko stomak. Zimi sporo vari, ali leti nema problema s varenjem. Pošto leti brzo svari, brzo ponovo ogladni, a i kreće se mnogo više - opet ogladni. Pošto je plemenita roda, voli i ukusno i lepo servirano - šareno. Ko meso sa salatom. A boje otvaraju apetit: crven paradajz, žut pomfrit, luk beo, zelena papričica, šnicla rumena pa sa tamnim prugama (od žice roštilja)! Ipak je to bolje nego sve jednobojno - belo: sir, slanina i glavica luka - ko keder “SD”. Zaista me je ta smuđevska tajna malo naterala da i sebe preispitam - ta i ja sam “plemenit”, i ja sam Don Kihot. I ja više volem ovo šareno, a samo kad sam zdravo gladan pojedem i “belo”!

“Vatreni tigar” je sada najtraženiji dekor. Zašto takvo ime? “Tigar” - jer je crno-prugast; “vatreni” - jer su boje vrele: zeleno-žuto, narandžasta pruga na stomaku (ili crvena).

Oduvek me je mučila ta crvena ili narandžasta pruga na stomaku - čemu li ona služi? Ajde da malo pogledamo iz riblje perspektive...

Smuđ ili štuka gledaju od dole ka površini. Takav vobler iznad, mrda li, mrda. U kontra-svetlu (svetla površina) ta pruga je u senci, ali je ipak dovoljno uočljiva u odnosu na beli trbuh i svetle bokove. Verovatno ona u vodi ne izgleda crvena ili oranž, ali tamnija je sigurno od trbuha i bokova. Možda, čak, deluje i kao da je “keder” kontra okrenut, možda je povređen, ranjen. A grabljivice “čiste” sve nesposobne! Sve ovo je samo pretpostavka - smuđ mi o tome nije ništa “šapnuo”.

Uverio sam se bezbroj puta da na dekor FT (“Fire Tiger”) nasrće smuđ, štuka, bas, pa čak i “kratkovidi” som. Naravno, ne uvek, ali dovoljno često da svaki model varalice imam u tom dekoru (vobleri, kašike, leptiri, silikonci). Uverili su se i proizvođači, zato i prave skoro svaki model i u toj boji - osim varalica za morski ribolov. Jer u bistroj vodi izgleda da FT ipak deluje preterano napadno.

Zeleno, žuto, crveno, narandžasto, plus crne pruge... do zla boga drečavo - misle i dalje mnogi. Jeste drečavo - ali na suvom - na suncu, ili pod reflektorom u prodavnici pribora za ribolov. Ali voda je drugačija sredina, pa još i mutna, a sunce svakoga dana uporno izlazi i zalazi...

Ribolovac stoga mora da se snalazi, a da ko u saobraćaju pazi - i pecanje ima svoje zakone i pravila.

Dragan Jovanov Glod